Piše: Ivan Nikolov
Vranje/Bosilegrad - Pretres Kulturno informativnog centra (KIC) bugarske nacionalne manjine u Bosilegradu povodom obeležavanja Dana Zapadnih pokrajina pod sumnjom „izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti", oduzimanje 23 primerka knjige Elegija o Krajištu – sudbina Bugara u Zapadnim pokrajinama poznatog bugarskog književnika i diplomate Edvina Sugareva, istovremena zabrana ulaska njemu i još sedmorici bugarskih državljana u Srbiju, zatim pozivanje srpskog ambasadora Željka Jovića u Ministarstvo spolnjih poslova Republike Bugarske, protestna nota bugarskog ambasadora Petka Dojkova Ministarstvu spoljnih poslova Republike Srbije i reagovanja u javnosti s obe strane granice, sve to bi moglo da se pretvori, pored svih ostalih etničkih problema, i u konačno otvaranje bugarskog pitanja u Srbiji.
To pitanje odavno tinja u srpsko-bugarskim odnosima.
Poslednji incident je samo dolio ulje na vatru, a zapomaganje tipa Ko želi da pokvari srpsko-bugarske odnose (Politika, 16.11.2023) samo skreće pažnju sa suštine problema – položaja bugarske nacionalne manjine u Srbiji kojoj, sudeći po zvaničnim rezultatima popisa stanovništva, preti potpuni nestanak.
Od 62.000 po popisu od 1962, bugarska manjina je pala na nešto manje od 13.000 po popisu od 2022. godine, a opštine u kojima žive Bugari, mahom u Bosilegradu i Caribrodu (Dimitrovgradu) su među ekonomski najnerazvijenijim u Srbiji i potpunim haosem u oblasti ljudskih i manjinskih prava, a poslednjih godina i u ekologiji.
To je ono što zaista kvari srpsko-bugarske odnose, a ne nekakve nesuvisle optužbe o „izazivanju nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti” i bezraložni strahovi o navodnim „separatističkim i secesionističkim” stavovima u knjizi Edvina Sugareva.
Ti strahovi su postali bespredmetni onda kada je Bugarska postala članica Evropske unije.
Da bi bila primljena, morala je da prihvati da nema teritorijalne sporove sa susedima, ali je i prihvatila obavezu da se, zajedno sa evropskim partnerima, zalaže za ljudska i manjinska prava u skladu sa evropskim standardima.
Toga su svesni svi politički pismeni pripadnici bugarske manjine u Srbiji.
Drugim rečima, kao evropska zemlja Bugarska insistira na evropskim modelima rešavanja manjinskih problema – otvaranje granica, izgradnja infrastrukture, ravnomerni ekonomski razvoj za regione u kojima žive manjine, bezuslovno poštovanje ljudskih i manjinskih prava, zdrava prirodna sredina – to su vrednosti za koje se zalažemo.
Uostalom, Bugarska je kod svojih sunarodnika u Bosilegrad došla sa samo dvadesetak knjiga.
Srbija je kod svojih sunarodnika na Kosovo pre dva meseca došla sa tridesetak do zuba naoružanih terorista ostavljajući iza sebe četvoricu ubijenih, mitraljeze, minobacače i blindirana vozila.
Organizator svega toga Milan Radojičić je samo formalno saslušan i odmah pušten.
Ni reči o podizanju optužnice o, recimo, izazivanju oružane pobune.
Prema tome, dreka o tamo nekim „separatistima i secesionistima” koji ugrožavaju teritorijalni integritet Srbije, služi samo za konsolidovanje srpskog nacionalizma i sakupljanje jeftinih političkih poena.
Igrajući na tu kartu, večiti predsednik opštine Vladimir Zaharijev već dve decenije stvara lažnu sliku o sebi kao „garantu mira i etničke stabilnosti”.
Kao, da nije njega, ode Bosilegrad u Bugarsku!
Time je kod zagriženih srpskih patriota u Beogradu obezbedio punu podršku za svoju dvodecenijsku neprikosnovenu ličnu vlast, tokom koja je bukvalno uništila lokalnu ekonomiju, a više od polovine stanovništva oterano je u migraciju.
Na kraju je prodao sve prirodne resurse i pretvorio Bosilegrad u izbeglički centar i leglo kriminala i korupcije.
Organi gonjenja i tužilaštvo snishodljivo posmatraju i ćute kada je lokalna vlast u pitanju, valjda zbog nekakvih „viših” patriotskih i državnih interesa.
Tako nije bilo 8. novembra.
Policija iz Vranja i Surdulice je na čoveka sa štakama i jednu ženu poslala ekipu od osam policajaca, da bi oduzela dvadesetak knjiga Edvina Sugareva zbog toga što „diskredituje nosioce vlasti i BIA”!
Istina je samo to da bi neki „nosioci vlasti” na lokalu i poneki doušnici BIA, zaista ostali bez hleba da im nije te otrcane priče o „separitistima i secesionistima”.
Prema „stručnom” mišljenju predsednika Nacionalnog saveta bugarske manjine Stefana Stojkova i njegovog mentora Vladimira Zaharijeva, promocija knjiga o položaju Bugara u Srbiji, i obeležavanje datuma koji su deo našeg nacionalnog identiteta je: „Sve što pokušava mali broj pojedinaca sa ovog područja, koji očigledno žive u prošlosti, u 18. i 19. veku, velika je i neoprostiva glupost”!
Ako znate da je Ivan Nikolov trenutno najpoznatiji intelektualac bugarske manjine u Srbiji sa pet knjiga, nekoliko stotina članaka, nosilac mnoštva nagrada i pritom „Evropljanin godine za 2016”, ali koji po Stojkovu, „živi u 18. i 19. veku”, dok on sa dvojkom iz Bugarskog jezika iz srednje škole, kao predsednik bugarskog Nacionalnog saveta odlučuje o obrazovanju na bugarskom jeziku, informisanju na bugarskom jeziku, kulturi i službenoj upotrebi bugarskog jezika i pisma – onda gore ocene za stanje Bugara u Srbiji nema.
Stanje bugarske nacionalne manjine određuje stanje srpsko-bugarskih odnosa, a od stanja u srpsko-bugarskim odnosima zavisi bugarska podrška članstvu Srbije u Evropsku uniju kada za to dođe vreme.
Prema tome, u nacionalnom interesu Srbije je da što pre zaustavi dalju devastaciju opština Bosilegrad i Caribrod i zauzda sopstvene „super-srpske patriote” od kojih bi se Srbija zaista stidela da su kojim slučajem Srbi.
Bila bi to dobra investicija u srpsko-bugarske odnose i evropsku perspektivu Srbije.
Uostalom, ako je Vučić smogao snage da u interesu Srbije žrtvuje jednog Vulina, krajnje je vreme da razmisli nije li u nacionalnom interesu Srbije da žrtvuje neke bajate lokalne političke štetočine koje, osim sopstvenoj sredini, nanose nenadoknadivu štetu Srbiji u Sofiji i Briselu.
(Autor je predsednik Kulturno-informativnog centra u Bosilegradu)
