Piše: Branka Marković
Danas su u našem Vranju Pročke ili Bele poklade, a njih vole svi Vranjanci i Vranjanke i naročito im se raduju Vranjančiki, jer je ovaj dan za njih predivan, bajkovit, nekako tajanstven i mitski, narodni praznik i dan kada se pali Karaveštica (Krljaveštica - olalija).
Ta nedelja, "bela", "vranjska nedelja" - poznata je u Južnoj Srbiji kao svečani dan kojim se teraju zle misli, veštice, zlo, crnila i teškoće života, sve negativno, sve što treba da se pretvori u radost - pa jedni drugima, po verovanju i tradiciji, praštamo greške, nesuglasice, ružne reči, nesporazume.
Jer, lepo je kad se prašta, srce se ispuni duhovnom čistotom i mirom a Vranjanci su ljudi koji lako i brzo planu jer ne vole nepravdu ali i sa osmehom osvanu! Mentalitet nam je takav, dobrodušan i domaćinski, ipak verujemo u čuda i dobrotu.
Taj dan, zadnji pred Veliki post, stari Vranjanci zvali su Bele poklade ali je on bio daleko poznatiji kao Pročke, lep i pomalo- misteriozan ritual a običaj koji je za njega vezan je da tada cela porodica odlazi kod najstarijeg i najuglednijeg člana familije ili tadašnjeg bratstva.
Oni se međusobno celivaju, uz vino ili rakiju i traže, mole oproštaj uzajamni i da se zle misli oteraju a kuće da im "cvetaju blagostanjem" i mirom, da se ne "r'čkav i ne svađav više i ko kučiki da ne r'živ, da se ne tepav i ne pretiv jed' n na drugog s's ćuteci, nego sve da si arno bidne".
Sećam se takvog Vranja, okupanog nedeljnim prazničnim suncem, poput današnjeg, bledunjavog ali ipak, prisutnog.
Sve je tog jutra drugačije! Baba i deda se vrte po avliji, nekako uznemireni, pa nam daju beli luk i savetuju da se uveče namažemo njime, da veštice pobegnu od tog mirisa. Ili nam daju malo gara - da lica nagaravimo !
Tada će se nečastive sile uplašiti, prevarićemo ih i pobeći će glavom bez obzira!
U tim trenucima, u mojoj Zagrebačkoj, koja je bila prepuna dece i komšija koji su uvek sa radošću praznovali Pročke ali i u svim drugim vranjskim ulicama i sokacima, svi smo bili veseli, odrasli su odjednom postali deca, događalo se nešto različito od svih prethodnih dana, a to je za decu privlačno i lepo.
Uz sve to, ručak je tog dana bio i svečaniji a nekoliko dana pred Karavešticu, mi, deca, već smo spremali "strašne" maske da "s's nji oteramo vampiri, veštice i đavoli".
Naravno, uvek sam te veštice zamišljala na dugačkim metlama koje lete naokolo iznad Vranja, obavezno imaju veliku bradavicu ili ogroman mladež na dugačkom nosu, vrište i smeju se, prepune zla.
Zato smo se i trudili da plamen, vatra te Karaveštice bude što veći, visok, da jezikom svojim dotakne i unište ove zle žene što bi da se usele u moje Vranje a kasnije se pretvore u veštice.
E, pa - neće moći!
Nekoliko dana pred Pročke, pravili smo od različitih materijala i kartona maske za taj, kao - maskenbal i raznim bojama, prvenstveno - vodenim , iscrtavali veoma strašne, jezive oči, usta, obrve......sve to na " maskama", jednostavnim, prostim, dečjim a ipak, sa tako puno ljubavi i volje napravljenim.
Čista zanimacija!
Stariji su to cenili. Drago je njima bilo, pa i mojim roditeljima, što smo tako kreativni, pa poštujemo i ovako čudnu "tradiciju" i adet, uprkos tome što se govorkalo da je protiv pravoslavlja, crkvenih učenja i Boga.
Moji komšije, dečaci, odlazili su ispred gradske crkve ili na Šaprance, sećam se. Tamo su, pod maskama, čekali popove, komšije i uopšte, žitelje Vranja, koji su im rado iz džepa davali dinare, dvodinarce i petodinarce.
"Pr, prrrr...čičo, prr...daj neku paru!, uzvikivali su za komšijama veseli dečaci, a popovi su im, uglavnom , poklanjali "malečki krščiki' , bombončiki ili zagoretke.
Uf, što su tej zagoretke ubave bile!
Njima su nas alili babe i dede, more, arno si beše!
Nekako, i voda je poslatka bila porano!
Ali, da se vratim Pročkama: takozvano "lamkanje" jaja u Vranju podudaralo se i takođe bio običaj u "belo"j nedelji.
Krljaveštica ili Karaveštica, za decu ali i odrasle , bila je posebna: dovuku se suva drva, kukuruzna šaša, slama, neko suvo šiblje i sve trulo i staro što lepo goreti može, pa se zapali, a onda deca trče u krug i preskaču vatru, uz malo takmičenje ko koliko može da preskoči, ko će skočiti više iznad plamenova vatre.
