Piše: Slobodan Savić
Pripremajući ovogodišnju, prvu međunarodnu selekciju od osnivanja Festivala, odgledao sam oko sedamdeset pozorišnih predstava, od toga dvadesetak u produkciji pozorišta iz regiona: Hrvatska, Rumunija, Bugarska, Severna Makedonija, Bosna i Hercegovina, Crna
Gora.
Osim visokih estetskih standarda i poetike savremenih pozorišnih praksi, nisam imao unapred zamišljen i zadat tematski koncept. Nikada tako ne radim.
U mom selektorskom radu, ne samo za Festival u Vranju, tematski i estetski koncept proističu iz odgledanih predstava.
Ipak, pažljivi gledalac će sigurno uočiti da svake godine, pažljivim odabirom predstava, nastojim da ispričam određenu priču, društveno relevantnu, važnu za vreme i okolnosti u kojima živimo, i da na taj način, kroz pozorišnu umetnost najvišeg kvaliteta, suočim gledaoce sa onim pitanjima, dilemama, strahovima i traumama koje ih pritiskaju u svakodnevnom životu, na poslu, u porodičnom okruženju, ali i u široj zajednici, a uvek u određenom kontekstu: društvenom, socijalnom, političkom.
Kao i moje prethodne tri selekcije, tako i ovogodišnja na najbolji mogući način nastoji da pomiri zadati budžet, tehničke i organizacione mogućnosti Festivala, moje kriterijume pozorišnog kritičara i različite pozorišne ukuse, a sve u interesu publike i bez povlađivanja istoj, uz nenametljivu umetničku provokativnost i subverzivnost pojedinih predstava.
U završnom odabiru izdvojio sam one predstave koje imaju određene zajedničke imenitelje na planu tematike, estetike i pozorišne poetike.
Iz tematskog korpusa izabranih predstava, uključujući čak i predstavu koja, van konkurencije, otvara Festival, kao i predstavu u čast nagrađenih, proističe koncept i slogan ovogodišnjih Borinih pozorišnih dana: Pozorište u traumatizovanom društvu.
Rešenje vizuelnog identiteta ovogodišnjeg Festivala, koje je uradio grafički i vizuelni umetnik Goran Dimić, na kreativan, odgovarajući i primeren način, podržava i dopunjuje ovogodišnji slogan i selekciju koji su, kao i uvek kada razmišljam o pozorištu, na izvestan način i provokativni i emancipatorski.
Nema dileme. Mi živimo u traumatizovanom društvu, to je nedvosmislena i bolna činjenica.
Nije samo naše društvo traumatizovano, niti društva država u bližem i daljem okruženju, traumatizovan je vaskoliki svet, od severa do juga, od istoka na zapad. Te traume su različite, manje ili više bolne, manje ili više vidljive.
Najzad, traumatizova je i naša planeta Zemlja, njeni prirodni i ekološki resursi.
Savremena psihologija poznaje dve osnovne vrste trauma: razvojne i šok traume.
Tu su, potom, i transgeneracijske traume: ratovi, prisilne migracije, siromaštvo, nasilni zločini, razni oblici nasilja, od generacijskog do seksualnog, porodično nasilje, ekonomsko, političko…
Sve se to, na ovaj iliž onaj način, prepoznaje i iščitava iz predstava koje sam izabrao za ovogodišnje Borine pozorišne dane.
Savremeno pozorište, kao što ćemo videti, na to odgovara ukazivanjem i prokazivanjem, tematizovanjem u određenoj umetničkoj formi, izvesnom relaksacijom trauma ili, da parafraziram Aristotela, očišćenjem od tih takvih afekata i osećanja.
Predstava po romanima Vere Cenić, Ništa nećemo zaboraviti, tematizuje traume zatočeništva u jednom od najozloglašenijih zatvora bivše Jugoslavije, na Golom otoku.
Predstava Kod večite slavine tematizuje traume praroditeljskog greha, nasilja u porodici, incesta, neostvarene, tragične ljubavi.
Šekspirov Ričard III traume krvave, beskrupulozne, osvetničke borbe za vlast.
Da li uopšte treba da pominjem novi, sumorni kontekst predstave Naš razred, posle kolektivne šok traume izazvane tragičnim događajima u Beogradu i Srbiji u proleće ove godine, kada su u krvavom piru dvojice sumanutih masovnih ubica stradala nevina, nedužna deca i ljudi.
