Marjan Stamenković (47), osumnjičeni za ubistvo Vranjanke (27) koje je počinjeno u subotu 20. februara oko 18 časova kod benzinske pumpe u blizini Glavne atubuske stanice u Vranju, već je ranije osuđivan za ubistvo, kao i za pokušaj ubistva.
On je u noći između 12. i 13. januara 1998. godine ubio Vranjanku A. T, a 22. novembra 2006. godine pokušao je da ubije H. T, koju je više puta uboo nožem u grudi, ali je devojka preživela.
Bio je tada jedan neverovatan detalj.
Stamenković je, posle pokušaja ubistva i dok se nalazio u bekstvu, došao na Hirurgiju gde je ležala teško povređena H.T. Ostalo je nepoznato šta je tada hteo, ali su ga na odeljenju primetili i alarmirana je policija.
Devojka je potom prebačena u beogradski Urgentni centar gde je imala stalnu policijsku zaštitu.
Poznat je po uspešnom izbegavanju policijskih potera.
Nakon prvog ubistva A. T. Marjan je te 1998. uspevao da dve nedelje izmiče službama bezbednosti koje su tragale za njim, a nakon pokušaja ubistva 2006. uspevao takođe da pet dana eskivira pripadnike policije.
Fatalnu grešku napravio je kupujući pljeskavicu na vranjskoj autobuskoj stanici, gde je uočen i prijavljen policiji.
U pravoj hajci koja je usledila, uhapšen je na potezu između motela i "Simpa".
Sada je opet raspisana poternica za njim i ne zna se u ovom momentu gde se nalazi.
Potpisnik ovih redova pratio je suđenje Marjanu Stamenkoviću tokom 2007. godine za pokušaj ubistva H. T.
Tu su se od Stamenkovića mogli čuti neverovatni detalji poput onog da je nakon ubistva A.T. 1998. "dolazio i ležao noću na njenom grobu", dok se nalazio u bekstvu.
Osuđen je tada u Okružnom sudu u Vranju na sedam godina zatvora, a nakon žalbe tužilaštva Vrhovni sud je kaznu preinačio na devet godina.
Na suđenju je veštak konstatovao Marjanovu smanjenu uračunljivost.
Iz zatvora je izašao jer je obuhvaćen amnestijom u momentu kada mu je ostalo da odleži još godinu, četiri meseca i devet dana.
Samo nekoliko meseci kasnije desio se pokušaj ubistva H. T.
- Da sam te noći hteo da ubijem H.T, mogao sam to da učinim bez problema. Da sam planirao da je napadnem, odabrao bih mračniju i manje prometnu ulicu.
Nisam bio besan na nju, već samo povređen. Sve se odigralo u trenutku, delimično zbog ljubomore, koja mi je slabost, i spleta nesrećnih okolnosti - ispiričao je Stamenković 2007. godine na suđenju, s opaskom da je sa H.T. navodno bio u vezi i da je zbog nerešenih međusobnih odnosa samo hteo "da joj pripreti" i da pokaže "da nije kukavica".
Tog 22. novembra 2006. sa četiri uboda nožem u grudi pokušao je da je ubije, a nožem po licu i nozi povredio I. S. iz Vranjske Banje, koji je te večeri H.T. pratio kući.
Nakon napada i povređivanja H.T, ispričao je pred sudskim većem, iste večeri napala su ga navodno "tri muškarca sa pištoljima".
- Čuo sam repetiranje oružja i ugledao siluete. Jedan od njih rekao je: "Dođi!". Počeo sam da bežim.
Onda me u jednoj od ulica presreo beli "kec" sa niškim tablicama. Punom brzinom je išao ka meni. Pošto sam to vežbao u vojsci, pokušao sam da preskočim auto, ali sam pao na krov, a onda iza njega. Čuo sam pucnjavu.
Nekako sam pobegao preko reke i "Zavarivača" do autoputa. U blizini "Simpa" se zaustavio neki tamni kombi, izašla su dvojica i počeli da pucaju na mene.
Provalio sam u vikendicu u blizini „Simpa“, tu prespavao. U Zlatokopu mi je policajac, dok sam se predavao, pucao u nogu.
Pobegao sam nekako. Stavio sam na ranu duvan, majcom podvezao iznad. U gradu sam na pijaci kupio novu garderobu, flašu vinjaka, u apoteci novalgetol.
Nakon toga sam, iz rane koja je počela da truli i smrdi, sečući meso i kožu nožem i žicom, izvadio metak. Dezinfikovao sam rakijom. Tek tada predao sam se dvojici inspektora - pričao je detaljno neku svoju verziju događaja Stamenković te 2007. na suđenju.
SVEDOČENJE O POKUŠAJU UBISTVA
Stamenković je na suđenju 2007. godine ispričao kako je 22. novembra prethodne godine video H.T. kako se sa nekim muškarcem drži za ruku kod kompeksa zgrada "Braća Bajić" u Vranju.
