Profesorka književnosti, Vranjanka Branka Marković, autorka je knjige Hronika jedne nostalgije, koja govori o ljudima i događajima Vranja kakvog smo pomalo zaboravili. Brankinom predusretljivošću, i uz njenu saglasnost, Vranje news povremeno objavljuje priče iz ove knjige. Jedna o tih priča govori o najvećem hrišćanskom prazniku Vaskrsu i načinu na koji se nekada obeležavao u Vranju.
Piše: Branka Marković
“Hristos Vaskrse!”, prolamali su se radosni, svečani glasovi ulicama, avlijama, baštama, sokacima vranjskim, čaršijom...
“Vaistinu vaskrse”, čulo se, zatim, opet ponosnim odgovorom prepunim ushićenja, pa je nedeljno jutro, nekako uvek obasjano neobično toplim sunčevim zagrljajem – blistalo mirom, spokojstvom radosnog hrišćanskog dana, kada je moguće čak i da svako svakome bude prijatelj!
“Ajde, komšije, komšičiki, spijete li do s'd? Od rano sabajle alujem po dvor i kokošarnik, nemam što da rabotim, saklet me ufatija, poganci će počnem da mavam po šupu!
Vi znajete li, Veligden, bre, eeej! S jajca da se kljukamo, brgo, ne se ič spije dan's, arno ste i izbuljili oči, razdraja sam se, do Kukavicu će me čujev sojke!”, vikao je stari Čuklja na sav glas i rano nas budio, da se s njim veselimo prazniku.
Mi, deca, jedva smo čekali to jutro, jer smo znali da nas čekaju sladoledi, bombončiki, šampita kod čika Krstu, koji je ponekad i otvorio radnjiče, jer su nas majke sdlale po njegovo taze kiselo mleko za sarme od štavinjak i gustu čorbicu sa spanaćem.
Vranje i Vranjanci su osmehom dočekivali taj Božji dan, nedelju, svečano odeveni, prazničnim odelima i haljinama, ja – u novoj haljinici sa karnerićima, u belim soknama i sa najvećom na svetu činilo mi se - belom mašnom u kosi.
Veligden! Divan, predivan dan sa korpicama prepunim šarenih jaja, veselja, nade, lepote pravoslavlja.
I danas, i sutra...ovih dana – opet će Vranje sa svim svojim selima, brdima, planinama, rekama i rečicama, zelenilom, sećanjima, uspomenama, crno-belim fotografijama, fiiokama i kovčežićima punim sitnicama i “drangulija” naših majki i očeva, dedova i baba – prigrliti Vaskrs i posaditi ga u duši.
Da nam cveta cele godine ljubavlju i podseća nas na to, ko smo, na trenutke sa najdražima, od kojih neki i nisu više sa nama.
Ali nas bića njihova i dalje greju, pa u sve hodnike i ćoškove našeg srca – unose blagost i mir ispod vaskršnjeg neba.
Sećam se tih veligdenskih jutra nekad, a znam da ih i vi čuvate u nekom usršnjem jajetu, crkvenom zvonu, klupi ispred kuće kraj koje je prolazilo mnogo manje automobila no danas, tišini predvečerja, dunjama na babinom ormaru, sumraku ispod Ćoške, hladovini u gradskom parku, ikoni, drvetu kruške, prvom cvetu u bašti, koju je tako vredno zalivala vaša majka, baka.
Sećam se i ja nje, moje bake, njenog prazničnog raspoloženja i tog mirisa jorgovana i prvih avlijskih cvetova proleća, njenog glasa u uskršnjem jutru:
“Deca, aj na noge, ripajte iz t'j krevet,
jajca idite da skupljate, zabravili li ste
d'n's što je? Kučiki da gi izedev katili
što na ov'j d'n rabotiv po kuću i po njive,
a ne praznujev! Brgo na noge, deca!
Ubavo da se umijete i očešljate,
deda ve čeka u sokače kod Ušlju,
dinarčiki da vi dade,
aj pobrgo, će gi potroši na duvan!”
Mi skačemo iz kreveta. Oblačimo najlepše što imamo, a ja moje nove lakovane sandalice, brat što mi ih iz Italije doneo, specijalno za ovu priliku!
I ne doručkujemo, nego trk na ulicu sa korpicama jaja, najviše crvenim i šarenim. Tamo ću već deca iz cele ulice i iz sokaka, igraju klik-klak, gađaju raklicama devojčice koje preskaču lastiš, one vrište i tužakaju ih majkama, koje viču da treba bar na Veligden da ih ostave da se igraju, ne da se “r’čkav.
Okupljeni pred kućom Ljube mlinara tafrimo se i falimo novom odećom ili obućom, kljukamo se jajima, dečaci igraju “pajčiki” a oni stariji, psuju Peru Buljču što je doneo drveno jaje dobro zamaskirano, pa im sve jajca iskljukaja, ćopek i pezvenjak, će ga oderemo od ćutek, l'žov!
Najviše sam volela da sa majkom farbam jaja s's listovi od razne cvećke u ljuspama od crnog luka. Znam, majka i baba sakupljale su ih danima pre Uskrsa, sušile da ih ne uhvati buđ i da jaja budu sa jakom žutom i braon bojom, preko kojih se isticao ukras-travka.
