U ciklusu Etnoumlja o živim ljudskim riznicama, ekipa ovog magazina stigla je do Vranja i vranjske gradske pesme. Njihov sagovornik bio je Slobodan Jovanović – Cobi, pevač, harmonikaš i predstavnik duha nekadašnjeg Vranja. Priča o čika Cobiju, petoj temi u okviru projekta Portreti živih ljudskih riznica, finansiranog sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, objavljena je najpre u 34. štampanom izdanju Etnoumlja, krajem septembra 2021, a potom i na portalu World music asocijacije Srbije (WMAS) na stranici worldmusic.org.rs. Uz odobrenje WMAS-a i Etnoumlja za objavljivanje tekstualnog dela i fotografija portal Vranje News prenosi ovaj veoma zanimljiv članak o jednom od najautentičnijih predstavnika vranjske gradske pesme.
Autorka: Marija Vitas
Vranje - Svakoga dana čika Cobi odlazi u duge šetnje. Pešačenje je korisno za telo, ali i za dušu, koju on često i rado pominje. Šetnje oslobađaju i obogaćuju. Zgodne su i za prizivanje uspomena, minulih emocija, anegdota…
Možda tokom šetnje – koja kreće od Gornje čaršije, budući da u tom delu Vranja živi – čika Cobi razmišlja o svojim druženjima sa Stanišom Stošićem ili se priseća majčinog pevanja.
A možda preispituje samu vranjsku gradsku pesmu. Gde li je? Šta se sa njom dešava? Hoće li opstati? Možda ga, usput, iz tih misli neko prene sa: Zdravo, legendo! Jer, tako ga mnogi zovu i opisuju, kao legendu Vranja, legendu vranjske pesme…
Slobodan Jovanović – Cobi nije rođen u Vranju. Rodio se, štaviše, u Šumadiji, u Kragujevcu, 2. septembra 1947. Kada je imao oko dve godine, njegovi su prešli u Lapovo, odakle mu je majka.
Sa četiri i po se sa roditeljima preselio u očevo Vranje. Mada, ni „očevo Vranje” nije očevina koja podrazumeva višegeneracijsko vranjsko gradsko poreklo.
Doduše, za takvo poreklo se inače naglašava da je u malom procentu prisutno među današnjim stanovnicima Vranja.
A Cobijevi Jovanovići su iz obližnjeg sela Mečkovca.
Deda se preselio u Vranje, ali sa već formiranom porodicom, tako da je i Cobijev otac rođen u Mečkovcu, 1912. godine.
Životni put je, međutim, od rođenog Šumadinca i Vranjanca ruralnog porekla načinio cenjenog i uzornog predstavnika ne samo vranjskog muzičkog nasleđa, nego i gradskog duha. Onog, koji se ispostavlja kao željeni, pravi, katkad i izmaštani duh jednog specifičnog grada na jugu Srbije.
Posebnost Vranja i leži u spletu fikcije, realnosti, čežnje, istorije, sećanja, zaboravljanja, verodostojnosti, reinterpretacije, ponosa, muzike, radosti, sete, boemstva…
Sa takvim se emotivno-kulturno-socijalno-geografskim prostorom svojevremeno stopio jedan mladić tanane osećajnosti i izvanredne muzikalnosti.
Stopio, srodio i postao legenda – koja hoda…
Od prve velike tuge do prve male harmonike
„Mnogo sam tužan bio” – prisetio se čika Cobi onog vremena kada se sa roditeljima doselio u Vranje – „Ja sam plakao mesec dana. Pamtim i dan-danas jednu rečenicu svoju: Šta ste vi mene ovde doveli, kad ja ovde nikad neću sreće da imam? A dosta se i obistinilo.
Dosta mi je i žao, a i nije mi žao, jer sam ovde stek’o kakvu-takvu reputaciju među ljudima, odškolovao sam njih troje što se tiče pevanja, pa sam još i nekoliko njih naučio da sviraju. Jedino ta svetla tačka mi ostala – izvorna narodna pesma, koju volim iz duše i srca.
A ne može svako da peva vranjansku pesmu. Za to treba dobar sluh, da se ima daha, da se ima širina u pevanju, čistoća, lepota i dinamika. A dinamika i nijansiranje je najlepša stvar. Jer, svaka reč krije svoju filozofiju.
