Znameniti Vranjanci: Janja Vlajinac, prvi vranjski kmet (1817 – 1902) DRUGI DEO

Najizrazitiji otisak svoga vremena i svoje sredine bio je Janja Vlajinac u nacionalnom pogledu. Događaji koji su se u srpskom narodu počeli nizati od početka XIX veka potencirali su i inače intenzivnu ideologiju svih Južnih Slovena, a naročito srpskog naroda. Nade koje su vezivane za delimičmne uspehe srpskog naroda još više su ojačale i inače budnu narodnu maštu i narodne tradicije našle pun izražaj svoj. Kao u svem Srpstvu sve je to izazvalo jak duhovni polet i u Vranjskoj oblasti.Janja Vlajinac je još u mlađim svojim godinama radi trgovine dosta putovao po Balkanskom poluostrvu, najčešće je odlazio u Srbiju i Bosnu. U tim krajevima je i primio najjače utiske. Od svih njegovih vršnjaka, pa i mlađih od njega, niko nije kao Vlajinac znao onoliko o Srbiji i niko nije vernije, tačnije i potpunije znao o redu, napredovanju, zakonitosti i bezbednosti u Srbiji. Bilo je i iz Vranja ljudi koji su, poraznim poslovima, po nekoliko godina ostajali u Srbiji, pa nijedan od nih, pored Vlajinca, nije umeo onako tačno i precizno kazivati o Srbiji.Sve što je Janja Vlajinac u Srbiji video, sve mu se to činilo da se sprema za oslobođenje podjarmljenje braće pod Turcima. Po njemu, kad što dobro u Srbiji ne bi uspelo, ili kad bi se kakvo zlo dogodilo, je uzrok su tome bili dušmani spolja i prodane duše unutra. Kad je u Vranje stigao glas o pogibiji kneza Mihajla, u kući Vlajinaca bila je zakazana kitka (ispit) njegove kćeri Sofije, i srodnici i prijatelji bil s e iskupili na veselje, a on je to veselje odložio: kakvo veselje kad je knez Mihajlo poginuo!Od svih trgovačkih gradova u srpskim zemljama Vlajinac je najviše cenio i hvalio Sarajevo; po njemu Sarajevo je u svoj unutrašnjosti Balkanskog poluostrva bilo najjači trgovački grad. Do velikoga požara Sarajevo je, po njegovom mišljenju, brojalo 70.000 katanaca (dućana i radionica). Od svih trgovaca najviše je cenio bosanske; mnoge je lično znao. Početnicima u trgovini, u svakom pogledu je za uzor navodio bosanske trgovce. Imao je čestu uzrečicu: dečanski kaluđeri i bosanski trgovci. Po onom što se Janja Vlajinac, prema prilikama u Vranju onoga vremena, oženio tek u 27. godini, izgleda da se i sam ugledao na bosanske trgovce. Jer je često mlađim ljudima preporučivao da najpre napune ćemer, pa onda da zasnuju porodicu.

Više nego poznavanjem srpskih zemalja i ličnim dodirom sa svojim sunarodnicima u raznim krajevima naših zemalja, Janja Vlajinac se u nacionalnom pogledu prekalio pod uticajem naših narodnih junačkih pesama. Za njega se može reći da je čedo naše narodne epopeje. Uopšte, Vranjanci su čuveni „pesnopojci“ i ljubitelji narodnih tradicija. U malo kom su drugom kraju u onim stranama ovoliko pevane, čitane i pamćene naše narodne pesme kao u vranjskom. Vukove pesnarice, naročito one koje obuhvataju junačke pesme, od prve svoje pojave jako su bile poznate i omiljene u Vranju. Retka je bila hrišćanska kuća u kojoj nije bilo po koje knjige Vukovih pesmarica, a u dosta kuća je bilo svih Vukovih dela. Pa ipak, u koga ih bilo ili ne bilo svih, u Janje Vlajinca je bilo svih. On ih je i čuvao pažljivo. Kad je kome koju knjigu pozajmio, tražio je da mu se vrati