Piše: Vesna Petric
Vranje - Studentski život, pored gimnazijskog, čini najlepši deo mladosti svakog čoveka. To su dani koji su utisnuti u svest i srce. Dovoljno je videti nekog iz tog doba da vam zaiskre oči, da se izmame osmesi sa bezbroj slika tog, iz ove vizure, bezbrižnog perioda života.
Takvi susreti posle mnogo godina od završetka studija, sa Banetom Nedeljkovićem, akademskim slikarem, Vranjancem, bili su uvek predivni, zahvaljujući njegovim dosetkama i jedinstvenom smislu za humor i pozdravom: „Deka si be cimer, što ke se pofališ?“
Ovako je počelo naše poznanstvo...
Ja, studentkinja druge godine psihologije na pauzi između predavanja i vežbi, ugledam u hodniku naše katedre poznato lice iz Vranja. Iako se nismo lično poznavale, geografsko zajedničko određenje nam je izazvalo osmeh i potrebu za komunikacijom. Bila je to Vesna, Banetova tadašnja supruga.
Kako iz tog prvog razgovora saznajem, ona se sa niškog fakulteta prebacila na skopski zbog Baneta, koji je upisao Likovnu akademiju u Skoplju. Veoma mladi postali su roditelji dečaka Ognjena, koga su čuvali nana i deda u selu Stropsko, nadomak Vranja, kako bi oni završavali visoke škole.
Reč po reč tekao je razgovor da bih bila pozvana kod njih na studentski pasulj za sutradan. Tamo je bio i Dejan Rusimović - Deša, takođe Vranjanac i Banetov kolega. Sa njima nikada nije bilo dosadno, naprotiv – uvek zanimljivo, duhovito, čak lucidno...
Dva likovnjaka i dva buduća psihologa po lepom vremenu provodili smo dane u obližnjem ZOO vrtu. Oni su crtali, a nas dve učile i posmatrale ponašanje životinja, zarad studija.
Posle godinu dana, Vesna i Bane preseliše se u stan u kome sam ja kao student živela. Sve nas je tek deljenje zajedničkog prostora i suživot zbližilo za ceo život. Tada mi je Bane nadenuo nadimak Kajče, koje toliko volim da se nalazi i u delu moje mejl adrese. Ljudi iz tog doba me tako još uvek zovu. A razlog je... neću vam reći koji.
Ono zbog čega je Bane meni u ono doba bio poseban jeste čitanje neobavezne literature. Dok smo mi bili fokusirani na udžbenike i stručnu literaturu, on je pored obaveza na fakultetu čitao Kastanedu, Markesa, Bukovskog, Hesea...
Iako je ovo zamišljeno da bude samo priča O slici, naviru sećanja na vreme od pre više od tri decenije. Studentske muke, nedostatak para, prodavanje žetona za kupovinu hleba; Badnje veče i česnica koju je Vesna umesila i parica koju sam ja izvukla; njihova roditeljska tuga i briga što nisu zajedno sa svojim detetom; Banetova vežba za čas Metodike nastave u likovnom vaspitanju sa temom Harmonične boje u kojoj smo nas dve statirale kao primeri tih boja u pidžamama pred spavanje. Pored učenja, bilo je i opuštanja na žurkama u stanu.
Ali, ono što je fokus ovog pisanja, kako rekoh, jeste SLIKA. Bane moj cimer tada, jednom prilikom pokloni mi sliku koju je naslikao kao student druge godine akademije. Motiv je bila mrtva priroda. U to neko vreme ženio im se kolega iz Pirota, mislim da su ga zvali Koki. Kako su studenti uvek u besparici, Bane mi se obrati rečima: „Kajče, ajde daj nam onu sliku da odnesemo na poklon Kokiju, baš smo ostali bez para“. Ja sam negodovala, kako je to uzimala – davala? Bane obeća da će mi kada bude imao svoju prvu samostalnu izložbu, pokloniti sliku koju poželim. Bi mi žao, znam kakva je studentska besparica i vratim sliku.
Prošle su godine i godine od tog najdražeg perioda, svako je otišao svojim putem posle završetka fakulteta. Posle 20 godina od te primopredaje slike, na lokalnom radiju čujem da se te večeri u Galeriji Muzeja otvara prva samostalna izložba Branislava Nedeljkovića! Ahaaa! To je ta izložba, pomislim.
Odem na izložbu te večeri, priđem Banetu, čestitam mu i podsetim na dato obećanje.
„Kako da se ne sećam, ajde biraj“! Ja se zaletim na jedno beličasto ulje na platnu, uperim prst, ali Bane reče, ta je Ognjenova, otpada.
Odaberem drugu, ta je pak bila navodno Filipova, njegovog mlađeg sina. Druge su više bile u vidu instalacija, tako da ja odustadoh i ostah bez slike. Vreme je prolazilo, mnoge godine, kad iznenada u Ulici Karađorđevoj naletim na Baneta.
„Kajče, sledeće nedelje imam drugu moju samostalnu izložbu, voleo bih da je ti otvoriš, ima te za to, mada ako dozvole ovi iz Muzeja, oni su vrlo sujetni. A mislim da ima jedna slika koja će ti se dopasti.“
Uvek ozarena slučajnim susretima s ovim čovekom kome drugo ime beše Dobrota, obradovana i predstojećim događajem, upitah naivno: „A ima li ta slika ram“? Pogleda me začuđeno: „Kajče nemoj si prosta!“ Do kuće sam se smejala, smejem se i sada dok ovo pišem.
Tu drugu izložbu činile su slike od recikliranog materijala, što opet nije bilo nešto što ja volim. Trideseta godina već od obećanja protiče. U mojoj, tada direktorskoj kancelariji, razgovaramo o projektu njegovom sa Luikom, takođe slikarem, i mogućnosti da se taj projekat realizuje u jednom bibliotečkom prostoru.
U jednom trenutku prisetim se ja njegove slike „Jezero po Moneu“ koja je bila izložena na humanitarnoj aukciji u Galeriji Narodnog univerziteta. Slika nije bila prodata, bila je u galeriji još uvek nepreuzeta. „Hajdemo Kajče po nju“ reče Bane.
Preuzeo je sliku i na svečarski način mi je predao u galeriji, posle ravno trideset godina. Žao mi je što taj trenutak nije zabeležen fotografijom, ali u meni jeste, kao vrlo živo i radosno sećanje.
Slika od tada krasi moj dom. Zauzima takvo mesto, da kada sunčevi zraci sa zapadne strane padaju po njoj, stvara se utisak pomeranja vode. A ono još čudesnije jeste što sam tek posle dužeg vremena primetila da na slici, po jezeru plovi kajče.
Niko kao Bane!
