Brojne zapise o narodnom pesništvu u Vranju i vranjskom kraju, u rukopisima i davnim izdanjima knjiga ostavio je iza sebe univerzitetski prof. dr Momčilo Zlatanović (1934 – 2022), najpoznatiji leksikograf i folklorista sa krajnjeg juga Srbije. Između ostalog pisao je i o komitskim pesmama u Vranju i okolini.
Prostrana preševska kaza (Preševo, Bujanovac i Pčinja) bila je pogranična zona od 1878. do 1912. godine.
Život turskih podanika u ovoj oblasti se sve više pogoršavao, a sledstveno tome i talas nezadovoljstva bio je u stalnom porastu. Kako je zapisao prof. dr Momčilo Zlatanović, pojedini predstavnici turske vlasti zloupotrebljavali su svoje funkcije i terorisali seljake. Nesavesni i pohlepni činovnici (poreznici) uzimali su od siromašnih Pčinjana i Preševljana više nego što treba. Bilo je i takvih čiflik-sahibija koji su dojadili svojim čivčijama u svakom pogledu. Bekčije su postale prava napast za sela, naročito za gornjopčinjanska. Javljala su se i druga zla.
Pođe, npr, neko iz Preševa sa duvanom na konju u Gornju Pčinju. Svraća u određene kuće i nudi duvan na prodaju, a domaćin mora obavezno da kupi. Putnik ostane u boljoj kući i gostuje pokoji dan. Pojedinci su u ovome svaku meru prevršili: pođu u jesen, a vrate se u proleće! Uz ovo, kao redovna pojava, išlo je i nasrtanje na ženski svet i ponižavanje seljaka. Bilo je teško boriti se protiv svega ovoga, jep su vlasti motrile budno i nepoverljivo na ćudljive i tvrdokorne Pčinjane.
Vranje se pak našlo na periferiji jedne male države i ekonomski je počelo naglo da slabi, jer su bile uglavnom prekinute privredne veze s Makedonijom i Carigradom, Ali je, zato, postalo pogranično mesto od naročitog strategijskog i političkog značaja. Omladinci Žike Rafajlovića su se već 1903. godine vežbali u rukovanju oružjem u dubodolini Kazanđol, iznad Vranja. Eksplozija bombi dopirala je do ušiju Vranjanaca i izazivala uznemirenje i zle slutnje. Turski konzul je pažljivo pratio događaje Vra- njuio svemu obaveštavao svoje poslanstvo u Beogradu.
Četničke akcije uzimaju sve veći zamah u 1904. godini. Noći su u selima pored granice, sa jedne i sa druge strane, nemirne i pune neizvesnosti. Odsečene krvave glave donošene su u torbama i zobnicama u Vranje, u kojem je život postao napregnut i uzburkan. Privredni i društveni poslovi vodili su i dalje Preševljane i Pčinjane u mnoga makedonska mesta (u Veles, Kumanovo, Krivu Palanku itd).
Znalo se u preševskoj kazi za otpor Makedonaca protiv osmanlijske vlasti Makedonci emigriraju u Vranje i u druga mesta u Srbiji još 1878. godine, kada je u krvi ugušen ustanak u kumanovskom kraju. Vlasti su uvlačile u četničku organizaciju i makedonske emigrante, služeći se pri tome raznovrsnim propagandnim sredstvima. Razume se, seljaci u preševskom kraju, Pčinji i u vranjskom okrugu nisu imali ničeg zajedničkog s velikosrpskim težnjama i hegemonijom vladajućih krugova.
U ovom surovom vremenu nastale su mnoge komitske pesme, koje su najviše pevane u preševskoj kazi, gde su neke i danas aktivne. Pojava organizovanih komita u preševskoj kazi onemogućavala je nasilnike u terorisanju nezaštićenog stanovništva. Dolazeći u sela i na čifluke, predstavnici turskog feudalizma su se izlagali životnoj opasnosti. Raspoloženje čivčija odražavali su stihovI.
Vrćaj konja, ago,
begaj doma!
Ozdol ide, ago,
četa nova;
četa nova, ago, sve kumite!
Pevala se za raspoloženje pesma o pogibiji bega ili spahije. Takva je, npr, ova koja se čula i u pograničnim hanovima:
Ne li ti reko: sedi, ne idi, Velijo bre.
Sedi, ne idi preševsku kazu, spaijo bre!
Preševska kaza odred kumite, Velijo bre!
Kude te vidiv, glavu će izgubiš, spaijo bre!