sutradan. Iako je kuća Pogačarevića isticana po mnogim srpskim knjigama i Vukovim pesmaricama i prvoga i drugoga izdanja, sam znam da je posle oslobođenja i ona pozajmljivala u Vlajinca treću knjigu Vukovih pesama. One su čitane i recitovane u gotovo svakoj vranjskoj hrišćanskoj kući; mnogi su mnoge junačke pesme i napamet znali, ali kao Janja Vlajinac, i koliko ih je on znao, niko ih drugi od mlađih ljudi nije znao.Toliko je u Vlajinčevoj kući bio razvijen kult narodnih junačkih pesama, da su ih svi njegovi ukućani, sinovi i kćeri, sve znali. Najstarija Vlajinčeva ćerka, gospođa Sofija, majka dr Uroša M. Stajića, sada u 85. godini, pre nekoliko godina tražila je od mene naročitu knjigu Vukovih pesama u kojoj su pesme, koje je ona tačno po naslovu znala i želela da ih još jednom čuje (čitaće joj ih unuka po ćerki, sada gospođa dr Vuka R. Despić). Samom Janji Vlajincu poslednjih godina njegova života, unuci su skoro svake večeri čitali junačke pesme i druge njegove stare knjige koje je on, još kao mlad čovek, donosio iz Srbije.Po svom dubokom kriterijumu za ocenu događaja i ličnosti, Janja Vlajinac je pravilno cenio sve događaje koje je doživeo, i sve ličnosti u njima. O Karađorđiju, Ajduk Veljku, Sinđeliću i drugima znao je, po kazivanju starijih ljudi, a za obe Vlade Miloša i Mihajla, te Aleksandra Karađorđevića i sam je crpeo saznanje i to najviše u Srbiji. O prvoj vladi Kodža-Miloša najviše je znao od svog tasta, Hadži Mihajla Pogačarevića koji je izlazio pred Kneza Miloša, kad god bi došao u Srbiju, a često je dolazio. Preko njega su jednom i poklone izmenili knez Miloš i gospodar Vranjskog pašaluka Husein paša. Godine 1859, kad se Kodža-Miloš vraćao u Srbiju, Janja Vlajinac se zatekao u Srbiji i upamtio je i kazivao u Vranju interesantne anegdote o Knezu Milošu, koje još niko nije objavio. Pa ne samo o prilikama i ličnostima u Srbiji, već je Janja Vlajinac znao o mnogim događajima i ličnostima i po celom Srpstvu i na Balkanskom polustrvu. A što se tiče prilika i događaja u bivšem Vranjskom pašaliku, nepreterano se može reći da je Vlajinac bio prava živa istorija. Kad god se govorilo o tim događajima, niko Vlajinca nije mogao zbuniti i deplasirati upadicama ili primedbama. Uostalom, Vlajinac je u Vranju doživeo mnoge, za Vranje krupne događaje. On je, u živim bojama, opisivao prolazak Škodra paše (Skadarskoga Bušatlije) kroz Vranjski pašalik; njegove drakonske kazne za svoje vojnike koji bi se ogrešili o njegovu zapovest, i o samom zadatku Škodra paše da u Carigradu smeni sultana reformatora. On je u Vranju zatekao fantaziranog islamskog nametljivca Šeh-Arapa po kome se, doskora, taj kraj gradske periferije i zvao Še-Arap. Pamtio je i kazivao kako je gospodar Vranjskog pašalika Husein paša 1837. godine obesio vranjskog popa Bogdana, oca i deda potonjih Hadži-Stojiljkovića; kad je paša posekao Kusoga Anđelka i Jovu iz sela Leva Reka i Mladena Đorića iz sela Šajince, i još nekolicinu zbog toga što su spremali bunu protiv paše.Doskora je bilo još živih Vranjanaca koji su bili svedoci pop Bogdanove pogibije, ali nijedan pored Vlajinca nije znao i umeo da predstavi stanje i prilike koje su onda vladale u Vranju, i da izloži prave uzroke onake osude nad pop Bogdanom.

