Zoran Stošić Vranjski, čuveni slikar iz Vranja, koji je dobar deo svog života i karijere proveo u Somboru, preminuo je u sredu 21. decembra 2022. u 87. godini. Sećanje na ovog izuzetnog umetnika i velikog zaljubljenika u Vranje, ali i u Sombor, portal Vranje News objavljuje iz pera njegove poznanice, vranjske bibliotekarke Vesne Petric.
Piše: Vesna Petric
Vranje - Moje poznanstvo sa poznatim slikarom i Vranjancem Zoranom Stošićem Vranjskim desilo se na promociji biografske knjige o njemu Kosmosi Zorana Stošića - Vranjskog, koju je u vidu intervjua napisao Miloš Jeftić.
Od tada počinje i naša bliža saradnja.
Jednoga dana, iznenada, u telefonskom razgovoru, Vranjski mi se obraća sa željom da ja lektorišem njegovu veoma zanimljivu knjigu koja je još u rukopisu, pod nazivom Slikarska kazivanja – eseji o slikarstvu.
Još mlada, nisam završila književnost već psihologiju, nikada se time nisam bavila, zbunjeno pitam: Zašto ja, pored toliko profesora književnosti?.
"Neke stvari na svetu se ne mogu objasniti", odgovori čuveni slikar.
Rekoh da razmislim, pa ću odgovoriti.
U konsultaciji sa Slavicom Stepanenko, dobih neobično objašnjenje da je Zoran Vranjski u poodmaklim godinama, da živi u Somboru i polako gubi vezu sa Vranjem koje mu toliko znači (sama činjenica da je svom imenu dodao drugo prezime - Vranjski) i da mu je potreban neko mlad, odavde, sa kim će komunicirati, koga će on u isto vreme, svojim stečenim ugledom i autoritetom i afirmisati, da se takva ponuda ne odbija.
I zaista, prihvatih je.
Beše to za mene ogromno, predivno iskustvo.
Dobila sam rukopis pisan kucaćom mašinom, uz lepo prateće pismo u kome mi se autor obraća sa etikecijom i velikim uvažavanjem.
Mladom čoveku malo treba.
Ushićeno sam čitala rukopis, saznavala toliko toga o slikarima iz raznih epoha, njihovim umetničkim delima, ispisanim pričama o njima.
Rukopis je pisan pomalo arhaičnim jezikom.
Gde sam bila nesigurna, tražila sam pomoć pravopisa.
Bilo je to pravo uživanje.
Ta konverzacija preko pravih pisama koje je donosio pravi poštar, telefonskih razgovora, konsultacija.
Usput, dobijala sam predivne kreativne kataloge sa Zoranovih izložbi, održavanim u mnogim gradovima Srbije i novogodišnje čestitke, ispisane divnim željama, koje je sam stvarao.
Još uvek ih sve čuvam kao i prepiske, i crteže – akvarele koji su predstavljali skicu za neku novu sliku Kosmosa.
Sami ti crteži su bili slika za sebe.
Pored lekture uradila sam i kompjutersku obradu knjige, a kasnije je i promovisala.
Slikarska kazivanja predstavljaju knjigu eseja, zapisa i crtica na razne teme o slikarskoj umetnosti.
U njoj Vranjski govori o zavičajnom Vranju, o Hilandaru, o Studeničkom raspeću, Pikasu, Leonardu da Vinčiju, o Luvru, slikarskim nagradama, o nosevima, o tri gracije, karnevalima, somborskim balkonima...
Čitajući rukopis uvidela sam veliki esejistički dar.
Osetila sam veliki uticaj Hilandara - na ovom svetom mestu boravio je 1991.
Tako su kasnije i nastali crteži koji su otkrili njegov izuzetan talenat crtanja, iako je likovnoj publici poznatiji kao slikar.
Po završenom poslu, u znak zahvalnosti dobih na dar sliku Kosmičke mirosnice, ulje na platnu, dimenzije 54,5 x 66,5.
Ona krasi moj dom i svedoči o vremenu entuzijazma, velikom stečenom prijateljstvu, o emocijama prisutnim u kreativnom zanosu.
Sa Vranjskim sam snimala i emisiju Vreme knjige, koja je emitovana na Televiziji Vranje, stvarajući njegov književni portret.