Ako pevate i pominje se reč duša ili ljubav, morate da znate kako to da izgovorite. Ali, neki pevači to ne znaju. Oni pevaju ljubav i duša kao da je to nešto obično.”
Kad se pomisli na Vranje, često na um padne muzika, pesma, trubači… Čini se da, ipak, većina ljudi u Srbiji ne zna tačno šta je to vranjska gradska pesma. Kakvo je vaše iskustvo u vezi sa samim Vranjancima danas? Znaju li šta je vranjska pesma?
"Ja od detinjstva pratim kretanje te stare pesme. Kad sam počeo da sviram, da učim harmoniku, od svojih jedanaest godina, onda sam video i uvideo šta znači prava narodna pesma. Ona se baš u taj period pa do skora mnogo gajila, poštovala i cenila i dosta su ljudi znali.
Međutim, sa odlivom starih Vranjanaca iz ovog grada – neki su se odselili za Niš, drugi su otišli u Beograd, neki u inostranstvo – starogradska pesma vranjanska je dosta bila zamrla. Tu su se naselili ljudi sa sela.
I među njima ima onih koji znaju šta je gradska pesma, koji su čuli za staru Karamingu… Ali, ipak je, eto, došlo vreme da se dosta pozaboravila pesma izvorna.
A prava izvorna narodna pesma vranjanska – to je duša. To je srce i duša, to je merak, to je sevdah, to je lepota.”
Od harmonike ste nerazdvojni. U Vranju ste i bili najpre prepoznati kao harmonikaš. Kako je došlo do zbližavanja sa ovim instrumentom i da li je harmonika nekada bila uobičajen instrument u muzici Vranja?
– „Mogu da kažem da je harmonika mnogo bila zastupljena. I dugmetara i klavirna. Ali, klavirnih harmonikaša je bilo više… Kad sam bio mali, kad sam doš’o iz Lapova, pa sam neko vreme pretugovao Šumadiju – u jednoj sobi smo sedeli, stara kuća je bila – kako su ključevi za gornji i donji deo kredenca, ja uznem, pa zavežem za jedan ključ kanap, a za drugi zatežem, i pustam glas čist i tražim po sluhu da budem isti ton kao krila kredenca.
Ja sam se zaneo, a mene iza leđa gledaju roditelji, i otac moj, Milorad, kaže majci: Bre, Deso, u ovo naše dete mnogo mrda uvo, mnogo je muzikalan. Nemoj da ga ispustimo, nemoj da mu ne uznemo nešto... A imao sam i gitaricu neku dečju, pa usnu muziku... Kaže: Harmoniku da mu kupimo, ali kad odraste, još je mali.
I tako ja nastavim sa tim zatezanjem, te sviram onu usnu muziku, vrkuljam ono... Prođe vreme, dođe polovina četvrtog razreda, jedanaest i po godina; otac meni kupi harmoniku, Melodija se zvala, dvadesetčet’ri basa, mala, ovolicka (objašnjava mi rukama). Šest godina sam na nju svirao.
Otac mi nađe Saleta, pokojnog, što je svirao u Evropi. I on mi pokaže dve pesme: Ide, Tito, preko Romanije i Oj, Kozaro. To me naučio, i levu i desnu, i ukapiram sve. I onda ja kažem: Ćale, više nema učenja, sam ću ja sve. I tako ja, do današnjeg dana što sviram, sve sam.”
Odrastali ste uz pesmu vaše majke. Šta je sa ostalim članovima porodice? Koje pesme pamtite iz perioda detinjstva i porodičnog okruženja?
"Deda nije pevao, on je pevao u flašu. A kad nema da peva u flašu, on pije sirće.
U porodici sam slušao majku. Pevala je: Gde si, dušo, gde si, rano, Dude, mori, dude, Mirjano, mome, Mirjano, Ajde, slušaj, slušaj, kaleš, bre, Anđo…
Kad sam ja odraso, to smo pevali u duetu.
I otac je tražio: Ajde, sine, uzni harmoniku, pa da malo uživam kako ti i majka pevate.”
„A, be, malečak, da li ti neku pesmu znaš da otpevaš?”
Nakon završene Osnovne škole Dositej Obradović u Vranju, čika Cobi je upisao Učiteljsku školu, ali je od nekog trenutka nastavio školovanje u Učiteljskoj u Prištini. Posle je započeo studije muzike u Skoplju. Još tokom srednjoškolskih dana u Vranju, Cobi se zbližio sa Stanišom Stošićem (1945 – 2008), slavnim interpretatorom pesama Vranja i juga Srbije.