- Sve mi se skupilo. Po povratku iz grada kupio sam flašu vina. Svratio sam na OMV pumpu, popio četiri piva i otišao u dvorište škole da potom popijem vino. Neke je momke jurila policija. Protrčali su kroz školsko dvorište i u jednom žbunu sakrili olovne i drvene palice, pajser i par „fantomki“. Onda sam oko 3.30 ugledao H. kako šeta iz pravca Donjeg Vranja grada prema autobuskoj stanici sa nekim dečkom držeći se za ruku. Tada su se srušili moji snovi o njoj. Hteo sam samo da odem kući. Međutim, pomislio sam da ću je sutra pozvati da joj to kažem, a ona će reći kako sam kukavica, da mi dolaze žute minute, da sam psihopata. U trenutku sam rešio da reagujem. Otišao sam do onog žbuna, uzeo jednu drvenu palicu, stavio „fantomku“ na glavu i krenuo ka njima. Nož mi je bio u pojasu na grudima. Kapu sam stavio da mi H. ne vidi suze i da ih uplašim. Kad sam izašao pred njih, njen pratilac naoružan je rukom pošao ka pojasu. Udario sam ga, palica se slomila na pola. Počeli su da viču, H. nije bežala, išla je unazad od trotoara preko kolovoza ka travnatom delu između dve trake. Nisam hteo da je ubodem, samo sam zamahivao nožem da joj isečem jaknu. Kapa mi se uvrtela jer je bila mala, pa nisam dobro video kroz proreze, ali je sigurno nisam ubadao. Ona je samo stajala. Onda je muškarac skočio na mene, a ja sam mahinalno zamahnuo. Udario sam ga pesnicom u kojoj mi je bio nož, ali ne sečivom. Bili su potpuno nemoćni. H. se saplela o ivičnjak. Muškarac je opet skočio s namerom da mi skine kapu, još jednom sam ga udario. H. sam mogao da ubijem jednim udarcem, a samo sam joj sekao jaknu. Da zapamti ovaj događaj. Počeo sam da bežim. Ja vas molim, spasite me. Izreknite mi osim kazne i doživotnu zabranu susreta s njom. Danas sam dokazao da nisam duševno oboleo - ispričao je te 2007. na sudu Stamenković.
Stamenković je priču o tome da je "lako mogao da ubije" H.T. i I.S. koji je pratio kući potkrepio podatkom iz vremena kada je bio vojnik po ugovoru u Prištinskom korpusu.
Pojedini delovi procesa i njegovog svedočenja delovali su bizarno.
- Ja sam 1995. godine na karauli Košare nožem ubio medveda, jednim udarcem - pohvalio se.
Takođe je kazao da je auto koji ga je jurio nakon napada na H. pokušao da preskoči "kao u sceni iz filma Smrtonosno oružje".
Za oštećenog I.S, koji je pokušao da ga u jednom trenutku, braneći H, šutne nogom rekao je: "Dečko mnogo gleda filmove. Pokušao je onaj karate udarac. Ali nije uspeo", rekao je okrećući se da vidi reakciju zatvorskih čuvara i pripravnika tužilaštva koji su pratili tok suđenja.
Povremeno je i namigivao prisutnima u sali suda.
Na pitanje sudije da li je preskočio ogradu školskog dvorišta ili je prošao kroz otvor u njoj, Stamenković je potvrdio ovo drugo, dodajući: „Ma zaglavi’ se, jedva se provuk'o".
Na opaske sudije da je preopširan, da govori ono što nije važno za proces, u više navrata je ponovio: "Pustite me da kažem sve, posle ovoga sigurno ne idem u vrtić".
Objasnio je tada da je "rambo" nož kupio od prve plate, za otvaranje konzervi na terenu.
- Kupio sam ga da ispadnem mangup pred ostalim radnicima koji su imali male noževe - rekao je.
Roditelji H.T. ispričali su tada novinaru da su ga pre pokušaja ubistva prijavili policiji "najmanje stotinak puta" jer je pretio, kako su kazali, "da će ih sve pobiti".
O Marjanu upućeni kažu da je svojevremeno pohađao srednju Ekonomsko-trgovinsku školu u Vranju, koju je završio "uz pomoć i dobru volju profesora zbog njegove teške socijalne situacije".
Stekao je zanimanje konobar.
Nakon odslužene zatvorske kazne posle prvog ubistva u Vranju je živeo u stanu koji mu je ostavila majka.
S ciljem socijalizacije opština mu je, navodno, dodelila tada određenu novčanu pomoć.
Povremeno je radio kod privatnika, uspevajući da nekako obezbedi egzistenciju.
Stamenković je sada osumnjičen je da je iz vatrenog oružja u subotu 20. februara oko 18 časova ubio devojku (27) iz Vranja kod benzinske pumpe, u neposrednoj blizini Glavne autobuske stanice.
Policiji je odmah nakon ubistva prijavljeno da se tamo nalazi beživotno telo devojke.
U pucnjavi je navodno ispaljeno šest hitaca.
Za njim se intenzivno traga, a policija je objavila fotografiju i poternicu.
D. Dimić
UBISTVO A.T.
Stamenković je svojevremeno opisivao i ubistvo A. T. iz 1998. godine.
- Da li sam ubio ili ne, ni danas ne znam. Pamtim da sam je davio i ostavio da krklja. Ostalog se ne sećam. To me je strašno mučilo. Zamolio sam popa ispred gradske crkve da me ispovedi. Pristao je. Ušli smo u crkvu. Ispričao sam mu sve. "Ne brini, sinko, u Božjim si rukama", rekao je. Nisam ni kapiju prešao, već je obavestio policiju. Nastala je besomučna jurnjava. Nisam mogao da pobegnem preko granice. Mučilo me i dalje - da li sam ubio? Da li sam imao žutu minutu? Posle sam rešio da se predam. U zatvoru me, nakon što sam pretučen tokom pobune u vreme bombardovanja, strefio šlog. Desna strana mi se oduzela, leva iskrivila. Doživeo sam kliničku smrt. Kad sam ozdraveo, do ruku mi je došao lični karton. Pisalo je "sklon suicidu" - pričao je sam Stamenković.
