Vojkan Ristić, novinar i publicista iz Vranja, objavio je Lavirint zaborava, knjigu "protiv zaborava događaja i ličnosti" na bilo koji način vezanih za Vranje i jug Srbije. Reč je o izdanju vranjske NVO Odbor za ljudska prava, sa podnaslovom Tajne iz istorije Vranja i juga Srbije, iz kojeg Vranje News, uz odobrenje autora, objavljuje priče o značajnim ljudima i događajima našeg grada i okoline. Priča o dočeku Dimitrija Tucovića u Vranju, neposredno posle balkanskih ratova, je pred vama.
Piše: Vojkan Ristić
Upekolo sunce tog avgusta k'o da je poslednje letnje sijanje nad varoši u Vranju.
Narod se tiska, gura.
Gunđaju staro i mlado.
Majke, žene, devojke u šalvarama najsvečanijim, ko o prazniku kakvom.
Čekao se heroj. Kućni rođak. Kum. Otac. Bog.
Tako su Vranjanci emotivno, posle balkanskih ratova, dočekali Dimitrija Tucovića, rezervnog poručnika.
Vranjskom kaldrom Tucović je, kao predsednik Srpske socijaldemokratske partije, zakoračio 1912. godine.
Komandovao je u balkanskom vojevanju jedinicom koju su činili ljudi iz Vranja i okolnih sela.
„Dimitrija je čovek. Golem i pošten... Čuva više nas no njegovu umnu glavu", pisali su vojnici iz vranjske varoši kući na dopisnicama sa balkanskog fronta koje su prašnjave stizale u čaršiju.
Svečanost je upriličena nakon demobilizacije u Drugom balkanskom ratu, kada je Tucović dočekan kao otac naše
dece i roditelj naših otaca.
Zaplakao je, kada mu je mlada Vranjanka, rođena sestra njegovog saborca Stanoja iz Krševice, uručila buket ruža obavijen u papiru Radničkih novina.
Aplauz okupljenih varošana, dok je Dimitrije ćutao i brisao suze.
Poznavao je miris varoši u koju je dolazio i pre ratnih vojevanja.
Iskren i nasmejan. Častan i hrabar.
Revolucionaran, jači od snage Morave i vetra sa Krstilovice.
Uoči Prvog svetskog rata 1914, Tucović će ponovo biti sa Vranjancima.
Kao rezervni poručnik, Dimitrije Tucović je komandovao IV četom Prvog vranjskog pešadijskog puka.
Jurišao je do smrti 7. novembra 1914. sa svojim Vranjancima u bici na Ceru, Mačkovom kamenu, Vrapčijem brdu...
Nad telom svog komandanta Vranjanci su bdeli u plaču i ćutnji.
U evidenciji poginulih ratnika Vranjanaca, koju je od 1912. do 1918. beležnički vodio pukovski sveštenik Milan
Jovanović, ime Dimitrija Tucovića, komandira IV čete I bataljona Prvog (vranjskog) pešadijskog puka, upisano je pod
rednim broj 122.
Uz protivljenje svojih saboraca Tucović je sahranjen bez verskog obreda i u skladu sa idejama za koje se zalagao.
U jedinici kojom je komandovao bilo je ponajviše vranjskih zanatlija.
Užara, potkivača, opančara iz varoši podno Pržara i okolnih sela.
Predsednik Srpske socijaldeomkratske partije Dimitrije Tucović bio je lični prijatelj Riste Stankovića Sarainčeta, sa kojim je sarađivao u Berlinu.
Godine 1974. poslednji put u Vranju obeležena je šezdeseta godišnjica od pogibije Dimitrija Tucovića.