Tvoja je bula Stambola grada, Velijo bre!
Koj će te žali, koj će te plače, spaijo bre!
Popularne su bile pesme u kojima se kaže agi (ili nekom drugom predstavniku turskih vlasti) da ne ide na teren jer ga čekaju tri busije ili predstraže komitskih vojvoda. Sve su manje-više tipa ove varijante iz Pčinje:
Sedi, ne odaj, čojbaši ago,
uz taja Pčinja, bre!
Tamo te čekav do tri busije:
prva busija: Jovan Dovezenče,
druga busija: Đorđe Skopljanče,
treća busija: Krsta Trgoviški!
Dek da te fanev, glava će ti zemav,
čojbaši ago, bre!
Prema tipu pesme tamo te čekav do tri busije stvorena je i šaljiva gradska Ne li ti reko: sedi, ne idi. Tri vranjske terzije bile su ljubomorne i kivne na mladog komitu zato što im je na igrankama preotimao devojku, pa su ga sačekali u zasedi da ga tuku, ali su loše prošli, i smejalo im se celo Vranje. Liričar je tom događaju posvetio kratku pesmu sa skrivenim podsmehom. Tri busije čekaju, ali ne agu, nego komitskog vojvodu! A to su: Rojča (tikva bas'mka), Naka (taj ljuta zmija) i Toza (taj gorska mečka).
Po svemu izgleda da je makedonska revolucionarna pesma o Džemu i Micku vojvodi prodrla u preševsku kazu još krajem prošlog veka. U specifičnom podneblju i drugačijoj društveno-političkoj situaciji, ona se vremenom menjala i primala nove elemente. Narodni pevač je, pokatkad, uzimao samo prve stihove iz pesme o Džemu, a potom govorio o komitama iz pograničnih sela. U jednoj, što ju je pevao Zarije Mihajlović iz Klinovca, majka upozorava Džema da ne sedi ispod krušku zimnjaču" jer ga čekaju tri busije: Vlajko komita (iz Brnjara), Mica Arambaša (iz Drežnice) i Rista Starački (komitski vojvoda Iz Gornjeg Starca).
U Preševskoj Moravici, Reljanu starac Serafim Stojanović pevao je na slavama i svadbama, o Džemu. Stihovi u prvom delu pesme u stvari su prevod s makedonskog jezika (kaurska sabllja ne seče, /kaurski metak ne dubi", npr). U drugom delu je motiv: "kaurska vera podobra". Džemo trči da od komita otme sestru Amidu, no ona ne želi da vrati. Uticaj makedonske pesme o Džemu nalazimo i u drugim slučajevima. Evo stihova o pogibiji sina Rasima:
Rasime, sine Rasime,
ne sedi, sine, slobodno,
pod krušku, sine, zimnjaču,
preševska kaza odred kumite!
U pogledu izgrađenosti i melodičnosti stihova izdvajaju se pesme o komitskom vojvodi i devojci. Razgovaraju Stojanka i mladi vojvoda Stojan. Ona je "na pazar bila, šetala", a "tamo isrpske kumite pisujev". Prvo je "pisan" Stojan, pa ona do njega. On će voditi komitsku četu, jahaće beloga konja i nosiće crveni barjak. Na kojoj osnovi je mogla da nastane ova i njoj slične pesme?
Zar nisu po sredi neznatno izmenjene pesme o Turčinu i hrišćanki? Pogledajmo samo Milićevićev zapis Stojanka i Suliman vojvoda). Devojka je gledala na trgu „kude se Turci pisujev". Suliman će biti imlad buljubaša", a ona „mlado sejmenče". U pitanju je, dakle, stvaralačka aktuelizacija.
Jedna od najlepših komitskih pesama je Žali, Zare (Zarje), da žalimo. Njen motiv je: bolni rastanak od voljene osobe i odlazak u komite. Jednu varijantu je dobio Jovan Hadživasiljević od pevača Stojana Petrovića iz Bujanovca“). Mladić je odlučio da ide u belo Vranje" i da se piše u kumite mlad kumita", ali to čini bez radosti. Rastanak je tužan: Žali, Zare, da žalimo", „Žali, plači da žalimo". Kad se sunce pojavi, ona da kaže da je to njegovo belo lice; vetar kad podune - blaga duša; rosa kad zarosi - njegove suze.
