Predstava Brod za lutke (tekst Milena Marković, režija Kokan Mladenović), u produkciji Narodnog pozorišta u Bitolju, izvedena je u vranjskom teatru šeste, poslednje takmičarske večeri 44. Borinih pozorišnih dana. Posle predstave, vođeni su razgovori o ovom pozorišnom ostvarenju. Dramaturg Bojan Tasić bio je domaćin glumicama gostujućeg ansambla - Viktorija Stepanovska Jankulovska, Ilina Čorevska i Sandra Gribovska Ilievska.
Vranje - U uvodu je rečeno da predstava Brod za lutke predstavlja priču o ženi i pustoši – ne u konkretnom stavljanju bilo koga samo u poziciju žrtve, već govori o usađenim očekivanjima, modelima ponašanja i posledicama ličnih izbora.
Bojan Tasić: Za vreme studija dramaturgije imao sam tu čast da mi profesorka Milena Marković, autorka teksta, predaje na fakultetu, tako da moram da počnem od onoga što svi nekako uzimamo zdravo za gotovo - a to su bajke. Meni su, kada sam bio mali, govorili da su bajke priče za decu, a one svakako nisu samo to. Ako uđemo malo dublje u originalne tekstove, pre nego što su ih zloupotrebili ljudi iz Diznija, to su u velikoj meri priče sa mračnim završecima. Hteo sam da kažem koliko je ta poetska izmeštenost bitna za tekst ove predstave, pošto pratimo sled događaja koji mogu da se gledaju i fragmentarno, i redosledom koji je Milena Marković napisala, ali ta izmeštenost nam nudi njen uvid i njenu zainteresovanost za pisanje bajki. Vizuelno, ova priča u režiji Kokana Mladenovića donosi i mnogo toga drugog - asocijacije na bajke, ali i na savremeni život i trenutnu situaciju, i dosta poetičan prikaz umetnice koja nije pesnikinja, kao u originalu, već vizuelna umetnica - fotografkinja. Kakav je bio vaš rad sa Kokanom Mladenovićem, jer ste s njim radili bajku, a on nije baš poznat po bajkama.
Viktorija Stepanovska Jankulovska: Nismo prvi put radili s Kokanom; pre jedno pet godina imali smo rad na njegovom autorskom projektu Nojeva Makedonija. Imali smo tada super proces i naš direktor ga je pozvao da još jednom dođe da radi s nama. Dogovorili smo se za ovaj tekst Milene Marković. Ko zna Kokana zna da je on vrlo bajkovit u privatnom životu. Pričali smo mnogo tokom rada o položaju žene u društvu, o položaju umetnice uopšte. Radili smo mesec, mesec i po, nadam se da je rad bio efektivan. To je jedno zanimljivo putovanje. Ta igra prema publici nam je dala više; na početku sam smatrala da će takav način rada oduzeti nešto od glume, od mogućnosti koje pozorišna scena nudi nama glumcima, ali se ispostavilo da je Kokan od početka bio u pravu i da to čitavoj priči daje jedan novi sloj.
Ilina Čorevska: Ovo zapravo i nije neka bajka, više je antibajka. Kokan ume da radi takve stvari, da izmešta realnost, to je njegov fah u svakom slučaju. Uvek je zanimljiva saradnja s njim, zato što nama glumcima otvara nove vidike, uvek donese nešto novo. Interesantni su nam procesi svaki put, jer Kokan ima tu neku neodoljivu pozorišnu auru. Zanimljivo je da je, recimo njegova predstava No(je)va Makedonija, koju je radio sa nama, praktično bila predviđanje onoga što će se desiti u našoj zemlji, kao neko proročanstvo. Posle nje je i promenjeno ime naše države, tako da je to bio u neku ruku vizionarski proces. Samo što njegova sarkastična i komična poruka iz predstave nije baš bila slična realnosti.