"On je bio đak Učiteljske škole, kao i ja. Pevali smo u školskom horu, koji je držao Stojadin Pešić, izuzetan čovek. Ja i Staniša smo se tu upoznali. I on me, lično on, nater’o da ja propevam.
Ja sam završio u Prištini, jer sam morao da pobegnem, vranjski profesori su me obarali iz srpskog i iz matematike. Bio sam zaslužio bar jednu dvojčicu: Nemojte da me obarate, ja sam čovek u kome zuji muzika.
Na času istorije u Učiteljskoj školi, profesorka jedna, Džajićka, tako smo je zvali, omalečka, puna, dežmekasta… Lepo vreme, kao sada, otvoren prozor, a tad su bile one Inke, što ih zovu, zvučnici oni na drvene bandere… I kad ima nešto da se oglasi, nešto novo za građanstvo, oni puste, pa posle puste muziku, a muzika trešti.
Tu gde je sad novi Dom kulture, tu je bio pijac. Muzika rastura, svira, peva se… A Džajićka: Jovanoviću, nisi prisutan na času! Ti slušaš muziku! Pitaću ja tebe sledeći čas! Ko da sluša Džajićku i istoriju?
Ja slušam muziku, kako da ne slušam kada sam ja čovek rođen za muziku. Ali, nisam imao neko predznanje u Učiteljskoj školi oko muzike.
Akademiju u Skoplju nisam mog’o posle da završim. Jer, ja sam hteo da to sve odjednom završim i u tom svom htenju sam sagoreo. Ne treba sagorevati. Treba biti agilan, ali ne treba čovek previše da ide.
A, ja sam tamo i puno vežbao klavir, po pet sati dnevno. Ja sam iz klavir imao devetku, a pre Akademije nikad nisam svirao klavir, samo klavirnu harmoniku. Iz pevanja sam imao desetku.
Onda sam se vratio u Vranje. Video sam da ne mogu da nastavim, jer sam nervni sistem preopteretio. Ali, da čuknem o drvce, dobro je.
Onda sam se zaposlio u PKV (Pamučni kombinat Vranje), sa srednjom školom. Trideset godina staža. Radio sam kao službenik, na zapošljavanju radnika, u kancelariji gde su se radila rešenja, radio sam na terminal.
I tu sam doček’o penziju, a tu me i zakačio ovaj šećer prokleti, ali ja se borim dobro i komandujem sa sobom, mnogo pešačim i zdravu hranu koristim.”
Volite da pomenete duh ili imidž starog Vranja. Kakav je to pravi duh Vranja? I kakvo Vranje pamtite?
"Ja Vranje najviše pamtim kroz druženje sa Stanišom. Znao sam i njegove roditelje, čika Trajka i tetka Rosku. To su divni ljudi. Od Staniše sam naučio dosta pesama vranjskih. I slušao sam njegovo izvođenje, koje visoko cenim. To je vrh!
Ja sam, možda, nekada i ličio na njega, jer sam se stalno sa njim družio. A tenor i on i ja. Čet’ri godine smo mi bili zajedno. Nikada jedan bez drugog nismo bili. Družio sam se i sa Čedom Markovićem. I, evo, sa Banetom Kacetom...
Svi smo mi nastupali, išli smo zajedno na koncerte, po gradovima... Ja sam celu bivšu Titovu Jugoslaviju prošao i uzduž i popreko sa Kulturno-umetničkim društvom Jumko. I u inostranstvu sam sa njima bio: Istočna Nemačka, Poljska… Sve se to rasformiralo, nažalost. Ja sam se bio opredelio da budem čist instrumentalista.
Međutim, Staniša mi kaže: A, be, malečak, da li ti neku pesmu znaš da otpevaš, da ti čujem glas, be? Ja mu kažem: A, bre, Staniša, nisam razmišlj’o o tome... Onda mi Staniša kaže: Da naučiš jednu dobru pesmu i uz pratnju harmonike, da te čujem ja. I ja ga poslušam.
Jednog dana, idući prema Učiteljskoj školi, onaj služitelj, portir tamo, pustio radio, pa ječi. A pevao Nedžad Salković Dođi, draga Lelo. Ne budem ja lenj, naučim ja nju. I jednog dana, kad dođemo na hor, ja mu otpevam.
