Piše: Vesna Petric
Pored porodice, u odrastanju, dok nisam postala svoj čovek, najviše uticaja na moje vaspitanje, ljubav prema učenju, čitanju, empatiji prema ljudima, razvijanju zdravog takmičarskog duha, odgovornosti i koječemu još, dugujem mom učitelju u Vranju Aleksandru Popoviću Krampusu.
Na testiranje za polazak u prvi razred odveo me moj ujče Ivan, moja podrška, autoritet i zamena za očinsku figuru. Pedagog Čedomir Minić je sprovodio testiranje.
Moram da se ovde osvrnem na jedan moj detinji odgovor na pitanje: Ko nam daje mleko? Bez razmišljanja odgovorim: „Mlekar“, kako drugačije kada ja do tada nisam imala prilike da vidim kravu, nit kozu, nit ovcu. Mleko nam je svakog jutra donosio mlekar, sipavši iz metalne posude – kante, u posebnu šerpicu koju je moja baba ostavljala na verandi.
Blago su se osmehnuli da me ne zbune i postide. Rečeno mi je da će mi učitelj biti Aca.
Ipak, moj prvi dan škole bio je vrlo traumatičan. Ispred, tada divne i po nastavnom kadru, prestižne škole koja nosi ime prosvetitelja Dositeja, odvijala se prozivka đaka prvaka, posle divnog pozdravnog govora tadašnjeg direktora Vidosava Stevanovića.
Mene je, na moje veliko razočaranje, prozvala druga, kasnije se pokazalo, veoma stroga učiteljica. Uhvatila sam grčevito za ruku drugaricu, poznato mi lice iz zabavišta.
Po povratku kući briznula sam u plač, govoreći šta se dogodilo. Ujak je intervenisao kod učitelja govoreći da je došlo do propusta, i ja se već sutradan nađoh u koloni, dva po dva, đaka spremnih za odlazak u gradski park, predvođeni učiteljem.
Učitelj, visok, sa divnom talasastom kosom i uredno sređenim brkovima, u elegantnim odelima koje je menjao svakodnevno, sa svojih četrdeset i nešto godina, bio je veoma lep, naočit čovek. Poticao je iz čuvene gradske, svešteničke porodice Popović. Nije imao svoju porodicu, svoje potomke.
Sve svoje vreme, genijalnost, maštovitost, dobrotu, posvetio je nama, njegovim đacima. Darivao je znanje, učionicu bojio smehom. Učili smo matematiku kroz igru koristeći njegova inovativna učila, takmičeći se po grupama.
Još uvek imam u glavi sliku sliva reke Morave na eksperimentalnoj metalnoj tabli i pritoke Moravice; brda i planine i zvuk zvonca koje zazvoni ako je odgovor tačan ili pak sijaličice koja zasvetli; knjigu Naš kraj koju smo bistrili učeći geografske karakteristike vranjskog podneblja. Učenje kroz igru bio je njegov kreativni pristup pedagoga.
Koliko je bio na dobrom glasu, govori broj dece u odeljenju. Sedeli smo po troje u klupi, dok se nije formiralo novo odeljenje sa mladom učiteljicom. Tako smo moje dve drugarice, Beka, Brankica i ja sedele u prvoj klupi.
S obzirom na to da je tada Borovo bila jedna od retkih prodavnica obuće u gradu, ispod školske klupe jednoga dana našlo se tri para nogu koje su mlatarale u belim hulahopkama i potpuno istim crvenim cipelicama iz pomenute radnje.
Voleli smo našeg učitelja, bio je blag, drag, duhovit, a opet autoritet. Bio je drugačiji od ostalih učitelja, jedinstven po svemu. Poštovao je izreku U zdravom telu, zdrav duh, tako što je predviđene časove fizičkog vaspitanja održavao uvek, bez izuzetka, dok su druge učiteljice vežbale matematiku sa svojim đacima.
Pamtim učitelja kako posle svakog diktata podiže Bekinu ili moju svesku kao primer urednog i lepog pisanja, jer smo se na časovima, između ostalog, bavili i tom veštinom. Praktikovao je i individualni pristup učenicima, neobičan za tadašnje vreme. Moje lično iskustvo i živo sećanje to potvrđuju.
Trebalo je ići organizovano preko škole u bioskop Sloboda. Prikazivala se Bitka na Neretvi. Ja toga dana dobijem zauške koje predstavljaju infektivnu bolest. Ostala sam kod kuće, plačući. Do dana današnjeg taj film nisam odgledala, jer ti odlasci sa školom bili su pravi doživljaji.
