Lavirint zaborava: Vranje u novinskim naslovima

Vranje - Vreme interneta polako guši (neizbežna) štampana izdanja novina i časopisa.

Početkom 20. veka u Vranju je izlazilo, u različitim periodima, desetak nedeljnika: „Vranjski Glasnik, Graničar, Vranjski pokret, Narodno zdravlje, Kušakovićeva čestitka, Oblasna samouprava, Glas Pčinje, Glasnik Vranjske oblasne uprave, Vranjske novine, Naše selo, Sokolske novine...

Nedeljnik Slobodna reč prvi put se pojavio pred čitaocima 2. decembra 1944.

Od decembra 1969. list dobija ime Vranjske novine, a potom se ponovo vraća u naslov Slobodna reč.

Danas u Vranju ne postoji nijedan štampani medij.

Najduže, do gašenja, izdržala je Slobodna reč.

Ovaj nedeljnik je otuda neiscrpni izvor vesti i informacija koje su obeležile jedno vreme, njegove ljude, naše navike i mentalitet.

Nekoliko zanimljivosti iz Slobodne reči.

„U selo Cakanovce, opština Golemi Del, došla je pre izvesnog vremena učiteljica Jelena Andasura. Kako je ovih dana završen rad u školi, gospođa se spremila da ide svojoj kući u Beograd. Naredila je svojim učenicima da joj svaki donose po jedno pečeno pile, jer joj treba hrana za put. Razume se - o plaćanju nije bilo ni reči. Ne znam da li je moguće da gopođa ima takav apetit, da može da, putujući od Preševa do Beograda, pojede 30 pilića. No, iako i ima takvih mesoždera, nisu đaci dužni da ih hrane", piše Zora Jovanović u tekstu pod naslovom „Savest jedne učiteljice, koji je Slobodna reč objavila u broju od 21. jula 1945. godine.

U broju 15. maja 1948. godine Slobodna reč izveštava o početku snimanja filma Sofka u studiju Avala filma u Beogradu, podsećajući da je ovo prva filmska ekranizacija jednog dela Borisava Stankovića.

Pod naslovom Traži se vlasnik, u broju 26. avgusta 1960. vranjski nedeljnik skreće pažnju čitaocima da se kod Šapranačkog groblja u Vranju "već dve godine nalazisejačica, koja je nekada, dok je bila nova, stajala oko dvesta hiljada dinara".

"Sejačica postoji ali se za vlasnika ne zna ništa. Naša nastojanja da ga pronađemo nisu uspela", pisalo je.

Oglas iz Slobodne reči iz broja objavljenog 23. decembra 1955: „Izdajem stan u Južnomoravskoj ulici u Vranju. Sadrži jednu sobu. U nju staju dva kreveta. Vrata se ne otvaraju, ali ima poseban ulaz kroz prozor. Mogu da se smeste 15 stanara. Cena po osobi minimalna: svakoga meseca dva metra drva, jedan kilogram masti, litar zejtina, kilogram soli i svakodnevno jedan kilogram hleba. Ko se unapred pretplati za devet meseci, ima popust od 50 dinara mesečno. Pohitajte da čitav ćumez nije zauzet. Obratite se kod čika Dimka, zidara ovdašnjeg".

Ređali su se naslovi za tadašnje vreme potpuno normalni, danas shvaćeni kao sunovratne i potpuno, za ovo vreme, čudne poruke.

Koštana posetila Koštanu, naslov je teksta iz broja od 25. juna 1965. godine u kome novinar Miodrag Pešić piše o poseti pionirke Koštane Pjanović, učenice četvrtog razreda Osnovne škole Filip Kljajić Fića iz Beograda vranjskoj fabrici obuće.

List objavljuje sliku učenice sa pionirskom maramom i kutijom u rukama, u kojoj je bio specijalni poklon za nju od radnika fabrike Koštana.

"Do ove posete došlo je pošto je pionirka Koštana uputila pismo vranjskom preduzeću sa željom da dođe u Vranje i poseti fabriku, zaključuje novinar Slobodne reči.

