Krug pesama o devojkama i Turcima: Beži, beži, bela Petrijo FELJTON (17)

Obiman je i raznovrstan krug pesama o složenim odnosima devojaka i Turaka.Svakako da su se Turci doseljavali u važnija mesta na jugu Srbije već negde u drugoj polovini XV veka. Uostalom, prema jednom defteru u Vranju je 1530/31. godine bilo 35 muslimanskih domova.

Činjenica je da su se devojke u XIX stoleću, u doba kada prodiru srpski uticaji sa severa i jačaju otpornu snagu naroda, milom ili silom turčile. Ranije, pak u XVII ili XVIII veku, pojava islamiziranja mogla je, bez sumnje, da ima i šire razmere.Prema Aleksi Jovanoviću, u Vranju su i pojedine ugledne turske porodice bile srpskog porekla. Daje i podatak: „Kaduna Ališan-age iz Vranja, kao Srpkinja prevrte verom iz ljubavi, a zatim isturči braću i celu očevu porodicu".

Sejdi Aliju, koji je kao oficir službovao u Vranju, doveo je u Prištinu služavku Maru, a Amet-Arap bimbaša mu je uzeo i odveo u svoj harem u Vučitrnu, odakle je ona kasnije pobegla.

Otimanju devojaka ljudi su se suprostavljali . „Najpre su u Vranju počeli hrišćanski prvaci da skidaju u medžlisunametnute jašmake hrišćanskim ženama i devojkama, i da iz hareme otimaju hrišćanke". Hadživasiljević, zatim, navodi kako su 1864. godine Hadži Toma i drugi spasli iz herema devojku Anastasiju „i udali je u Gornju Moravu“.

Said-beg je hteo da odvede u svoj harem devojku Teodosiju iz roda Šapkalijaca, ali su je hrišćanski prvaci tajno poslali u Makedoniju. Vratila se u Vranje kad joj je bilo više od trideset godina. Pošto je Said-beg i dalje navaljivao, morala je da se zamonaši.

O nasilju prema hrišćankama svedoči i književno delo Borisava Stankovića. Iz Menkove pomračene pameti nije iščezlo je sećanje na događaj koji je razorio njegovu porodicu. Potresna je njegova „zbrkana, ubezeknuta priča“. Bio je spreman da brani čast svoje žene ali je beglerbeg došao u selo sa zaptijama. „Menka vezao, kuću mu zapalio i na njegove oči obeščastio mu ženu kojoj je posle odsekao glavu i bacio u krilo vezanom Menku!“ I ovaj božjak juri i viče po vranjskim ulicama: „Izedoše me, braćo, izedoše me!“ (Menko). Raspamećena je i prosjakinja Vejka. Pri pokušaju da je ugrabe, Turci su poubijali sve njene ukućane. Ona je pobegla u Vranje i svoje prebivalište našla na Šapranačkom groblju. „Pričinjavalo joj je kako uvek idu za njom Turci da je ugrabe, kako ih čuje, vidi“. Vejka izbezumljeno cvili: “Nane, slatka nane, Turci!“ – podsećajući tako sugrađane na svoju životnu dramu (Taja).

Odnos pojedinih Turaka prema Vranjankama opisala je u svojim toplim pričama i manje poznata književnica Vuka Pop-Mladenova, koja je živela u Vranju od 1910. godine, u vreme kada se polako i uporno gubio istočnjački kolorit grada, ali su još živeli stari Vranjanci i čuvali uspomene na staro trgovačko Vranje i bolna sećanja na mnoga stradanja pod turskim feudalnim sistemom. Devojka Neda je uveče sa đugumom otišlam na bunar, gde ju je čekao njen sused Ismail, prikriven u šipragu. Zgrabio ju je, vezao joj maramom usta i prebacio drugu preko zida. Odjeknuli su pucnji. Ljudi su pojuru za beguncima. „Kad je osetio da će ga stići, Ismail je izvukao iz silava nož i zario ga devojci u pleća, pa je zatim bacio s konja“ (Čiča-Nedeljkov imendan). Idriz je zavoleo svoju susetku, zanosnu izbiračicu Biseru. Svake večeri udarao je u šarkiju i pevao: „Svu noć mi bulbul prepoja na džamirli mi pendžeri“. I kad se konačno odlučio da je otme, ispalio je iz pištolja tri metka uvis. To je bio za ceo grad znak da će neka devojka biti ugrabljena. U hrišćanskim kućama su se pogasile lampe i nemir se uselio u ljude. Da je Idriz silom ne bi odveo, Bisera se naprečac venčala za mladića koji je bio na samrti, i tako uništila svoj lični život (Markovica).