Vešanje popa Bogdana je bilo, može se reći, i najbliži, ako ne i jedini povod da se skopski mitropolit Gavril podigne protiv vranjskog paše, i da pašu, zbog toga, lično tuži u samom Carigradu. Kazivajući o ovom događaju, Vlajinac je kazivao i kakav se razgovor, odnosno svađa vodila između mitropolita i paše, i da se mitropolit čuknuo paši u grudi i rekao mu „upamtićeš ko je mitropolit Gavril"! U onom vremenu, posle Jedrenskoga mira, kod onakvih privilegija Vaseljenske Patrijaršije, mogao je mitropolit Gavril i pretiti paši onako...Niko pored Janje Vlajinca, posle oslobođenja Vranja, nije znao tačno kazivati o tome kako je 1837. godine bila zidana prvobitna vranjska Saborna crkva Sv. Trojica, koja je bila mnogo lepša i viša od sadanje, iznova zidane 1858. A celo ondašnje Vranje, kod onakog oduševljenja za obnovu crkve, znalo je da je za novu crkvu prvi kolac pobio Janja Vlajinac, i da su njegovi šuraci, Pogačarevići, bili najveći priložnici. Najstariji brat Pogačarevića Stojanče bio je onda i tutor crkveni. Janja Vlajinac je o svim crkvenim prilikama ostavio i pisane beleške koje je ranije pisao neko od starijih od njega, a novije samo on.Janja Vlajinac je u živim bojama opisivao i Ašarat, bunu Arnauta kardačana i nekih gradskih Turaka protiv Husein paše godine 1842. i pričao o bekstvu Husein paše iz Vranja i njegovoj smrti u Velesu. Slučaje je hteo da u toj buni naiđe na Arnaute prerušeni Janja Vlajinac i spase staroga Hadži Ristu Pogačara, čijom će se unukom Milicom posle dve godine i oženiti.Od hrišćana, pored Stoše Torovele, Janja Vlajinac je bio jedan od glavnih pokretača za tužbu protiv davanije, koju je samovlasno i protivu odredaba Tanzimat-i-hairie-a uzimao od naroda Vranjske oblasti Husein pašin sin Sulejman beg. Taj je pokret izazvao parnicu protivu pomenutog bega u samom Carigradu koja se održavala od 1848. do 1855. godine. Za tu parnicu, prvi ljudi u Vranju, i muslimani i hrišćani, uputili su u Carigrad deputaciju od devet muslimana i devet hrišćana. Ova se deputacija zadržala u Carigradu nekoliko godina. Dobar deo izdržavanja ove deputacije prvih godina pao je i na Janju Vlajinca.Janja Vlajinac je znao genealogiju svih naslednih gospodara i okolnih pašalika. O skopskom Havzi paši i prištinskom Jašar paši znao je sve pojedinosti, kao da je u Skoplju i Prištini živeo. Izbliza je znao i sve mitropolite u okolnim eparhijama; sve velike trgovce i njihove poslove po svim okolnim i udaljenijim gradovima. Bio je u manastiru Hilandaru, u Visokim Dečanima i Rili i znao je o svima važnim crkvama i manastirima u srpskim okolnim predelima.Janja Vlajinca je bio u najbojoj svojoj snazi i najjačim vezama s trgovcima po drugim gradovima kad su državne vlasti, pred sam Krimski rat (1853-1856) proskribovali četvoricu od vranjskih pravaka: Hadži Jovču, Nikolu Lukara, Miku Božinče i Kostu Sarafa. Proskribovani su kao veleizdajnici. Uhvatile su, kao, vlasti pismo od srpskih vojnih vlasti u kome ih izvešavaju da su naznačeni za srpske kapetane. Pored sina Mike Božića, Vlajinac je ove zatočenike ispratio do Štipa kad su ih vlasti sprovodile za Ćutaju u Maloj Aziji gde su, jedan za drugim, brzo i smrt našli.Vreme Sadreazamovo, u stvari inspekciju velikog vezira Kibrizli Mehmed paše u pograničnim krajevima Srbije posle povratka Obrenovića 1860. u Vidinu, Pirotu, Nišu, Prištini itd, umeo je Vlajinac da opiše kao da iz knjige čita.Kad se otvorilo pitanje cepanja Slovena od carigradske patrijaršije, i to se pitanje prenelo u Vranje, Janja Vlajinac je bio među prvima i najodlučnijima protivu vladika Grka i za dobijanje vladika Slovena. Međutim, kad je već bila dobivena Egzarhija i pokazalo se da ona nije slovenska nego čisto bugarska, i Janja Vlajinac je bio najjači predstavnik frakcije u Vranju protivu vladika Grka, ali za srpsku školu. On je sve do oslobođenja Vranja i podržavao srpsku školu i srpske učitelje. Kako je bilo otvoreno i pitanje škole, bugarske ili srpske, ondašnji glavni srpski učitelj u Vranju Milan Kovačević, i njegov pomoćnik Zarija R. Popović odlazili su u kuću Vlajinca kao u svoju. Sin Vlajinčev, Toma, nainteligentniji i najsposobniji trgovac u Vranju posle oslobođenja (smatra se da nije izgubio nogu prevazišao bi sve vranjske trgovce i posle oslobođenja) u Milana Kovačevića je i završio školu. Vlajinčev najmlađi sin, najveća briga svoga oca, pobegao je iz srpske škole, što se u njoj zahtevao rad i, bez očeva znanja, otišao u bugarsku, u kojoj se brinulo samo o većem broju đaka.Zbog cepanja Vranjanaca u pitanju vladika i škole, niški mitesarif Abdurman paša, plaćenik Bugarskog centralnog odbora u Carigradu, pozvao je sebi u Niš, pored dva druga Vranjanca, i Janju Vlajinca. Kad mitesarif Vlajinca nije mogao ubediti u pogledu škole, stavio ga je u zatvor, ali Vlajinac ni u zatvoru nije popustio od svog ubeđenja.Kad je glavni srpski učitelj u Vranju posle M. Kovačevića, Vićentije Dimitrijević 1872. godine naprasno umro (držalo se da ga je otrovao egzarhijski učitelj Nikola), Vlajinac je tražio da se svečano sahrani i da se strogo ispita uzrok njegove naprasne smrti. Za četrdesetodnevni pomen Vičentiju, koji su u Vranju dali njegovi roditelji iz Prištine, Vlajinac je na se primio sve izdatke i ojađenim roditeljima ukazao gostoprimstvo.Kad je 1874. godine došao u Vranje, prvi egzarhijski mitropolit Dorotej i izrodila se svađa između mitropolita i Ilije Hadži-Lazarevića, rodom iz Maleša (dogodilo se da je neko iz mitropolije pokušao da otruje mitropolita Doroteja i povodom toga se izrodila ova rasprava), Janja Vlajinac je na skupu vranjskih pravaka glasno uzviknuo i tražio da idu iz Vranja i mitropolit i protojerej i, iako je ovaj bio stalno nastanjen u Vranju, „da kupe stvari i neka idu odavde obojica, takvi nam ne trebaju ni pastiri, ni sveštenici“.