U jeku stalnih pokušaja da se podigne ekološka svest, u trenutku sve oštrijih borbi za prirodne resurse, ali i za očuvanje naše jedine planete Zemlje, Ibzenov Neprijatelj naroda, kao klasičan primer sukoba pojedinca i korumpiranog Sistema, dobija novu aktuelnost, jer su klasici vazda naši savremenici, kao što ćemo se toga itekako osvedočiti iz već pomenute, najkrvavije Šekspirove tragedije.
U formi politički nekorektnog, satiričnog, kritički osvešćenog kabarea, Realisti duhovito, u formi crne komedije, razobličavaju traume postrobovlasničkog, postkapitalističkog, neokolonijalnog društva koje srlja u sopstvenu propast pritisnuto traumama beskrupuloznog Sistema i nasilničkih politika Velikih sila.
U Aristofanovim Pticama, još jednom primeru savremene klasike, grupa građana, traumatizovana Peloponeskim ratovima, osniva grad na nebu, prvu evropsku utopiju.
Da li je to poslednja mogućnost koja preostaje Rusima i Ukrajincima, hiljadama izbeglica i traumatizovanih porodica, svima nama, posle
trauma, ogromnih ljudskih žrtava i razaranja izazvanih ratom koji bukti, i ne smiruje se, na obodu Evrope?
Da ne nabrajam više. Različite i slične motive, na ovaj ili onaj način, možemo prepoznati u svim izabranim predstavama.
Najzad, posle svega što ćemo gledati na ovogodišnjim Borinim pozorišnim danima, posle svih trauma kroz koje prolazimo i od kojih
ćemo se, verujem, makar malo pročistiti posle odgledanih predstava, jedino što nam ostaje jeste da se ponovo zapitamo Šta će biti sa svima nama, kao u istoimenoj predstavi koja će biti odigrana na kraju Festivala, u čast nagrađenih.
Pozorište ne može da promeni svet, nemam više tu mladalačku iluziju.
Ali, odgovorno pozorište, kao svest i savest društva u kojem nastaje i za koje nastaje, može i treba da postavlja pitanja ne bi li nas makar na trenutak, u pozorišnoj sali ili posle predstave, suočilo sa traumama koje nas pritiskaju i makar malo pročistilo od istih.
To je pozorište za koje se zalažem i kao pozorišni kritičar i kao selektor pozorišnih festivala.
Profil
Slobodan Savić je autor, teatrolog i pozorišni kritičar, novinar i pisac. Rođen je 1964. godine u Požarevcu, odrastao u Kostolcu.
Diplomirao je opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Dobitnik je Sterijine nagrade za pozorišnu kritiku i Godišnje nagrade Radio-televizije Beograd/Srbije, gde od 1989. godine do danas obavlja niz odgovornih dužnosti. Od 2002. godine do danas, autor je i urednik u Kulturno-umetničkom programu Televizije Srbije, pokretač i autor kultne emisije Čitanje pozorišta, najdugovečnijeg specijalizovanog televizijskog serijala o savremenom pozorištu u regionu. Kao urednik i autor (scenario, režija, izbor muzike) potpisuje više od dve stotine televizijskih emisija: od serijala Čitanje pozorišta do hronika najznačajnijih domaćih pozorišnih festivala, dokumentarnih emisija i TV feljtona. Od 1989. do 2002. godine bio je novinar, urednik i Odgovorni urednik Redakcije za kulturu Radio Beograda 2. Pokretač i autor kultnog tok-šou programa Radio parlament, serijala o pozorištu Prepoznavanje. Dva puta je biran za umetničkog direktora i selektora međunarodnog pozorišnog festivala Joakimfest, dva puta za selektora Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine i četiri puta za selektora i umetničkog direktora Borinih pozorišnih dana. Autor je teatrološke monografije Porodične i druge priče, pogovora za knjigu dramskih tekstova Prvih pet, autor i urednik brojnih pozorišnih kataloga. Kritiku i kratku prozu objavljivao je u Književnoj reči, Književnim novinama, književnim almanasima, a novinske tekstove, kritike, kolumne i feljtone u vodećim domaćim novinama, magazinima i časopisima. Član je Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije. Živi i radi u Beogradu od 1983. godine.