Nije mali broj rodova i domova u vranjskim selima u kojima se i u današnje vreme neretko priča o otmici i odvođenju devojaka (nevesta) u turske kuće i hareme. Evo jednog, u svakom pogledu karakterističnog sećanja. Radnici su kopali na njivi okruženoj šumom. Pošto je mesto bilo skrovito, devojke su slobodno i glasno pevale. Pesma je doprla do tirskih konjanika, koji su promenili pravac kretanja i našli se pred kopačima. Za oko im je odmah zapala lepa Jelenka, Ristina kćer, pretka današnjih Kostića u Ljutežu (Grdelička klisura). Svezali su je, stavili na konja i odveli u harem. Njen otac Rista i brat Anđelko nastojali su da umilostive Turke kako bi je iz harema pustili, ali uspeha nije bilo. Napokon, odlučili su se na poslednji korak: podigli su tužbu protiv kadije u Vranju. Međutim, na dan suđenja otmičari su umesto Jelenke doveli pred kadiju Romkinju. Pre toga su je pripremili da sezaklinje da je ona Jelenika, da joj je otac Rista iz Ljuteža, da je svojom voljom promenila veru i da se sama odlučila na život u haremu. Rista je na sudu pokušao da dokaže da mu ona nije kćer, da je u pitanju obmana, ali mu ništa nije pomoglo: izgubio je parnicu i kćer Jeleniku.

Stogodišnjak Manasije Bogdanović iz Biljače pamti kako su u njegovoj mladosti grabljene devojke i žene u preševskoj Moravici. Kad naiđu sejmeni ili drugi „tumba Turci“, žetelice (argantke) bežale su s njiva i skrivale se u uvalama i međacima. Neki Rusta „ima merak“ na jednu ženu iz Sebrata. Ona se sakrila ispod ambara kada je videla da dolazi da je vodi. Rusta ju je pronašao, zgrabio i odvukao na zaprepašćenje celog sela. Ostavila je četvoro dece u Sebratu.Iz Rataja je odvedena u harem kćer Jove Kuke. Otac je išao čak u Carigrad i žalio se, ali uzaludno: devojka je ostala u haremu u Vranju.Ded Stojana Jovanovića Šukara iz Rataja, Jovan Cvetković, rođen oko 1840. godine, doživeo je duboku starost. O njemu je unuk zapisao i ovo: Jovan je pošao na njivu sa svojim sestrama Conom i Milicom, ali su ga susrela dva sejmena i nasrnuli na devojke. Brat je upotrebio motku i pretukao ih, pa je prve noći prebegao u Srbiju. Posle dve godine. 1878, došao je sa srpskom vojskom.

U Poljanici se ranije javila nacionalna svest i pružan je mnogostruki otpor turskoj vlasti. Islamizacija hrišćanskih devojaka u prvoj polovini XIX veka ovde je retko dolazila do izražaja. Na to se razdoblje, svakako, odnose reči Riste Nikolića: „Nije bilo slučajeva (izuzev neke u Vlasu) da ko od muških ili ženskih prevrne verom. Pomagane su čak i devojke iz drugih područja. Petrija iz Kačareva (selo u Novobrdskoj Krivoj Reci) pobegla je iz svoje kuće da ne bi bila poturčena, a Milovan Kartavelac iz Gradnje ju je Prebacio u Srbiju, rizikujući tako i svoj život. Zaboravljena je pesma o tom događaju. U rodu Kartavelaca uhvato sam samo stihove:

„Beži, beži, bela Petrijo,
kude Kara-Milovana!“

U preševskoj kazi, a prvenstveno u gornjopčinjskim selim, političke i ekonomske prilike imale su posebno obeležje.

Ova turska administrativna jedinica spadala je u prištinski miteseraflik kosovskog vilajeta, a formirana je je posle raspadanja vranjskog pašaluka i postojala sve do 1912. godine.

Pored Vranjske Pčinje prolazila je srpsko-turska granica, zbog čega je u pojedinim naseljima povećan broj Turaka (vojnika, carinika i drugoh službenih lica).