Janja Vlajinac je bio i prototip umereno štedljivih Vranjanaca. Pazio je svaki svoj dinar i nije se od njega lako odvajao za budi šta; a kad je za što stvaro i korisno trebalo, nije žalio ni hiljade. Celo Vranje zna koliko je on novaca potrošio da svoga najmlađeg sina spremi ma za kakav posao. I kad je najstariji mu unuk pokazao u školi uspeh, i u Nemačkoj ga je školovao.Janja Vlajinac je bio vrlo vredan, te i produktivan. On je radio od rane mladosti do duboke starosti, i takoreći celog svog veka. Najpre je, godinama, trgovao sa sirovim kožama od sitne stoke i sa gvožđarijom. Kože je izvozio u Srbiju, a gvožđariju je donosio iz Sarajeva. Potom je, s mlađim bratom Dimitrijem do 1861. godine vodio kolonijalnu radnju. Iz njegovih se teftera vidi da je ta radnja po obrtu bila u Vranju jedna od najvećih svoje vrste. Od 1868. godine Vlajinac se bavio izvozom čaura od svilenih buba. Godinama je jedini Vlajinac izvozi ove čaure i to ne samo iz Vranja nego i iz okolnih gradova. I dotle se Vlajinac bavio industrijom vina, i tu vrstu rada sve je više usavršavao i razvijao, tako da je na nekoliko izložbi dobio odlikovanje. Od oslobođenja Vanja Vlajinac se ograničio samo na industriju vina i poljoprivredu.Ne treba ni napominjati da je u rukama Janje Vlajinca svaki posao cvetao.Iz njegovih teftera se vidi da je robu prodavao na poček – na veresiju, ali u Vranju se zna da je jedini, može biti bio on koji ništa na veresiju nije uzimao. Vlajinac je vrednoću širio, kultivisao. Iako odličnog materijalnog stanja u njegovoj su kući, sem jednog člana, svi morali raditi. U cilju razvijanja i vrednoće svoga sina Tomu, kad mu je bilo svega šesnaest godina, počeo je, s nešto malo novaca ili robe, puštati na pazare po okolnim gradovima. Do oslobođenja Vranja Janja Vlajinac je u dva maha bio član Idaremedžliza (Administrativnog suda), više godina tutor Saborne crkve i po narodnim poslovima u više mahova odlazio u Niš i Prizren. Posle oslobođenja Vranja, iako u šezdeset prvoj godini, Vlajinac je bio prvi kmet, dugo godina opštinski odbornik i član mnogih deputacija vladaocu.Janja Vlajinac je doživeo svoju 84. godinu. Razočaran u svoje sinove poslednjih godina života našao je duševne naknade u prvom svom unuku, dr Milanu Z. Vlajincu, potonjem profesoru Beogradskog univerziteta. Njega je Vlajinac školovao u Nemačkoj na poljoprivrednoj struci, i on se svom dedi dostojno odužio. Pred samu smrt Vlajinčevu unuk mu je doktorirao u Haleu na Sali i svoju izvresnu doktorsku disertaciju posvetio svom dedi. Iz pijeteta na grobu mu je uspravio spomen ploču na kojoj piše: Janja Stošić – Vlajinac, trgovac 1817-1902. Iz istih pobuda je svoga pokojnog dedu upisao i za člana dobrotvora Društva Sv. Save.
(drugi deo naredne nedelje)

(Izvor: Vranjski glasnik XXIX-XXX, 1996/97)

Priredio Dejan Dimić