On sluša, sluša, pa vika: A, bre, kad te puknem jedanput. Imaš dobar glas, da počneš da vežbaš i da pevaš! I tako ja počnem i da pevam. Mislim, pevao sam u horu, horske stvari, ali to je drugo…”
„E, to treba ovom Vranju.”
Sećam se aprila 2015. godine, kada sam sa ekipom Radio Beograda otišla u Vranje da odande uživo vodim emisiju Od zlata jabuka. Gosti su mi tada bili: Branimir Stošić (Bane Kace), Milica Stošić, Ekrem Mamutović, Dalibor Mladenović i Slobodan Jovanović. Pamtim sa koliko je radosti u glasu čika Cobi pomenuo druženja kod Mite Tatabita. Za širu priču nismo imali vremena… Šest godina kasnije, opušteno sedeći u čika Cobijevoj kući, bez žurbe, zamolila sam mog sagovornika da se posebno osvrne na dragu mu kafanu, u koju je redovno odlazio sredinom šezdesetih…
– „Kol’ko bi’ ja mog’o da pričam o tome… Taj Mita Tatabit je bio poznat kafedžija u to vreme. On je imao kafanicu jednu skromnu, ne veliku, i zvala se Proleće. Tu, pored Doma JNA tadašnjeg, sada je Dom vojske, ali, to je isto. Ja, Staniša i ovaj drug moj Dragan Stefanović, koga smo zvali Štampar, jer otac mu je u štampariji radio, pa i on se tamo zaposlio, ali nažalost, i on je pokojni – sa njim sam sedeo u klupi od prvog razreda do kraja osmogodišnje škole.
I Đoka Popče, pokojni, on je isto sa nama bio, on je posle preš’o u Niš. On je svirao violinu. Mi smo tamo često išli, popijemo po neko piće. Ja, Staniša, Đoka Popče i Dragan Štampar, nerazdvojni, godinama, dok je bio tu Staniša, jedno čet’ri godine smo bili non-stop zajedno. I onda odemo mi tamo, uveče, zasednemo.
Pitamo čika Mitu možemo li da donesemo harmoniku, da razveselimo ovde, da se mi za našu dušu... Kako da ne, bre, Cobi, može, samo pazite da ne bude pijanih i da ne bude nekog loma. A bila su dva starca. Jedan je bio Ante učitelj, a drugi... Ne mogu da se setim. Kad mi sviramo, tj drugi sluša pažljivo, a Ante učitelj ga samo rčka: Vidiš li, bre, kako deca sviraju i pojev?
A ovaj drugi: Ćuti, be, trpi tam’, be, pusti deca neka pojev! To je bio spektakl da vam kažem (smeje se Cobi, iskreno, toplo, nostalgično). Posle su Proleće srušili tu zbog Hotel Vranje, pravili su nešto, i onda on prešao dole i napravio drugo Proleće. Sad to više nema. A bilo je neopisivo. Sve lepe pesme, nijedan šund nije carovao. To je bilo za dušu, za merak, do sabajle.
To je bila fantazija. To je duh. To je lepota bila. Sedenje, uživanje, mezenje, ljudi naručuju ćevape, pljeskavice, mi jedemo, pijemo, pevamo, pa rasturamo. Tad je sve bilo iz duše, sve su stare pesme izvorne.
Pevali smo sve pesme koje ja i dan danas pevam: Ne goni konja, more, momiče, Gajtano, mome, mori, Što mi je merak poljak da bidnem, Dude, mori, dude, Dimitrijo, sine Mitre...
E, sad, osvanemo ujutru. Fajront. Kažem: Staniša, ti da me opravdaš kod mojih roditelja – mi smo se tada bili uselili u ovu kuću u suterenu, gore nije bilo završeno, a oni tamo ujutru spavaju u sobi, a mi dolazimo – da me opravdaš, jer ima da bude zlo i naopako, a kad se ti pojaviš, oni tebe poštuju i cene…
Majka je plakala kad je snimio prvu ploču… Dođemo mi, on prvo lupa na vrata: Dobro jutro! A moj otac: A, bre, vi skitali, gde ste, bre, skitnice? Kamo, kaže, ti sinko, kreni malo da vidim kako hodaš…
Mislio je da će pravimo osmice. Rek’o: Ćale, jesam popio, ali nisam se napio, ja sam mlad čovek. Osvanuli smo, šteta što nisi bio da slušaš divne pesme, i Stanišu i mene...”