Emisija je snimana u Narodnom muzeju u Vranju, na spratu, u Salonu Nine Stajić, iz poznate vranjske porodice, koja je ovaj predivan salon (iz 1909. stil secesija) poklonila Muzeju i svom gradu.
„Neobičnu i lepu misao Gistava Flobera o tome kako će Kosmos biti sve udaljeniji što naši instrumenti budu savršeniji, mogli bismo promeniti pred delom Zorana Stošića Vranjskog, pa bi ona mogla glasiti: Što naše slike kosmosa budu toplije, to će nam zvezde biti bliže.
Tim rečima počela je emisija o njemu.
Zoran Stošić Vranjski u tom pravcu već dugo otvara bajkovite odaje jednoga sveta koji otkrivamo sve više, ali koji znamo sve manje.
Njegove slike liče na kosmičke daljine.
Ali, Vranjski je i pisac izuzetnog esejističkog dara, na temu slikarstva.
Počeli smo razgovor sa osnovnim podacima iz njegove biografije.
Gde je i kad rođen (u Vranju, 1936), da se školovao u Beogradu na studijama, u klasi Ante Abramovića.
Imao je veliki broj samostalnih i kolektivnih izložbi.
Član je Udruženja likovnih umetnika Jugoslavije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije, član Matice srpske.
Dobitnik je više nagrada i priznanja.
Legati Zorana Vranjskog nalaze se u Narodnom muzeju u Vranju (sto minijatura poklonio je 1993. a svake godine poklanja po deset najlepših slika gradu Vranju) i Gradskom muzeju u Somboru.
Osim u likovnoj umetnosti ovaj slikar se izražavao i kao veoma zanimljiv pisac.
Objavljene su mu knjige eseja i rasprava o likovnoj umetnosti: Dvanaest testamenata gradu Vranju, edicija Žitija slikara u tri knjige, Slikarska kazivanja.
Nešto kasnije još dve knjige - Kosmos nad Vranjem i Prikazanja fruškogorskih manastira i slikarska priključenija.
Priča je nastavljena u smeru Grad Vranje - Zoranu Vranjskom, Zoran Vranjski - Gradu Vranju.
Ko kome šta znači?
Ko kome šta daruje?
Ko kome šta duguje?
"Vranje je moje ishodište, polazište i stalno vraćanje.
Vranje je moja semka, što bi rekli Vranjanci.
Vranje je moje obraćanje, svakodnevno.
Duhovno i molitveno obraćanje.
Čežnjivo, bolno i usrdno, kao molitva.
Bez duhovne veze sa Vranjem, ne bih ništa do sada uradio.
Ne mogu mu se nadiviti i odužiti...
Davno sam rekao i zapisao: Što je čovek stariji, bliže je zemlji, Bogu i zavičaju!
Zemlja mu je neminovnost, Bog uteha, a zavičaj vraćanje na početak.
Ako od Vranja nešto tražiš, moraš mu nešto i dati.
Ja mu dajem slike, stalno mu dajem – a tražim samo da ih čuvaju.
Čuvaju na jednom mestu.
Drugo nemam šta da dam.
Vranje ne traži ništa od mene, ja mu dajem najbolje slike.
Jednostavno, ja to moram.
Moja želja i htenje prerasli su u moranje.
Uostalom, Vranje je moje drugo prezime.
Dakle, Vranje je moja sudbina, moj usud i moj božji jaram, uostalom kao i slikarstvo", rekao je tada Vranjski.
Osvetljavanje portreta, pre svega književnog, ovog kreativnog, rođenog Vranjanca, nastavili smo razgovorom o prvoj knjizi Dvanaest testamenata gradu Vranju, o tome kako se rodila ideja da napiše i objavi ovu veoma neobičnu i zanimljivu knjigu, koja svojim reprezentativnim izgledom pobuđuje radoznalost i estetska osećanja čitalačke publike, čitanjem-duboke emocije.
Osvrnuli smo se na one, po meni najzanimljivije testamente: Peti ili Sto minijatura, testament Sedmi ili Pariski testament, Deveti ili Vranjski ćilim, Dvanaesti ili Amanet na Vranjanci.
Za svaki je bila vezana zanimljiva, topla priča.
