Najvažniji datumi srpsko-albanskih odnosa u periodu posle Slobodana Miloševića su 20. i 31. maj 2001. godine. Najpre je ovog prvog datuma pre dvadeset godina stavljena tačka na oružani sukob, koji je na jugu Srbije trajao nešto više od šest meseci, a potom je 31. maja država uspostavila suverenitet nad delom svoje teritorije koju su za to vreme pod kontrolom držali naoružani Albanci. Ova dva datuma od pre dvadeset godina otvorila su novu stranicu savremene istorije srpsko-albanskih odnosa i trajno obeležili međusobni položaj Srba i Albanaca, ne samo na jugu Srbije. Novinar iz Vranja Radoman Irić, koji se prirodom i karakterom srpsko albanskih odnosa bavi trideset pet godina, upustio se u rizik da nam slikom i rečju, kroz feljton koji objavljivljujemo svakog dana, predoči ključne događaje i ličnosti koje su obeležile srpsko-albansku društvenu scenu od sredine sedamdesetih godina prošlog veka, s akcentom na oružani sukob 2000/2001 godine.
Piše: Radoman Irić
Vranje - Osma sednica najvišeg partijskog organa – Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (CK SKS) održana je u Beogradu 23. i 24. septembra 1987. godine.
Na sednici, kojom je predsedavao Slobodan Milošević, predsednik Predsedništva CK SKS, usled naraslih međunacionalnih tenzija između Srba i Albanaca na Kosmetu, došlo je do sukoba liberalnih i nacionalnih ideja o budućnosti Saveza komunista, društva i zemlje u celini.
Sednica je neočekivano okončana dubokim neslaganjem i razlazom Slobodana Miloševića sa Dragišom Pavlovićem, šefom beogradskih komunista, a potom i sa svojim kumom i političim mentorom – Ivanom Stambolićem, predsednikom Predsedništva Srbije.
Posle dvodnevnog rada u najvišem partijskom organu Srbije ogromnom većinom su pobedili zagovornici populističke i nacionalističke politike.
Potom je u Savezu komunista Srbije usledila oštra "ideološko politička diferencijacija" kojom je Slobodan Milošević obezbedio apsolutnu podršku za realizaciju svoje politike.
Osma sednica CK SK Srbije, na kojoj se Slobodan Milošević oštro obračunao sa najbližim partijskim saradnicima i preuzeo kormilo i sve poluge vlasti u Srbiji, jeste onaj kamen međaš od koga će ukupni društveni razvoj Srbije krenuti tvrdim stazama nacionalizma, podela i razaranja društvenog tkiva.
To će biti uvod u ratne sukobe u SFRJ 1991. godine, koji će, uz velike žrtve i razaranja dovesti do raspada Jugoslavije i stvaranja novih nezavisnih država.
Havarija Ustava iz 1974. i Dan državnosti 28. mart
Odnosi na liniji Beograd – Priština svakim danom su se sve više zaoštravali, pa su se srpske vlasti odlučile da se Vojvodini i Kosovu, amandmanima na Ustav iz 1974, godine, oduzmu obeležja državnosti i znatno suze njihova ovlašćenja.
Na talasu Osme sednice i velike Miloševićeve pobede aktivirana je politička mašinerija čiji je osnovni cilj bio da se ustavnim mehanizmima skrešu ambicije separatističkih rukovodstava Vojvodine, a posebno Kosova.
U takvoj klimi, pod budnim okom pobednika sa Osme sednice, u Srbiji je januara 1988. započela "ustavna reforma", koja je završena 28. marta 1989. godine.
Tako je, posle 15 godina, Ustav iz 1974. godine doživeo veliku "havariju", jer Slobodanu Miloševiću i komunističkom rukovodstvu Srbiji nikako nije odgovarao demokratski razvoj društva.
Koliko je pristalicama centralizma bilo stalo do ovakvog zaokreta najbolje govori podatak da je taj dan proglašen za državni praznik – Dan državnosti, jer su Srbiji, na celoj teritoriji, vraćeni državni i ustavni suverenitet.
No, ne lezi vraže: euforija pobede brzo je napustila usijane glave ideologa "ustavne reforme".
Dan državnosti 28. mart u Srbiji je kao državni praznik obeležavan od 1990. do 2001. godine, dakle samo jedanaest godina.
Već sledeće 2002. godine čelnici DOS-a, odnosno Vlada Zorana Đinđića je taj datum sklonila u arhivu.
Za novi Dan državnosti, kako i priliči, određen je istorijski datum -15. februar.
Prenošenje teksta ili delova teksta nije dozvoljeno bez kontaktiranja redakcije i odobrenja autora feljtona.