Da li se negde održao taj duh u Vranju?
– „Pa, ima i dan danas da se naiđe na meraklije, na ljude koji stvarno obožavaju tu muziku, samo ređe. Jednom smo svirali u poslovnom klubu Simpo, u Pašinom konaku, pre nego da se to zatvori, skoro (taj deo Konaka je zatvoren 2018).
Napravio sam jedan orkestar sa mojim prijateljima i sa Tijanom Vučković. Mi smo napravili lom. Tako su ljudi uživali, al’ to su više oni u godinama, ljudi koji znaju šta je narodna pesma.
Da l’ je neka proslava njihova bila, neko druženje, nemam pojma. Tu je bio i Mirko Dimitrijević, direktor Koštane, bivši... Neopisiva fešta je bila.
A meni je to toliko drago. Nije što smo neku paru, Bog zna, zaradili, ali su ostali njih petnajstoro, da slušaju do kraja. Svaka vam čast – kaže – E, to treba ovom Vranju.”
A kakve su nekad bile svadbe Vranjanaca?
– „Nisam ja kao dete mnogo iš’o po svadbama... Jedino što sam bio kad se moj brat ženio.
Svirao mu je Bakija Bakić, pokojni, moj prijatelj i veliki majstor na trubi. Kad on nasloni trubu merakliji-čoveku na uvo, ona zuji kao violina. A ne oni kad dunu, pa da ti probuši bubnu opnu!
Ne… Zuji, svira tiho, čovek zna kako treba da duva u trubu. Jer, vranjska muzika ne trpi mnogo takvu muziku, treba duša da se vidi. I truba zna da dočara to! Oni su sve komšije ovde kod mene.
Ima i danas majstora mladih, koji dobro sviraju, i ovi mladi su veličine na svoj način. Oni su to dokazali i u Guči. Bakija je osvajao, ali su i drugi osvajali, isto iz Vranja. Pa onda Boban Marković, pa Hančani, pa Prekodolčani…
Ali, sada je to drugi stil sviranja, nije to ono kad čuješ, pa...”
Da se ne izgubi, da ostane…
Slobodan je puno nastupao, u bezbrojnim prilikama. Samo u poslednjih nekoliko godina, svojim muziciranjem je oplemenio događaje kao što su: Oficirski bal u Vranju (2019), Samsijada (2017), humanitarni koncert (2014), Promocija knjiga Stupaljka u kal i Vranjski rečovnik (2020)…
Bio je gost na koncertu grupe Izvor (2016), učestvovao je na Festivalu vranjske gradske pesme Oću da vi pojem vranjansko (2019, 2020) itd. Tu su i manje formalni nastupi u kafanama…
Da li sam nešto posebno propustila? Da li su vas nekad zvali i na svadbe?
"Zvali su me, ali ja sam uglavnom izbegavao svadbe, zato što ja nisam pevač koji je svaštar. Ali, ove manje terevenkice, kao što su rođendani, slave, tu jesam često pevao i svirao... Kod Ivane Tasić ranije, njen otac slavi Sveti Aranđel, kako smo mi tamo pevali na slavi… Lepota!”
Kakvo utiske nosite sa Vranjskih večeri u Beogradu? I tamo ste nastupali.
"Pa, lepo je… Mislim, malo se odstupilo od prave vranjske pesme… Ljudi traže da igraju, a Vranje traži da se sluša i da se uživa, jer to je sevdah.
Dobro, ima i za igranje: čočeci, lagana kola, kao što je Šano, dušo, pa Otvori mi, belo Lenče...
Ali, mladi ljudi dođu, pa traže živahnije stvari, živahniju muziku.”
Da li su mlađi Vranjanci ponosni na vranjsko muzičko nasleđe i da li su svesni lepote te muzike i važnosti njenog očuvanja? Jer, sad kad je Vranje postalo deo Mreže kreativnih gradova UNESKA, i to za oblast muzika, čini se da je još veća odgovornost na tom planu.
"Da se dotaknem mojih učenika, pogotovo Ivane Tasić i Tijane Vučković. One imaju divan glas, talentovane su za tu vrstu muzike, zavolele su je i njima je izvorna pesma vranjanska vrlo bitna. Obe su nagrađene na festivalu Carevčevi dani u Velikom Gradištu. Ivana je osvojila prvo mesto (2000), a Tijana drugo (2019). To je veliki uspeh i za njih, a i za mene. Ja se sa njima ponosim.
