Vranje - Teodora Stojilković je devojka iz Bujanovca koja pohađa studije Međunarodnih odnosa sa specijalizacijom u transatlanskim odnosima na "Scineces Po Paris" univerzitetu u Francuskoj.
Ona je jedina studentkinja iz Evrope koja je dobila punu stipendiju, za vek i po, od kad postoji taj univerzitet, objavio je Radiocity.rs.
- Dolazim iz Bujanovca i živim sa samohranom, nezaposlenom majkom.
Mislila sam da ni po čemu nisam posebna i da ja sigurno neću dobiti stipendiju da se otisnem u svet i studiram na prestižnom univezitetu.
Nisam imala sredstava da postignem cilj, ali sam imala želju da vidim, da čujem, da naučim i da menjam sebe i svet oko sebe – započinje svoju priču Teodora.
Želju da upiše fakultet u Francuskoj nikome nije saopštila, jer kao što sa željama obično i biva, ali ih na glas izgovorite, postoji šansa da se ne ostvare.
- Bojala sam se, neuspeha, ali me je više plašilo da ostanem i ne učinim ništa.
Zbog toga sam se obratila Mariji Ratković, u tom trenutku pomoćnici gradonačelnika Šapca, zaduženoj za pitanja mladih da me uputi na neku fonadaciju koja podržava snove mladih.
Moja priča ju je dirnula i odlučila je da finansira prijavu na fakultet - kaže Teodora.
Bio je to odlučujući momenat u kome Teodora shvata da promene kreću od nas samih.
Nekoliko nedelja kasnije dobila je mejl u kome je pisalo da je primljena.
Međutim, njena majka ništa nije znala.
- Bojala sam se mamine reakcije, šta ako kaže: Kakva Francuska, daleko je.
Bojala sam se i da je ostavim samu.
Ipak, nisam smela da odustanem a nadomak sam cilja.
Saopštila sam joj vest polako, bojažljivo.
Njena reakcija me je iznenadila.
Počela je pa plače, i kroz suze rekla: „Ja ću uraditi sve samo da ti upišeš fakultet.“ – priseća se sagovornica.
Dodaje da je ona jedina u porodici koja je upisala fakultet i otisnula se u daleku zemlju.
Nakon upisa, saznala je da je dobila stipendiju koja je pokrivala samo troškove studija, ne i puta i života u stranoj zemlji.
Tada je odlučila da se obrati za pomoć fondacijama koje podržavaju mlade.
Kako odgovor nije dobila, gotovo je izgubila nadu.
U tom momentu je stigao još jedan mejl od fakulteta u kome je obaveštavaju da su odlučili da će pokriti celokupne troškove školovanja i da se to dogodilo po prvi put u istoriji univerziteta.
- Razlog nikada nisam saznala, samo mi je direktor kampusa kasnije rekao da nijedno dete iz Evrope nikada nije dobilo punu spendiju i da su do sada to mogla dobiti jedini deca iz Afrike koja su se uzdigla iz neverovatnih uslova.
Tu se krije i moja priča, jer znate ovo nije samo priča o devojci iz malene Srbije koja je uspela, ovo je priča o borbi jednog i sve dece, borba jedne i svih žena da se školuju i obrazuju, da nešto promene, ovo je borba svih - kaže Teodora.
Međutim, samo par dana nakon obevešetenja sa fakulteta o punoj stipendiji kontaktirali su je iz Fondacije „1%" i obavestili je da košarkašica reprezentacije Sonja Vasić želi da joj pomogne.
Nakon toga su se javile i druge sportiskinje - Zorana Arunović, reprezentativka u streljaštvu, zatim Aleksandra Krunić, teniserka i druge.
- Meni kao bivšoj košarkašici to je bilo jako dirljivo.
One su čule moju priču i odlučile da mi pomognu.
Postoji izreka da iza uspešne žene stoji čitavo selo žena.
To i jeste moja priča.
A od žena je sve i počelo, te je red da se sa njima i nastavi - navodi Teodora.
Objašnjava da je bilo dosta prepreka i nerazumevanja, posebno od profesora iz škole koji su joj govorili „okani se toga, ne treba to tebi u životu.“
Njihovo opiranje promenama dalo joj je snagu da nastavi dalje i zaista nešto promeni, ne samo zbog sebe, već i zbog generacija koje tek dolaze.
- Ono što me je aktivizam naučio je da se ljudi dele na dobre i loše.
Od Vlade Republike Srbije smo tražili zajedničke škole i to je ono što pamtim kao najlepši period našeg aktivizma.
Nismo ih dobili, ali znamo da smo pokušali da nešto promenimo – zaključuje ona.
Teodora je prvi semestar završila uspešno.
Trenutno je u Srbiji jer su kampusi zavroreni, ali se uskoro vraća u Francusku gde će nastaviti školovanje.
Kaže da su je kolege lepo prihvatile i da se dive njenoj želji da nešto promeni.
Ono što je posebno raduje je činjenica da Srbiju, bar ljudi koje je u kampusu upoznala, ne posmatraju kroz informacije koje im se plasiraju u medijima, već kroz primer jedne Srpkinje koja je vođena snovima došla u stranu zemlju da nauči kako da oplemeni svoju.