Sandra Gribovska Ilievska: Predstava Brod za lutke je bajka za odrasle. Kao što si rekao, bajke zapravo nisu onakeve kako ih predstavlja Dizni, one više služe da pripreme decu za svet odraslih. Imajući u vidu ovo vreme koje živimo sada, i nama odraslima treba neko da nas pripremi za svet i sve što se trenutno dešava u njemu. I zato je baš ova bajka - bajka za odrasle. kao što ste rekli, bajke zapravo nemaju lep kraj i mi smo se tokom procesa upravljali prema tome. Mi celu predstavu zapravo igramo anfas, jer većina ljudi doživljava svet kroz slike i zato ta vizuelna umetnica fotografkinja, koja je promašila život, nikad ne gubi nadu. Ona se još uvek bori i još uvek se nada, kao i svi mi. Kada život prođe, ostaju nam samo slike. U predstavi na jedan način jeste otvoreno pitanje umetnosti. Živimo u 21. veku, kada nas preuzima digitalizacija. Teatar krizira, umetnost se stavlja pod znak pitanja, jer su mladi zatrpani konzumiranjem previše informacija. Bajke i uspavanke su lepe, pravljene za decu, ali život nije takav – život je surov, a njegovoj surovosti nas niko ne uči. Ovo je, jednostavno, priča o svima nama.
Bojan Tasić: Kod nekih od najtragičnijih momenata u predstavi mi vidimo da ona slika selfi ili da je neko tera da slika selfi.
Viktorija Stepanovska Jankulovska: U neko zrelije doba, kad ona vrati film, to nisu zapravo realna dešavanja, već njena sećanja na neka dešavanja, iskonstruisana sećanja, kako se ona seća kako je Žabac bio neki gadan lik itd, itd.
Bojan Tasić: Da li je ova predstava borba protiv smrti ili neka vrsta pripreme za smrt?
Ilina Čorevska: Zanimljivo pitanje... Mislim da je i jedno i drugo. Na kraju, glavna junakinja prihvata činjenicu da će ta smrt doći, kao i svi ljudi, ali ipak se svi tokom života borimo za život i da pobegnemo ako možemo. Onda se na kraju života sećaš i stvari koje su te povredile, promenile, izgradile onakvu kakva jesi - na kraju krajeva. Smatram da smo uspeli barem malo da prikažemo neke kvalitete glavne junakinje, ekstravagantne žene koja ima takav lajfstajl.
Bojan Tasić: Ova priča može se uporediti sa nekom vrstom antičke drame o tim ukletim pesnicima, u ovom slučaju umetnicima. Šta su za vas neke ženske ili životne percepcije s kojima se suočavamo svi mi, kao neki umetnici koji nešto rade ili tek treba da uđu u svet scene i iza scene gde se dešava svašta.
Viktorija Stepanovska Jankulovska: Od Antike do danas žena, pa i umetnica, suočava se sa borbom za poboljšanje statusa. Slavimo te neke male uspehe, a kad se osvrnemo shvatamo da je to ništa, da je svaki dan ispočetka.
Ilina Čorevska: U svakom slučaju za žene i muškarce nije isto. Kad vidim nekada svoje starije koleginice, šta sve trebaju da urade u toku dana, shvatam da one nemaju vremena da budu umetnice. Muškarci imaju mnogo više vremena na raspolaganju za umetnost.
Viktorija Stepanovska Jankulovska: Moj otac je bio glumac i kada bi imao premijeru, moja majka nas je uvek ućutkivala, tražila tišinu u kući sa opravdanjem da moj tata tog dana ima važnu predstavu. Dok ja, recimo, jedva stižem do predstave od svojih privatnih i kućnih obaveza koje imam da obavim u toku dana, često i na sam dan premijere.
Bojan Tasić: Neko možda može da da sebi oduška, da se izbori za to, a neko ne može.
Viktorija Stepanovska Jankulovska: A, neko kao u našoj predstavi na svakom koraku sam sebe sapliće.
Sandra Gribovska Ilievska: Ali, na kraju krajeva, svedemo se na to da je sve pitanje izbora.
Viktorija Stepanovska Jankulovska: Apsolutno.
Ilina Čorevska: To sam htela reći.
Sandra Gribovska Ilievska: To je upravo ova predstava - glavna junakinja bira, i ona kada bi opet proživela sve to i kada bi opet bila pred izborom, opet bi izabrala isto. Jer, bez takvog izbora - to ne bi bila ona.
Tekst i foto M. Dimić