Učio sam i Ristić Miloša, koji je mogao još malo da radi, ali, on se otrgao od mog učenja i našao je neki svoj život. A pomenuo bi’ i Slavoljuba Ivkovića. Mi smo komšije i vrlo dobri prijatelji, tako da smo maltene kao jedna kuća. Naučio sam ga da skida pesme, ima harmoniku, tako da se snalazi lepo. Učio sam i sina od mog prijatelja, mehaničara. Prvo je na harmoniku, pa je preš’o, sad svira sintisajzer. Svira ove savremene stvari, pa dobro, mora da se snalazi, da zaradi neku paru.
Međutim, ja kao učitelj sam ostao i dan danas veran pravoj muzici. A nijednom detetu nisam uzeo nijedan dinar, ni žutu banku. Ja sam sve radio iz entuzijazma, iz prevelike želje i od srca prema pravoj narodnoj pesmi, da se ne bi izgubila, da ostane, da ima traga, da nešto ostane iza mene.
Jedino mi je žao to što nisam uspeo da poškolujem više te dečice, od malena, da im to uđe u dušu i krv, da zavole svoju pesmu i svoju muziku i da ih ona uvek podseća na to gde su se rodili. Desi se danas, srećom retko, da neki ljudi kažu: Nemoj da mi pevaš te žalopojke. Najčešće je to na nekim veseljima, pa kaže onaj ko ne voli to, ko voli da igra...
Koliko ima pravih Vranjanaca ovde, može da se izbroji na prste. Oni su sve došli skoro, uglavnom sa sela. Ali, desi se i da traže danas ljudi, kad se malo zagreju od alkohola: Dimitrijo, Šano, dušo…
Javi se neka nostalgija, vrate se u ono staro vreme, kad se uglavnom slušala samo ta muzika, prava izvorna pesma. Vreme se menja, ljudi se menjaju... To je život. Ali, ne treba zaboraviti pravu narodnu pesmu. Jer, kad se to zaboravi, gubiš identitet. A to nije dobro.”
Da li ste nekada pevali uz trubače?
"Pevao sam sa Bakijom i drugim orkestrima. Oni se menjaju među sobom; svi su među sobom u nekoj rodbinskoj vezi.
Ja volim mešovit orkestar, gde se violine pojavljuju. Violine su za Vranje izuzetno dobre. Harmonika – isto! Ali, violine – tu nema premca.
Onda ja, kao vokalni solista, kad čujem njih, dobijem volju da pevam.
Pogotovo volim da čujem kad se uključi kontrabas. Ako se on ne uključi, muzika je prazna. Nema onu oblinu i lepotu. Kontrabas je centralna ličnost, centralni instrument u orkestru.”
Bakija je bio Rom. Znamo da su Romi ostavili snažan trag u muzičkom nasleđu Vranja. No, romska interpretacija ima svoju posebnost. U jednom intervjuu iz šezdesetih, Stana Avramović – Karaminga (1897 – 1969) naglasila je da je pravo vranjsko pevanje – čisto; da ukras ne može da se nađe na sredini ili na kraju strofe, i da je to nešto što rade Romi, te da to nije pravo vranjsko pevanje. Kako bi ste vi opisali autentični stil izvođenja vranjske gradske pesme?
"Rome izuzetno cenim, prvo to da kažem, jer to je veoma muzikalna nacija i imam mnogo prijatelja Roma. Sa takvim jednim prijateljem, koji se zove Ćerimović Ljubiša, svirao je na tarabuku – nažalost, on je pokojni – ja sam sa njim svirao trideset tri godine.
Znate vi šta znači to? Ja Srbin, on Rom. Ali, mi smo se družili i poštovali i ginuli smo jedan za drugog. On je živeo u Sarajini, ovde u Vranju. Ćerimović Ljubiša, ja, i jedan iz Surdulice, klarinet… Sa njima sam svirao u triju. Govorili su nam: Gde se nađoste? Em ubavi svi trojica, em ubavo svirite i pojete. Svaka vi čas’!