Sa istim su je žarom i Vranjanci preskakali, uz grejano vince i malo rakije, šale se, smeju, psuju, dovikuju glasno, klade, pa se i mire neki ako su u svađi bili!
Pa i da je svetogrđe i paganstvo, lep običaj pomirenja donela je ta Karaveštica. U Vranjanaca je bio a i danas u mnogim kućama, običaj, da se lamkaju jaja, obično pri večeri, dok su za svečanim ručkom nazdravljali ukućani, najpre najstariji, podigavši čašicu ili čokanče uvis , rekavši:
"Prašćavajte!", ili " Bog da prosti što smo pogrešili!"
A šta smo jeli, nekad?
Ko šta je voleo i imao, šta je spremio!
Uglavnom, na astalu su bila postavljena vranjska jela, pečena kokoška i krompir, pite, propeć, čorbice sa mesom i šargarepom uz mnogo peršuna, barena turšija, začinjeno sve i meraklijski, ukusno. I voće.
Za sofrom smo ćutke jeli i sedeli, nikako uz preglasan smeh, a i na slavama bi trebalo biti tako, ne kao danas, uz svirku i glasna kikotanja i psovke.
Banicu, obavezno, pitu, tvrdo i taze kiselo mleko kupljeno kod čika Krstu- bombondžiju, sir, jaja skuvana tvrdo, sve bi to postavila na sto naša baba ili majka. Deda bi jedno oljušteno kuvano jaje vezao koncem, pa bi ga vezao za kanap pričvršćenim za plafon. Onda bi , sa iskustvom, pomerao tamo-amo jaje , a mi, deca, nikako da ga "griznemo" zamislivši želju.
Ah! Lepo je bilo pored naših ukućana, majke, očeva! Grlili su nas i mazili, sve je mirisalo na domaćinl'k, toplinu i sigurnost, uštirkanu čipku i rano proleće.
I vazduh je bio prepun života, sokaci su blistali nekom sjajnom, ušuškanom lepotom i slatkim nemirima što nam ih Sofkine papuče za njom ostaviše!
A na "Čist ponedeljak", obavezno sam sa ocem odlazila u crkvu, prezime Popović i rodbinske veze, kao i želja u srcu da osetim crkveni mir i miris - vukli su me u u vranjski hram gde je bilo mnogo ljudi.
To isto su činili i moji Vranjanci! Pridošli da se pomole, počnu Veligdenski post i poklone se Hristu s ljubavlju u sebi.
Naravno, dalje su postili baba i deda, majka. Za oca, ne znam!
Mi, deca, nastavili smo sa svojim slatkišima, nek oproste i Karaveštica i veštice i đavoli - slatko si je slatko, i mesce si je - mesce!
Eto, dragi moji, podsetih se malkice starog Vranja na ovaj "paganski" dan. Pa ako Noć veštica imaju zapadnjaci, mi imamo našu Karavešticu , malo mitskog, bajkovitog i nije na odmet, jer je ono ovde začinjeno pravoslavljem i lepim obredima pomirenja.
I volela bih svim srcem, da i ubuduće - poštujemo naše adete, sve praznike pravoslavne, da deci i unucima ukazujemo na lepotu i važnost svog identiteta, tradicije, lokalnog govora, znamenitosti vranjskih.
A zašto da ne znaju? Zašto da se izgube milina i radost, toplina starih dana!
Da se ne zaboravi da su Pročke dani praštanja, jer se u Veliki post ulazi čist, bez grehova, da se pokajemo bar, potrebno je!
E, sada - neki nek ga i smatraju paganskim, pomalo smešnim običajem, sve manje vrednim današnjoj mladeži. Zbog takvih, bilo kako bilo, trebalo bi bolje objasniti mlađim naraštajima da sve ono što je lepo, korisno i predano Hristu, dušom i verom, ne može biti pagansko, suština je kako mi sami doživljavamo ovaj nedeljni dan. A sigurno ga ne doživljavamo kao da je đavoljev!
A zašto da ne verujemo starom Vranju, precima i Bori Stankoviću?
Zašto da ne verujemo tradiciji i hrišćanskom nagonu u sebi, sećajući se naših najdražih, onih istih koji su se radovali Pročkama a danas su crno-bela lica uokvirena starinskim ramovima.
Gledaju nas iz prikrajka, sa osmehom!
Zato, u ime praštanja, ljudskosti, Belih poklada i naših predaka - srećan nam bio svima ovaj dan, u veselju i miru. Praštanju!
Oprostimo i neoprostivo, mi smo Jug, mi smo Vranje.
Velikog srca i ponosnog skoka pa i preko preko - Karaveštice!
Nek uoči milog nam Vaskršnjeg posta svi znamo da smo pravoslavci i vernici, pa i uz ovaj stari običaj Slovena koji je kod nas na zalasku.
Ipak, sećajmo ga se kao dana kad smo se svi - iskreno smejali rumenih lica od radosti.
