Piše: Vojkan Ristić (tekst je izvorno objavljen u Politici)
Novogodišnja noć sa puno snega. Zavejane varoške ulice. Sijaju svetla u velikoj sali Hotela Vranje. I iz Kumanova pristižu gosti automobilima. Četristo mesta ima, ali još po koji sto se postavlja za vanredne goste.
Na Pržaru lokalna direktorska svita. U sali motela na ulazu u Vranje gostiju uvek više od kapaciteta. Žene u svečanim haljinama izuvaju čizme i obuvaju večernje cipele ispred ulaza. Pripiti i nasmejani muževi koji su od ranog jutra uhvatili maju u salu unose i po koju flašu ljute ili bokal domaćeg vina, tek da se nađe u najluđoj noći. Retki su foto-aparati tu da se urami prolazak kroz kalendar između dva gospodnja leta u crnoj-beloj tehnici.
„Nove godine smo dočekivali veselo. Bilo je manje briga sedamdesetih godina prošloga veka. Fabrike su radile, zaposleni su redovno dobijali trinaestu platu, pa se o parama nije razmišljalo. Uživalo se u zimi, snegu, odrastanju dece, rođenjima, podsećalo na one koji su se preselili u večna lovišta, jele su se pihtije i kiseli kupus ... A, onda zagrevanje uz ljutu, manastirku, hajdučku kapljicu. Za žene vermut. Na stolu kiseli program, ali i obavezno celo pečeno prase koje se seče na licu mesta. Svi smo se znali. Jedni drugima preko stola smo nazdravljali dok ne zasvira muzika. Trubači našeg Bakije Bakića u novogodišnjoj noći imali su svoju varošku turneju od motela, preko hotela Evropa, sve do Pržara. Bakija nije te noći zaobišao nijedno mesto gde su slavili njegovi Vranjanci. Emčino kolo, Pembe, Izgubljeno jagnje i tek po koji ekstra poklon za goste od klarinetiste Kurte Ajredinovića, od koga je i Boki Milošević krao zanat”, zabeležio je potpisnik ovih redova sećanje na proslave novih godina Dimitrija Stankovića Mite Tatabita, jednog od najstarijih ugostitelja u Vranju, koji je preminuo početkom 21. veka.
Tatabit je godinama držao kafanu u centru grada sa imenom Proleće, koja je porušena kada je početkom osamdesetih počela izgradnja Hotela Vranje, a on nastavio da radi pod istim imenom u novom objektu.
Nove godine dočekivane su i u fabričkim restoranima u Vranju. U Jumku, Simpu, a posebno meraklijski su bili oni organizovani u menzi Gradske pekare, gde su specijalitet predstavljali vruće pečeni prasići, koje su tokom popodneva donosili gosti koji će doći ovde na doček.
U svim objektima organizovana je i novogodišnja lutrija na kojoj su srećni dobitnici dobijali na poklon cipele, kravate, peškire, košulje, muštikle, balone vina, ali i televizore, veš-mašine i šporete. Estradne zvezde koje bi uveseljavale goste u najluđoj noći bile su retke.
Po tome je bio poznat najpre Motel Predejane, a kasnije su se u tome utrkivale kompanije Jumko i Simpo, pa se upamtilo gostovanje Snežane Savić, Tome Zdravkovića, Dragane Mirković, što je podizalo cenu novogodišnje karte, koja je mogla da se plati i u više rata preko sindikalne organizacije.
„Pred zoru gosti su napuštali restorane, i uz muzičare kretali pešice po snegu u centar Vranja.
Muškarci sa kuvanom rakijom.
Žene sa po komadom penjurlija u ruci.
Ljudi su se sretali kod Crkve Svete Trojice i tu jedni drugima čestitali novu godinu.
Zora tih zima bila je hladna i vesela”, sećao se Tatabit.
Bele noći u kafani Morava
„Od Svetog Nikole spremali smo se za doček Nove godine. Dogovarali ko će doneti prase, ko pihtije, a ko vino. Ja sam tada imao mali prostor u mojoj kafani Morava, ali su mi tu dolazili prijatelji. Zanatlije, od mesara do staklorezaca, sa kojima sam drugovao godinama. Deca su bila kod kuće uz televizor i za njih nije bilo mesta u kafani. Prvog januara u novoj godini otvarao sam kafanu da se razdani ta bela noć da popijemo po koju ja i moji konobari, roštilj-majstor i svi koji svrate toga dana”, ostale su reči sećanja Radisava Diska Kostića (1930 – 2023), prvog vlasnika restorana Morava, koji sada vodi treća generacija ove porodice. Nema danas dočeka Nove godine u Moravi, ali se bife u prizemlju otvara 1. januara po amanetu prvog vlasnika.