Pčinja je u okviru vranjskog pašaluka drugojačije izgledala. U prvoj polovini XIX stoleća Pčinjani su na planinskim kosama krčili šumu i stvarali oranice. Na prostranim pašnjacima pasla su mnogobrojna stada ovaca. Nesalomiva je bila kohezija mnogoljudne pčinjske zadruge. Kada treba da se „seče kolač“ u Svetom Ocu ili u nekoj drugoj crkvi, podesetak iz jedne kuće jahali su žilave konjiće, mrki, koščati i naoružani. Njih se feudalna turska vlast u Vranju pribojavala.

Ali vreme je učinilo svoje: poslednjih decenija prošlog vek a Vranjska Pčinja je osiromašila i ogolela. Nemaština je gonila seljake da odlaze u druge države: Austrougarsku, Rumuniju i Nemačku, i da tamo grade železničke pruge, da rade u rudnicima i kao građevinski radnici. Lazar Marinković iz Trgovišta, telesno i duhovno krepak starac, radio je blitu Trsta.Ovo odlivanje muške radne snage iz Pčinje važi i za početak XX veka.

Granica je do temelja uzdrmala život i donela neočekivane promene i nedaće. Turci su sagradili karaule i postaje za pograničnu vojničku stražu. Pčinjom su krstarili askeri, dervendžije, carinici i drugi.

U pograničnim selima živele su bujne planinke, često bez osnovnih sredstava za egzistenciju i muške zaštite. U takvoj situaciji lako su postajale plen pojedinih turskih nasilnika. Prema Hadživasiljeviću, samo je Jasad-beg, muljazim iz Radovnice, „silom upropastio“ više od sto dvadest devojaka. „Ovaj je divljak u jedno isto vreme živeo sa po 15 – 20 devojaka i nijedna od njih nikuda se, bez njegovog dopuštenja, nije smela maći od kuće; nije smela da ode ni ucrkvu, ni na sabor, ni na svadbu!“

U preševskoj kazi devojke i lepe žene napastvovane su, otimane i varli i čiflik-sahibije (“spaije“). Čak i u prvoj deceniji XX stoleća, ze vreme organizovanih komitskih akcija, begovi su obeščašćavali ljudima kćeri, sestre i žene. Poznat je ovakav drastični slučaj: gospodar nije pozvan na svadbu da bude prvi gost i da provede prvu noć sa snahom. Sav besan, došao je sutra u seljakovu kuću i uveo u odaju mlade bračne drugove. Nevestu je svukao golu, ujedao je za dojke, nanosio joj i druge fizičke bolove, i na kraju ju je pred mužem silovao.

Neki su nasilnici likvidirani od strane komita ili njihovih pristalica. Krakov opisuje događaj u vezi s Ćor-Zaimom, koji je u Drežnici imao posed. Iz Klenika je u svoj harem odveo devojčicu od petnaest godina. Isprebijan i izmučen , otac je prešao granicu, došao u Vranje i sve ispričao. Uskoro je Zaim ubiven, a njegova glava je predata Žiki Rafajloviću. U susednoj Svetoj Petki begovao je Kadrija koga, takođe, jedan seljak nije pozvao na svadbu. Kadriju je to razbesnelo i spremao se za osvetu, ali komitski saradnici u Svetoj Petki i Klinovcu organizovali su svirepo ubistvo i begovu glavu odneli u Vranje. Seoske njive i livade čuvali su poljaci (bekčije), pretežno Turci. Pojedinci među njima toliko su se osilili da su postali pravi gospodari. Seljaci su morali da ih goste, da im ukazuju uopšte najveće poštovanje, pa i da im dozvoljavaju da spavaju sa njihovim ženama. Ponegde se ovo zlo javljalo kao uzrok demorilisanjui turčenju mnogih devojaka.

Odnos bekčija prema Pčinjkama odražen je i u narodnim pesmama. Prema Hadživasiljevićevom nalazu, „u gornjim pčinjskim selima“ jedna četvrtinalirskih pesama posvećena je polacima muslimanima. Tragajući za pesmama s ovim motivom u najvećim selima, u Radovnici, Gornjem i Donjem Stajevcu, uverili smo se da su gotovo iščezle. Donekle je sačuvana pesma o Turčinu koji je poljak ne samo „na selo golemo“, nego i „na devojke“ i „na neveste“. U donjoj mahali mu se sprema obilna večera, a u gornjoj „meka postelja“.

(Sledeće srede drugi nastavak pesama o devojkama i Turcima)

(Momčilo Zlatanović: "Narodno pesništvo južne Srbije", izd. Narodni muzej Vranje, 1982)

priredio Dejan Dimić