Reditelj Jug Radivojević, direktor Beogradskog dramskog pozorišta (BDP), veći deo detinjstva i mladosti proveo je u Vranju gde se školovao do završetka srednje škole i napravio prve pozorišne korake.
Za Kurir je ispričao svoju životnu priču, iz koje Vranje News prenosi manji deo vezan za događaje koji su se odigrali dok je Radivojević još sa porodicom živeo u Vranju.
Podsećanja radi, rođen je u Beogradu, a odrastao u našem gradu, gde se, kako je kazao za ovaj dnevnik, i "zaljubio u pozorište".
Već sa osam godina, kako je ispričao, učiteljici je predložio da za roditeljski sastanak režira Orlovi rano lete, dok je sa četrnaest osnovao amaterski teatar mladih Napor.
Ima više od sto režija, veliki je navijač Zvezde, otac dvojice sinova i suprug glumice Milene Vasić.
"Prvo čega se u životu sećam jeste miris starih dasaka vranjskog pozorišta, mastiksa - lepka kojim su glumci lepili brkove i brade, kao i bonara - spreja kojim su prskali svoju kosu da bi je posedeli.
Miris mamine spavaćice, koju sam grlio dok se ona i tata ne vrate s predstava uveče.
Miris pečenih paprika od kojih se pripremao ajvar i koji je dopirao iz dvorišta starih vranjskih kuća.
Miris duvana tate Radoslava koji se osećao u našem stanu, ali i u pozorištu, koje nam je bilo druga kuća", ispričao je Jug.
Majka
Majka Ljiljana bila je svetska atrakcija. Ona je po povratku iz Amerike donela u Vranje nosiljku za bebu, i tako me privezanog uz sebe 1972. nosala po pijaci i korzou. Nastavila je čitavog života da bude moj oslonac, moja nosiljka u kojoj sam se osećao kao beba.
Otac
Otac Radoslav, misionar koji je s Televizije Beograd i sa dva završena fakulteta odlučio da se preseli u grad kojem je posvetio život. Vodio je teatar "Bora Stanković" 37 godina. Od kada smo stigli u Vranje pa do smrti 2009. godine. Moj anđeo čuvar. Moj svakodnevni sagovornik i danas, kad nas dele samo različite kosmičke dimenzije.
Imao je dva meseca kada se sa roditeljima i sestrom iz Beograda preselio u Vranje.
"Otac se prijavio na konkurs za direktora pozorišta u Vranju, Simpo je poslao furgon u koji smo se upakovali, i tako 3. maja 1972. stigli u grad u kojem pre toga moji roditelji nikad nisu bili.
Hrabro, ali kako kažu, sreća prati hrabre", naveo je.
Imao je idilično detinjstvo, kako je kazao, "danas gotovo nezamislivo".
"Mirno, porodično, srećno.
Obožavao sam svoju učiteljicu Lelu Ćirković, svirao violinu, trenirao rukomet, glumio, a onda i započeo prve korake i kao reditelj još u osnovnoj školi.
Starija sestra Ana bila mi je večiti uzor.
Bila je uvek pametnija, mudrija, skromnija... i danas je tako.
Kad sam upisao režiju u klasi profesora Svetozara Rapajića, Ana je bila na četvrtoj godini glume.
Roditelji nikad na nas nisu vršili pritisak, ali je tata znao da kaže da će njegova ćerka biti glumica.
Oduvek je bio slabiji na Anu, ona na njega više i liči.
Jedini put napio se kad mu se ćerka rodila.
Ali i mene je podržavao u svim poslovnim i životnim odlukama.
Koreni
Naši koreni su s Kosova. Radivojevići su poreklom sa Skadarskog jezera, skućili su se na Kosovu, u selu Sredska iznad Prizrena, otac je rođen u Podujevu, živeo je u Uroševcu. Majka je poreklom Hercegovka od Dabića, selo Žrvanj, kod Ljubinja, kasnije naseljeni takođe u Uroševcu, a zatim u selu Kačarevo u Vojvodini, do poslednje selidbe u Beograd.
Supruga
Dva puta sam se ženio. Prva ljubav dogodila mi se još u vrtiću. Ćerka moje vaspitačice, zvala se Vukica. I kad sam poželeo da kažem mami da sam se zaljubio, mnogo sam se mučio da izgovorim, dok me mama nije pitala: "Ma, da se ti to nisi zaljubio?" Odmah sam ispalio - jesam! Imao sam šest godina. Teško sam u životu, pored smrti oca, podneo i razvod. Jako stresno, kako bih drugačije. Ali kad nema izbora, to je ipak najbolji izbor. A onda je došla Milena. Tražio sam Koštanu za glavnu ulogu. Težak zadatak. Da ume da peva, igra, glumi... već sam bio u pat-poziciji da je neću naći. Moja sestra mi je javila da je u nekom časopisu videla intervju s nekom mladom glumicom koja bi mi možda bila zanimljiva. Otišao sam u Atelje 212 na predstavu "Džil i Džon" i ugledao u prvom minutu Milenu Vasić. Ne da sam znao da će biti Koštana nego sam znao i da će mi biti žena.
Do njegove smrti, svake noći oko ponoći čuli smo se telefonom da, na relaciji Vranje - Beograd, iskomentarišemo pozorišne i sportske događaje.
Veoma je voleo predstave koje sam režirao u prištinskom Narodnom pozorištu (Golubnjaču i Sabirni centar), jer je rođen na Kosovu.
Ipak, posebno je cenio moju predstavu Balkan nije mrtav, u kojoj je i Ana igrala, a radili smo je za PPP (Preduzeće za pozorišne poslove) Ljube Tadića i Radeta Šerbedžije.
Činilo mu se da su naši uspesi mnogo godina kasnije opravdali njegovu, inače tešku odluku da napusti Beograd i da se "Simpovim" furgonom preselimo u Vranje.
Jer, tu smo nas dvoje imali sve uslove da umetnički odrastamo", rekao je Radivojević.
U "poruci za kraj" ovog velikog intervjua Radivojević je podsetio na reči Bore Stankovića.
"Umetnost služi tome da zavolite svoje bližnje.
Neka sva moja umetnost služi tome i moja misija je ispunjena.
A tragovi te umetnosti će ostati i nakon mene, verujem", zaključio je Jug.
Sinovi
Najsrećniji trenuci u mom životu bili su rođenje mojih sinova Vuka i Lava. Vuk se rodio 2005. iz braka s Lanom Krunić, a Lav 2015. iz braka s Milenom. Ti naši prvi susreti u porodilištu "Narodni front" nakon oba porođaja, koje je izneo moj zet i čuveni ginekolog dr Dejan Dimitrijević, božanski su susreti. Trenutak kad ugledate prvi put svoje sinove je nemerljiv s bilo kojim osećanjem sreće i ljubavi u životu.