A Romi… To je takva nacija, oni vole da nešto svoje ugrade u neku pesmu. Ali, ne može to u svaku pesmu. Zato je možda i Stana Karaminga rekla to. A Karaminga je jedna divna žena bila. Nezaboravno žensko stvorenje. I takav čist glas, i kao stara žena! Nigde da distonira, nigde da otpeva nečisto. Divota je slušati je…
Za Vranje samo može da pevaju ljudi koji imaju dušu. I Romi imaju dušu, i te kako! I oni sviraju i pevaju vranjanske pesme, ali na svoj način. Ja to ne osuđujem. To je tako i tako oni vesele narod po zabavama, svečanostima, svadbama. Ali, kao stručan čovek, ja učim decu odnosno mlade ljude, da pevaju onako kako treba.
Ja sam učio solo-pevanje na Akademiji u Skoplju. Predmetni nastavnik mi je bio Blagoje Nikolovski. Znam šta znači dijafragma-disanje, šta znače vokali i dikcija. I gde treba da se uzme dah, fraza da se otpeva do kraja. Ne može to da se peva kako ko hoće. A Vranje je toliko teško za pevanje. Taj merak i duša, što se utka u toj pesmi, to jedino može izuzetno muzikalno uvo…
Vranje je puno sa dinamikom. I to treba da se dočara. Vranje ne trpi ni neko kitnjasto sviranje, da se ubacuje bugarski stil, triler iz Šumadije... Vranje ima specifičan triler, koji je prost, a lep. Pevaj i sviraj prosto, a lepo! U tome je filozofija. Ali, šta znači lepo? Tonski da izrazite kako treba, i gde treba ukraščić – stavi ga, a gde ne treba – suvišan je.”
Karamingina pesma života bila je Dimitrijo, sine Mitre, njena autorska. Da li će jednog dana, za neku vranjsku pesmu, tj. za interpretaciju neke pesme, moći da se kaže da je obeležila vaš život?
"Ja na poseban način izvodim M’gla padnala u dolinu. E, sad, da li ona zaista jeste vranjska ili nije… Neki kažu da jeste, drugi da nije…”
Pesma M’gla padnala u dolinu je jedna od onih o kojima volite da govorite u smislu pravilnog akcentovanja reči. Pripadate krugu Vranjanaca koji smatraju da je Radio Beograd, koliko god da je tokom 20. veka pomogao u širenju popularnosti vranjske gradske pesme – pa i vi sami ste za Zvučni arhiv snimili nekoliko pesama – ujedno i odmogao u pogledu njene pravilne interpretacije. Veoma ste osetljivi na dikciju, dijalekt…
"Ja sam po ocu iz okoline Vranja, ali u Vranju sam odrastao. Toliko sam poprimio taj vranjski naglasak i toliko ga poznajem da sam kao rođeni Vranjanac. Bilo je pevača Radio Beograda, kao što su Danica Obrenić, Anđelija Milić – koje cenim; sve one su izuzetni glasovi, ali nisu imale onaj naglasak vranjanski.
Šta znači pravo vranjsko pevanje?
Ako pevaš Vranje – pevaj kako Vranjanac govori. Ako ne pevaš tako, nego to bude neki vranjsko-beogradski, onda vranjska pesma na taj način gubi svoje (daje mi, Cobi, još jedan primer, pesmu A, kude si bila, mori, kara-Koco).
Pevaj kako se govori i kakvo je podneblje. Nemoj da ga menjaš, jer tad pesma gubi draži, čari…”
Posle priče, čika Cobi je uzeo harmoniku i zapevao mi… Vranjsko i nevranjsko. Duša se oslobodila i obogatila, hodajući kroz raznovrsne muzičke predele – bosansku sevdalinku, starogradsku muziku, vojvođansku pesmu, italijansku kanconu…
Kad se duša oslobodi, tu se brišu sve granice. Onda i ovaj redak Vranjanac koji nosi duh autentičnosti – kako su jednom Cobija opisali – pokaže kakva je riznica u njemu.
I oko njega: na stolu započeta 1984 Džordža Orvela, na zidovima Karađorđe i Njegoš, u dvorištu trešnje, višnje, jabuke, ribizle, matičnjak, te čudesna rusa ili lišajevica, o kojoj je čika Cobi puno naučio iz knjiga austrijske travarke Marije Treben…
Pravi merak je to bio. A kad smo posle muziciranja izašli iz kuće, da se pozdravimo na rastanku, rekoše nam da je devojčica iz susedstva dugo stajala priljubljena uz dvorišnu ogradu i upijala muziku koja je dopirala iz Cobijeve kuće. I ona je uživala. Mala Vranjanka.