„Pored toga što je dobar trubač, Bakija Bakić je i vredan radnik", piše u vesti U objektivu, objavljenoj 27. avgusta 1965, uz fotografiju trubača na njegovom radnom mestu.

Nije propušteno da se u Slobodnoj reči, u broju od 7. oktobra 1966, zabeleži jedan nesvakidašnji, a očekivani muzički događaj koji će najaviti kasniju veliku uspešnu karijeru majstora vranjskog melosa.

„Staniša Stošić, redovni učenik petog razreda Učiteljske škole u Vranju, rodom iz sela Vrbovo u Opštini Vladičin Han, snimio je u produkciji Diskosa iz Aleksandrovca svoju prvu gramofonsku ploču", piše novinar vranjskog nedeljnika.

„Stošić na ovoj gramofonskoj ploči interpertira pesme Stojanke, bela Vranjanke, Gajtano mome, mori, Đurđeno, mome ubava, kao i pesmu Dremka mi se, dreme, milo nane.

Naš mladi i talentovani interpretator vranjskih pesama svoju prvu gramofonsku ploču snimio je uz pratnju orkestra Vlastimira Pavlovića Carevca“, zapisano je u vranjskom nedeljniku.

Iz nedelje u nedelju ređali su se naslovi u Slobodnoj reči koji su ocrtavali male skice života.

„Male, iz kojih su se krile gotovo uvek ozbiljne ljudske sudbine stanovnika juga Srbije.

Zapisničari toga vremena, danas i više nego zaboravljeni, bili su Miodrag Pešić Zuban, Srba Tasić, Slobodan Stošić Žokan, Stanojlo Bogdanović, Miodrag Kuzmanović, Ćira Dejanović iz Preševa, Dimče Velinović iz Trgovišta, Dragan Stojanović i mnogi drugi koji su kasnije stvarali novine i tako opisivali grad Vranje posredstvom različitih naslova.

Kada je 1980. u etar prvi put proleteo znak tonske identifikacije Radio Vranja, kompozitora Miljenka Prodanovića, otvorena je nova medijska stranica na jugu Srbije.

Miodrag Pešić Zuban, novinar Vranjskih novina, dopisnik Politike, Tanjuga i drugih listova, bio je medaljon poštovanja.

Bili su još tu i Miodrag Kuzmanović, autoritet i strogi urednik, Slobodan Stošić Žokan, moćni urednik crne hronike, Srba Tasić, čovek lepih rečenica i edukativnih reportaža, Stanojlo Bogdanović, profesor odmerenih i jezički preciznih reči.

Kasnije, bilo je tu mnogo drugih ljudi, ali su svi počinjali u Vranjskim novinama temeljno učeći zanat žurnalizma.

U Radio Vranje stižu Čeda Marković, Radoman Irić, Vlada Ranđelović, Srba Nikolić, Javorka Marinković, Dragana Stanisavljević, Zorica Stojanović, za muzičkog urednika Vitomir Janjić, tonci Slavoljub Žunić i Snežana Nikolić, kao i spikeri Vojislav Milenković, koji je došao iz Radio Niša, a kasnije i Stojana Radojlović Jovanović.

Posle Čede Markovića Radio Vranje preuzeće Dobrivoje Stoiljković Šiše na mestu direktora.

Vranjske novine biće preimenovane u Slobodnu reč i tu će se do gašenja, kao rukovodilac nalaziti Gradimir Jovanović.

Urednik u Televiziji Beograd Sergej Šestakov otvoriće dopisništvo u Vranju sredinom osmadesetih godina prošlog veka, a za šefa postavljen je bivši novinar Vranjskih novina Dragan Stojanović.

Filmski snimatelji Južnomoravske hronike , koja se emitovala dva puta mesečno, najduže su bili Bata Džoljić, a potom i Svetislav Milić.

Snimljeni materijal razvijan je i montiran u TV Beograd, odakle se i emitovala hronika Južnomoravskog regiona, naizmenično sa dopisništvom TV Beograd u Leskovcu.