Vranjska kotlina nalazi se u sektoru Rodopske oblasti na više od 40.000 kvadratnih kilometara. Seizmički, kako navode istoričari, nestabilno područje. Učestalošću zemljotresa u ovoj oblasti ističe se period od 1900. do 1936, kada je bilo 2.699 potresa, od kojih 125
jakih i 6 štetnih“, podseća nas geograf Srboljub Đ. Stamenković. Vranje je dolaskom Karađorđevića na vlast 1904. imalo 2.043 kuće. Zlatni napoleon kojim se trgovalo u Srbiji vredeo je tih dana 20 dinara. Varoš je bila razbacana, a središte je bilo ispresecano sokacima u kojima se živelo sa svim osobenim različitostima. O vremenu kada je jedan od najjačih potresa pogodio ovo područje, pisao je novinar i publicista Vojkan Ristić, u knjizi Lavirint zaborava.
Piše: Vojkan Ristić
Prvo podrhtavanje tla u Vranju osetilo se odmah iza ponoći tog 4. aprila 1904.
Trajalo je kratko i poteralo Vranjance da iz svojih postelja izađu u dvorišta.
Vedra aprilska noć brzo je vratila ljude u tople postelje.
"Zemljotres u Vranju bio je odveć silan, i počinio je grdne štete. Po proceni šteta iznosi na milion dinara! Kako javljaju u Gnjilanu, u Staroj Srbiji, bio je zemljotres 3, u 11.11 sahata posle nodne (po turskom), a u Skoplju 1 prvog u mesecu", izveštavle je ondašnja štampa.
Do 11.04 sati nije bilo novog podrhtavanja.
Minut kasnije popadali su dimnjaci na čorbadžijskim kućama.
Naprsle su.
U narednih petnaest minuta usledila su još četiri slabija zemljotresa.
Ljudi su bespomoćno izlazili iz svojih kuća i gledali u nebo.
Zvona na Crkvi Svete Trojice su se oglasila sama od sebe.
Niko nije slutio šta može da se desi.
Šta sledi.
U 11.27 sati tlo u Vranju je četrdeset sekundi tutnjalo podzemnom snagom planete zemlje.
Padale se kuće, rušili se krovovi, cvrčala živina, psi i mačke.
Novinar Miodrag Pešić u knjizi Vranje navodi da su toga dana „jedino volovi u štalama stajali ukopani“.
Na kaldrmi su se pojavila ulegnuća, voda je šikljala iz dubine zemlje.
Varoške česme su presušile, a voda u Južnoj Moravi je postala mutna.
Nezdrava za piće.
Vranjem se brzo pronela vest ljudi koji su dolazili iz pravca Vranjske Banje i Ristovca.
Govorili su uznemireno: „Zaustavili se satovi na 11.27...
Pruga je vitlala kao da su u pitanju ogromni zmijski pitoni..."
„Moja dresina od Ristovca ka Vranjskoj Banji stala je i pretvorila se u ljuljašku koja će me ubiti“, vikao je iz petnih žila železničar koji je peške dotrčao do stanice u Vranju.
Tog 4. aprila posle najjačeg udara zabeleženo je još 12 podrhtavanja zemlje.
Tokom aprila reistrovano je još 56 zemljotresa na području vranjske opštine.
Poginulih nije bilo, to je vest koja se proveravala danima među Vranjancima.
Sumnjalo se, a još teže proveravalo.
Najhrabriji muškarci su šetali varoškim ulicama i sokacima i proveravali ima li povređenih i nastradalih.
U zemljotresu je stradala 891 kuća, ili blizu četrdeset odsto tadašnjeg stambenog fonda varoškog.
Šteta je procenjena, prema podacima iz tog vremena, na 165.950 dinara, ili više od 80.000 zlatnih napoleona.
Stradala je kasarna, zgrada Hotela Vranje, kafane Prizren i Šumadija.