A onda su me obe slatko maltretirale jer su mi obraze trljale crvenim jajetom, da bih uvek bila zdrava i rumena, što ja nikakonnisam mogla da razumem, jer sam i ja kasnije mačora Lopticu trljala crvenim jajetom, pa se posle nekoliko dana razboleo i crko!
Pamtim, pre nego da počnu sa farbanjem, baba i majka se prekrste, pomole i u sud gde će se kuvati jaja, dodaju malo “krstenu vodu”.
Prvo ofarbano jaje je crveno, i ono se ostavi posebno, na stranu, kao “čuvar-kuća”, da brani dom od nesreće tokom cele godine!
Farbalo se mnogo jaja, negde i preko sto komada, ma i više! Kako ko!
Jer, deca su ih i krišom iznosila na ulice, raznosila, nosili smo ih i u crkvu, poklanjali prosjacima, stavljali za zdravlje i radost kraj oltara...Majka je mesila i tutriki, kultne male hlebove, koje je delila i božjacima na groblju i ispred crkve.
Tradicija je bila i da se jaganjci kolju, a pri poseti rođacima darivalo se voće.
Čaršijska tišina uvlačila se u mirisne ćoškove Vranja jedino na Veliki Petak kada se tugovalo zbog Hristovog stradanja i ništa se nije radilo po kući i okolo.
Odmarao je tada grad pred Uskrs, postilo se, ni zejtina ni vina se nije okusiti smelo, da se “prokletija” neka u kuću ne uvuče, pa se nije često ni izlazilo iz kuća. Pa i baba, čim je tog jutra metlom pomela kuću, odmah je tu metlu bacala, ne bi li sve zlo iz doma otišlo i sreća se nastanila ispod krova.
I svi su se radovali i u Veliku Subotu, jer je sutra – Veligden, pa ću da otrčim i ja do svih komšija i rođaka koji su me čuvali i ualili. Pa i kod čika Zareta u komšiluk, po rumeno patlidžanče iz njegovu malečku al' ubavu bašču!
Eeeh, što si beše ubavo i puno s's merak!
“Ono i s'd neje lošo”, priča moja komšika, “al si porano imaše red, nesu tol'ko ljudi siir terali, po su se poštovali, nesu se tafrili i po cel d'n gubili mozak na kopljuteri i ovija mobilni glupi, oči će gi ispadnev i na pomladi i na postari, ma ne se odvajav od toj! Ne se ni druživ! Još malka, i jajca će farbav s's toj čukanje po brojke i slova! Sve bađavdžije, pa toj ti je, air nema od toj!”
Voleli smo tu svetu nedelju nekad, iako su nas dečaci vukli za pletenice a mi, devojčice, vrištale u suzama, iako su zadirkivali one slabije od sebe i rugali se njihovim tri i četvrt pantalonama koje su prerasli a nisu imali druge! Onda bi mi, mekša srca, skovali plan da od svog uskršnjeg džeparca koji smo dobijali od strina, tetki, ujni i najbliže porodice, i njima kupili neki skroman poklon za Uskrs, nešto za školu ili neku loptu možda, pa smo taj zeleno-sunčani dan provodii napolju, na travnjaku kraj Duvanske industrije i pred baba Milevkinom trafikom koja je bila zatvorena tog dana, jer je Milevka odlazila kod sina u Beograd i nosila mu jaja od ćurke, lepo ofarbana i spremna za praznik.
Radovali smo se, skromni i divni ispod tog uskršnjeg vranjskog neba iznad Pljačkovice i druželjubivih ljudi, gostoprimljivih i vrednih, čija su dvorišta i domovi blistali srećom, lepo sređeni i počišćeni za veligdensko veselje.
I danas, i sutra...opet će prolećni veo Uskrsa prekriti naš grad, naše snove, želje, osmehe, tuge.
I opet ćemo, nekim čudom, moći da oslušnemo umilan glas, pesmu jednu što nam šapuće, miluje naša sećanja ili stvarnost:
“Đurđeno, mome, Đurđeno mori,
zašto si tol'ko ubava, džanum?
Da l'si od boga padnala,
il' si iz bašču niknala?
“Nesam od boga padnala, more,
nesam iz bašču niknala,
i mene majka rodila, more,
na d'n Veligden rodila, more,
na Đurđevd'n krstila,
zatoj sam t'nka visoka,
zatoj sam bela, crvena more!”
(skraćena verzija narodne vranjske pesme Đurđijo, mome!)
Na trpezi će biti mnogo ukusa i mirisa, mnogo čarolije prošlosti, sa zidova će oči svetaca sevati ili milovati nas pogledom, samo što ne progovore!
A mi ćemo i dalje slaviti taj divan Božji dan s milošću u srcu i moliti se za zdravlje i sreću, uz senke naših predaka i najmilijih jer se kandilo i sveća uvek zaljuljaju i uzdrhte, zatrepere toplinom samo uz prisustvo nečeg svetog i čistog.
Proslavimo i ovaj Vaskrs ljubavlju prema čoveku i životu, srećan nam bio i nek nas svi putevi povedu nekoj novoj svetlosti čiji je izvor – naša duša.