Žali, Zare još pevaju stariji ljudi u Pčinji i u naseljima u slivu Kleničke reke, u Klinovcu, npr. Zarije Mihajlović ju je upamtio od komita i suseda još kao dečak u Drežnici. Peva je celog života i naziva je - moja pesma. Mladić će ići Beograd i postaće "mlad kumita, mlad vojvoda". Kao mlad vojvoda na sto duše preći će tursku zemlju prešev-kazu. Svi stihovi, osim prvog, ponavljaju se, ali s imenom Zare na početku:
Će se pišem u kumite,
Zare, će se pišem u kumite;
u kumite, mlad kumita
Zare, u kumite, mlad kumita.
I Jordan Mitković, takođe iz Klinovca, zna identične stihove, no umesto Zare izgovara "ej mome" (samo u prvom stihu je Zare):
Ja će idem na daleko,
ej mome, ja će idem na daleko.
Pesma je poznata i u Masurici. Svakako su je tamo doneli doseljenici iz pograničnih sela (iz Pčinje). U strukturiranju ove komitske pesme usmeni stvaralac je polazio i od pečalbarske lirike. Ispevane su takve komitske pesme koje sadrže crte ljubavne lirike. Komita je toliko umoran zato što je na njegovim rukama cele noći spavala Nede Družina mora sablju da mu opaše, pušku okači i da ga popne na konja, — Dunuli su hladni vetrovi, pa su zamrzle čak i puške za ramena". Srećan je onaj koji ima „gunju kukuletu" i „Micu mezimicu". — Jedna je od veće poetske lepote. Ranjen mlad komita pravo ide u Janinu baštu:
Ozdol, ide jedno ludo mlado
jedno ludo, mlado ubavenče
konja jaši - ćeremide padav,
pušku nosi - sve dvorovi greje,
sablju paše - kaldrma se trese.
Pravo ide Janinu gradinu.
"Daj mi, Jano, jednu kofu vodu,
konj da pije, junak da se mije.
Ja ne mogu od konj' da se skinem,
sejmeni me u ruku raniše.
Družina me na konja kačila,
družina mi gunju ogrnala, družina mi sablju opasala!"
Najpopularnija komitska orska pesma bila je Done, dobro moje. U njoj se nabrajaju vojvode i druge istaknute komite iz prvog desetleća dvadesetog veka, ali se javlja i anahronizam. Devojka, navodeći imena komita koji su došli u dvorište, pominje i Mladena Stojanovića (Ček'r-pašu, Čak'r-pašu):
Ček'r od Stajovce, mori,
Ček'r od Stajovce.
Hajduk Mladen je, međutim, zaklan 1885. godine, a u narodnoj pesmi je u društvu sa Krstom Kovačevićem, Jovanom Dovezenskim i Dinom iz Koćure!
Ova dinamična pesma ne živi samo u sećanjima ljudi u Koćuri, Mezdraji, Novoj Brezovici i u drugim selima pored nekadašnje srpsko-turske granice, nego se u nekim prilikama i peva. U formi je dijaloga majke i kćeri. Majka pita kćer "što toj tropa dole", a ova joj odgovara da su došle komite, odjahuju konje i zengije gi tropav". Majka je sa čardaka spazila pašu koji trista duše vodi" i preklinje Donu da obavesti komite kako bi oni na vreme pobegli ispred turske potere. Komite se, međutim ne boje i prihvataju neustrašivo neravnopravnu borbu. Turci su bili prinuđeni da se povuku.
Posle toga se priprema obilna gozba: rakija se greje", i pogače se mesiv", „banice se sučev", „ovnovi se pečev' (ili vrtiv"). Dolazi i do varijacija: devojka je na čardaku, a majka je pita iz dvorišta o tome šta lupa gore na čardaci". Komite se penju i „crne čižme tropav".
Pesma je sastavljena od osmeraca, koji se ponavljaju, ali bez pripeva mori (znači, kao šesterci):
Ček'r se ne boji, mori,
Ček'r se ne boji!
U noge si stoji, mori,
u noge si stoji!
T'nke puške puni, mori,
t'nke puške puni!
Najduže varijante mogu da imaju i sedamdeset osmeraca i šesteraca. U skraćivanju pesme otpada pretežno ono šte predstavlja nabrajanje, pa se mogu čuti i varijante kojima se samo pominju dve ili tri komitske vojvode.
Vranjski okrug i preševska kaza, kao pogranične zone, imale su izuzetnu ulogu u komitskom pokretu. Do naših dana je sačuvan veći broj komitskih pesama. Mnoge od njih nastale su preobražavanjem starih pesama. Jednostavne komitske pesme ispunjene su balkanskom životnom punoćom.