Najbogatiji su najbrže naplaćivali štetu.
Sirotinja se mučila gledajući u sjaj Meseca u razrovanoj kaldrmi u sokacima.
Dugo se varoš oporavljala od zemljotresa.
Pričalo se danima. Nagađalo. Sanjalo. Tumačilo nebo i zemlja.
Gorela kandila u mrklim noćima.
Palile voštanice u zoru. Celivale ikone.
Gledalo u krmeljive šoljice okupane talogom kafe.
„Bidna, što bidna...
Od ovuj zemlju, nemamo kude.
Na nebo ne se može.
Tuj smo, kude smo...“, zborilo se namršteno po kućama.
„Pubunila se zemlja kad Cigani utepaše orla u Gornju čaršiju.
I toj prevrna zemlju i pobuni prirodu.
Da toj ne uradiše, ni zemlja se ne bi zatresla da ni sve utepa...“, govorila je slepa Verka.
Odgovora nije bilo. Sumnja je ostala za sva vremena.
Za ova i do današnjih dana. Kao praznoverje, ili vera?
Istorija beleži da je tlo u Vranju podrhtavalo i u februaru 1897.
Kao i u oktobru 1951.
Osetio se i onaj razorni zemljotres koji je pokosio Skoplje 1963.
Drmalo se ovde i 1973, kada je razoren Bukurešt snagom zemljine pobune.
Mali dodatak ovom zapisu o zemljotresima.
Već su mnogi zaboravili Čedomira Čedu Markovića, prvog direktora Radio Vranja.
Čeda je bio savezni funkcioner sedamdestih godina i komandant Omladinske radne brigade Jugoslavija koja je radila na obnovi Bukurešta nakon razornog zemljotresa.
„Ubijali smo norme, želeći da pokažemo da možemo da ublažimo bol te nesreće koju je utroba zemlje nanela nedužnom narodu“, ostala mi je zabeležena Čedina rečenica.
Poklopilo se vreme, koje ne sme da bude zaboravljeno, i kada se dešavaju katastrofe u kojima ljudi postaju malo prkosniji, pred nenadmašnom snagom planete zemlje.
O autoru
Vojkan Ristić rođen je u Vranju 1966. godine. Diplomirao je žurnalistiku na Fakultetu političkih nauka (FPN) u Beogradu. Pohađao je master studije političke analitike na FPN. Duže od trideset godina piše za domaće i strane medije sa juga Srbije, sa Kosova i Metohije i iz Severne Makedonije. Radio je kao dopisnik sa juga Srbije za listove Borba, Naša borba i Danas. Bio je i dopisnik Radio Beograda, Radija B92, Radija Dojče vele, Radija BBC, WDR radio foruma... Živi i piše iz Vranja. Objavio je Sumnjive misli (aforizmi) 2002, Ključevi (ratna zatvorska proza) 2003, Ključevi 2 (drugo dopunjeno izdanje) 2004, Javna tajna (aforizmi) 2004, Pogled sa Prokletija (aforizmi) 2006 - nagrada RTV Vranje Pera Stojanović Tuman, The keys (War time prison diary of aressted journalist in Vranje) 2006, Made in Vranje (Dragomir Dragan Tomić Simpo - tehologija jedne karijere) 2007, Knjiga utisaka (aforizmi) 2008, Da pukneš (zbirka aforizama sa još troje autora) 2011, Afoteka (zbornik aforizama sa grupom autora) 2012, Bajke za sva godišnja doba (kratke priče) 2012, Engleski izdavač (roman) 2018, Dosije novinar (knjiga o novinarstvu) 2018, Ružičasti crnjak (zbornik aforizama sa autorima iz Hrvatske i Srbije) 2023, Zaustavljeni voz (prozno, dokumentarno, poetsko sećanje na istoriju i ljude u Vladičinom Hanu) 2023 i Lavirint zaborava (2023/Odbor za ljudska prava Vranje).
