Stalno se u Srbiji govori kako nam nije lako da se odreknemo Kosova zbog tradicije, ali na Kosovu ne postoji jedna već postoji više tih tradicija.
Jedna je srednjovekovna, odnosno ono što se o Kosovu pisalo neposredno posle Kosovskog boja; imamo drugu, tzv. usmenu tradiciju, to su ove narodne epske pesme o Kosovu; treća je nacional-romantičarska kada se budi nova Srbija početkom 19. veka i četvrta je državna, politička tradicija Kosova, odnosno kako smo mi pokušavali da to kosovsko pitanje, odnosno kosovski status rešimo kroz tri Jugoslavije i potom u ovoj današnjoj Srbiji, rekao je na debati „Kosovo u tradicijama i tradicionalizmima“ u Vranju Aleksandar Pavlović, naučni savetnik u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu.
- Osnova čitave pisane tradicije o Kosovu je da smo mi posle Kosovskog boja dobili u srpskoj srednjovekovnoj književnosti dvadesetak spisa u periodu od dvadesetak godina koje su pisali monasi, crkveni velikodostojnici, spise crkvenog žanra koji imaju neku obrednu funkciju.
Ta tradicija, međutim, nije nacionalna. Imamo Kneza Lazara kao mučenika, nekog ko se svesno žrtvuje za hrišćanstvo, za veru. Tu nemamo nacionalne simobole, čak ni pominjanje Srba, imamo hrišćane i Kosovo kao verski simbol, ne njegovo isticanje kao određene teritorije, niti se uopšte negde pominju Albanci – rekao je Pavlović.
Što se tiče narodnih junačkih pesama i usmene tradicije, Pavlović je podsetio da se u njima pominju i Miloš, i Lazar i Kosovo polje kao mesto bitke.
- Imamo jedan konglomerat gde nacionalno pitanje takođe nije izraženo, a osim što nema nacionalnog, nema ni teritorijalnog elementa.
Nakon Vuka Karadžića, imamo momenat gde se Kosovo već pominje kao mesto, kao teritorija i ono dolazi u žižu interesovanja srpske javnosti.
Međutim, i dalje ne postoji zahtev da se mi vratimo na tu teritoriju, ne čujete rečenice „e sad mi treba da se osvetimo“ ili „Kosovo treba da bude srpska zemlja“...
Toga nema ni u epskim pesmama – naglašava Pavlović.
Ali, već od 1850. godine, dodaje on, „možemo da vidimo kako se u Srbiji razvija jedno veliko interesovanje za Kosovo“.
- Prvi koji odlaze tamo, su putopisci i oni otuda pišu kako to tamo izgleda.
Zapravo, tu počinje jedna sklonost da sve što vidimo da je realno, što je stvarno na Kosovu, mi ga vidimo kroz neke srednjovekovne simbole i mitove.
Bezbroj je primera u praksi koji pokazuju da je naša politika prema Kosovu obeležena tim mitskim, književnim momentom, mnogo manje realnim činjenicama na terenu.
Stvari u to vreme funkcionišu po sistemu istorijski argument je važan, etnički i bilo koji drugi nije – kazao je Pavlović na tribini u Vranju.
Aleksandar Pavlović diplomirao je i magistrirao na Filološkom fakultetu u Beogradu, a doktorirao na slavističkoj katedri Univerziteta u Notingemu. Objavljuje radove iz oblasti kulturologije, usmene tradicije Balkana, teorije književnosti i rodnih studija. Autor je knjige Epika i politika (XX vek, 2014) i koautor zbornika Figura neprijatelja: preosmišljavanje srpsko-albanskih odnosa (izdanja na srpskom (2015), albanskom (2016) i engleskom jeziku (2018).