Moje zauške, prešle su u boginje, boginje u bronhitis. Nikada nisam toliko odsustvovala iz škole kao tada, 95 opravdanih izostanaka još uvek svedoče o tome u mojoj đačkoj knjižici koju ljubomorno čuvam.
Vreme sam tada provodila čitajući bajke iz gradske biblioteke koje mi je majka svakodnevno donosila. Kada sam definitivno ozdravila, otišla u školu, učitelj me izveo pred tablu da mi pokaže i objasni sve ono što sam propustila iz matematike. Nikada nisam čula ništa slično da je neko od prosvetnih radnika tako brižno postupao.
Bili smo privilegovani za odlazak u njegov raj, dvorište puno raznobojnog cveća, drvoreda voćaka, kaveza sa pticama, posebno golubovima. Kada nam je otvorio vrata svoje kuće, očarana - ugledala sam pravo, osušeno drvo u prirodnoj veličini nasred sobe, prikovano za drveni patos, sa sve granama.
Na njima su visile ogromne crvene jabuke, napravljene od nepoznatog mi materijala, plod njegove nepresušne mašte. Da nas je kontrolisao na suptilan način, da nas ne bi povredio, govori još jedan moj slučaj.
Došavši u školu, shvatim da sam zaboravila da naučim recitaciju iz čitanke Proleće. Pobledeh od straha. Počnem da učim dok učitelj ne uđe u učionicu. U tom pokušaju uspela sam da upamtim samo jednu strofu. Još uvek mi je pred očima, crvenom olovkom, upisana dvojka, i to u Čitanci. Nisam smela da je prijavim kod kuće.
U to neko vreme volela sam da stojim na kapiji našeg dvorišta (kakvo mi je to zadovoljstvo predstavljalo, ne umem ni sada da objasnim). U jednom trenutku ugledam učitelja kako se približava našoj kući. Brzo se strčim u podrum da se sakrijem. Bilo me je stid, u isto vreme osećala sam bojazan da će reći ujaku.
Ušao je u dvorište da sa ujakom razmeni neki alat. Nije propustio da diskretno prijavi moju dvojku; završilo se bez ikakvih posledica. Proleće Voje Carića, upamtih za ceo život...."Opet kreće proleće s pesmom kroz moj kraj, dođe lasta dođe roda, zažubori bistra voda i polete zmaj...".
Naše vidike širio je negujući i ljubav prema pozorišnoj umetnosti. Vodio nas je u vranjsko pozorište gde je na sceni sve krckalo od starih dasaka. Poseban doživljaj sam imala gledajući dramatizovanu Andersenovu bajku Snežna kraljica i omiljene likove Kaja i Gerdu.
Doskora nisam razmišljala šta znači njegov nadimak Krampus. Nedavno sam proverila značenje ove reči u Velikom rečniku stranih reči i izraza – Ivana Klajna i Milana Šipke. Moram priznati bila sam veoma neprijatno iznenađena. Među objašnjenjima stajalo je i đavo, bauk u dečjim pričama. Ni pod jednom tačkom nije opisivalo njegovu ličnost. Nepravedno nadenut nadimak. Ali on ga je nosio dostojanstveno. Po tom nadimku je i ostao upamćen kod onih koji ga se rado i s poštovanjem sećaju.
Zahvaljujući njemu odnegovali smo divno drugarstvo, koje je odisalo toplinom, solidarnošću, dečjim naivnim postupcima, nismo zavideli jedni drugima. Dao nam je bogatu osnovu za dalje školovanje. Oblikovao je tanane duše za mnoge profesije ali pre svega u dobre ljude. Ne verujem da ga je iko od nas zaboravio. Takvi ljudi ostaju junaci našeg doba.
Tugovali smo na kraju četvrtog razreda zbog rastanka s njim; vodio nas je na poslednje zajedničko druženje, u tada popularno izletište Ćoška. Poklonili smo mu za sećanje ručni sat. Nosio ga je na ruci tog poslednjeg dana. Da bi nas razgalio i oterao tugu, rekao je kako je sve vreme čekao da mu sat na ruci zazvoni.
Te godine dobio je prestižno priznanje Najdraži učitelj u tadašnjoj Jugoslaviji, za izvanredno zalaganje i rezultate u obrazovanju i vaspitanju učenika, unapređenje školske nastave i širenju kulture. Ostao je nedostižan u svojoj profesiji.
Posle mnogo godina, otišao je zauvek, u proleće, kada su u njegovoj bašti cvetali narcisi, zumbuli, lale...
Njegovi golubovi odleteli su tada zajedno sa njim.