A, ovaj poslednji, tera suze na oči, moja želja bila je da mi ga pročita.
Testament dvanaesti i završni ili Amanet na Vranjanci
Šta da ti kažem, neka me muka tera da slikam.
I slikarstvo i moje slikanje - Sve je to moja sudbina
eve ostavljam vi posleđan amanet
prašćavajte i gospode prašćavaj
slike što vi gi davam
ene gi u pašin kon'k
i na nikoga da gi ne davate
i na jedno mesto da gi turite
i na suvo mesto da gi čuvate
i od vodu i čur da gi varkate
i ič da gi ne pomićate
i da gi ne pozavrćujete
i od zli oči da gi sklanjujete
i dajma me spominjujete i nemoj da me zabravite
i ako na sve ovoj ne pripazujete
aram da vi je
od men tolko
drugo nemam što da vi dam
neka vi je prosto
i po adet ti se molim gospode dan's na raspeti pet'k
ovej slike svrtku da si imav
čekajeći mrečku, popa i oglašuvanje nesam turija
vi ga turiteVranjski
Za Žitija slikara, kako je kazao, inspiraciju je dobio čitanjem kapitalnog dela Žitija svetih, oca Justina Popovića, takođe Vranjanca.
U Žitijama je pisao o Leonardu, Mikelanđelu, Rembrantu, o našim slikarkama Katarini Ivanović, Mini Vukomanović Karadžić, Nadeždi Petrović, Zori Petrović, Mileni Pavlović Barili, sve njih pet nazvao je buketom prelepih cvetova.
Završavajući ovaj veoma emotivan razgovor sa Zoranom Vranjskim, podsećam ga na njegovu rečenicu: „Kad idem u Vranje plačem...kad si idem pa plačem“. Na ovo moje, potekoše suze iz njegovih očiju. Tihim glasom mi se obrati: „Pa me rasplaka...aram da ti je..“
(Autorka je bibliotekarka Biblioteke Bora Stanković u Vranju)
Anegdota sa mojim Filipom
Baš u to neko vreme saradnje sa Vranjskim, koji je prirodno postao i naš prijatelj, u privatnom životu dešavale su mi se veoma neprijatne stvari. Bila sam vrlo ranjiva, pogotovo što se tada moj sedmogodišnji sin Filip takođe nalazio u osetljivom dobu. Sećam se, bilo je otvaranje Borine nedelje u Gradskom parku, pred Borinim spomenikom, u organizaciji Književne zajednice Borisav Stanković. Kao i obično u isto vreme, u 11 sati okupilo se mnogo ljudi, pre svega iz ustanova kulture, obrazovanja i građana koji cene delo našeg pisca. Filip je bio stalni posetilac tih kulturnih dešavanja, rado je odlazio sa mnom, te je tu i pelcer za njegovu sadašnju izraženu ljubav prema kulturi. Prišao mu je Zoran rekavši na vranjskom dijalektu: Poslepodne da dođeš kod majku ti na rabotu, doneja sam ti nešto. Filip je naravno došao u Biblioteku, na Stručno odeljenje, gde i sada radim. Čekao ga je Vranjski po dogovoru. Ispred njega ležala je mapa velikog formata u kojoj je bilo deset crteža sa motivima iz Hilandara - nastalih upravo tamo, prilikom njegovog boravka na ovoj svetoj zemlji. Uzeo je Filipa u krilo, otvorio zlatni flomaster, ispisujući na prednjoj korici mape Testament Filipu, izgovarajući ga istovremeno:
Na mojega drugara Fićka
ZoranFićko, kd jednput ideš u Hilandar
tam sveću da mi zapališ i na Gospoda da vikaš,
Gospode sve da mu oprostiš na mojega drugara Zorana.
Ja nisam skrivala suze na šta Vranjski reče: Eve gu ovaj se pa razdzurli!Filip je kod kuće izvadio sve crteže, ležeći potrbuške, posmatrao ih i čitao testament naglas. Prošlo je od tada 22 godine, testament zna napamet, čuva ljubomorno crteže, da ih urami kada bude imao svoju porodicu i svoj dom, da ga sećaju na velikog umetnika, pre svega veoma emotivnog, dobrog čoveka i našeg velikog prijatelja.
