INTERVJU Ćuta: Glasači SNS-a su najveće žrtve užasa u kome živimo

Vranje news: Operišete tezom da su, zapravo, u ovoj kampanji, kao i u više prethodnih, najveće žrtve glasači SNS-a. Možete li taj stav da obrazložite?

Aleksandar Jovanović Ćuta: Naravno, nad njima se vrši teror, one su najveće žrtve ovog užasa u kome živimo, ove tamnice zdrave pameti. To su ljudi koji pristaju na sve, samo zato što su ucenjeni i što je njihova vlastita egzistencija potencijalno stalno ugrožena. Oni idu na izbore, a zapravo nemaju izbora“.

Za sve postoji alternativa...

„Ako se pobune, ako ne glasaju, ostaju bez te plate i znaju šta ih čeka. Glad. To je model po kome funkcioniše Vučićeva monstruozna konstrukcija. Prvo te ucenjuje glađu, a onda ti dodeli neku sirotinju“.

Iako imate nadimak Ćuta, poznati ste po tome da ne ćutite i da ste uvek za akciju. Srbima, generalno, zamera se na inertnosti i podaničkom mentalitetu, pa čak i kada su ugroženi njihovi vitalniji lični i porodični interesi radije ćute i trpe, ne žele da se pobune...

„U prirodi čoveka je ne da se buni, već da se sklanja, živi svoj život, da ne rizikuje egzistenciju dece i porodice“.

Ali, ima mnogo onih koji ne razumeju što ljudi ne žele da uzmu vlastiti život u svoje ruke, često je ka njima usmerena ljutnja...

„Ne treba se ljutiti na te ljude, to su naše komšije, to su naši rođaci, ljudi koji će sutra, nadam se, živeti slobodno“.

Kako gledate na probleme koje su, između ostalog i tokom ove predizborne kampanje, imali poljoprivrednici i generalno ljudi sa sela koji su se odvažili na bunt?

„Njih niko nije učio kako se brani njiva kojom hrane sebe, svoju porodicu i celu zemlju. Mislim pre svega na poljoprivrednike iz Mačve, Vojvodine, iz Gornjih Nedeljica koji su imali nasloženije probleme u proteklom periodu“.

Kako objasniti odnos prema njima?

„Teško je shvatiti takvo ophođenje države prema onima koji sve nas hrane. Svaka normalna država takve ljude čuva kao malo vode na dlanu. Umesto toga, na posede ratara, nespremne za tako nešto, dođu ljudi iz Rio Tinta, Dandija i zabodu sonde“.

Isto je bilo sa rekama. Kad ljudi shvate razmere svega toga?

“Ljudi tek postanu svesni šta ih je snašlo kada dođe mehanizacija, neki sumnjivi investitori koji im govore da su tu za njihovo dobro. Da je, kao, u interesu poljoprivrednika da se sklone sa vlastite njive, sa njihovih vekovnih reka“.

Kako biste nazvali trenutno stanje u Srbiji?

„Vanredno. Tako je poslednjih desetak i više godina. Samo, ljudi sve više shvataju da će morati da stanu da brane to što je njihovo, čak i fizički, ili će morati da se sele“.

Da li se došlo do onoga što se u poslednje vreme popularno naziva crvena linija?

„Mi smo došli do onog što se naziva nestanak, tome prisustvujemo na mnogim tačkama u Srbiji. To je poslednji čin ove tragedije koju režira Vučić, a kreirana je još od devedesetih godina. Katastrofalna je činjenica da je nas za deset godina 700.000 manje i da je ogroman broj ljudi koji ne žele više da žive ovde. Ako se s tim pomirimo, jasno je šta nam sledi“.

Možemo li to da izbegnemo i kako?

„Veoma je bitno da se ohrabre ljudi, da više ne ćute i ne trpe. Srećom, pojavila se neka nova energija. Zvali se oni ProGlas, političari, aktivisti, akademici, čobani, obični građani, moraju da motivišu i sve one oko sebe i da svi zajedno kažemo - aman dosta više! Jer, ovo je borba za opstanak“.

Simpo i Jumko, dve velike vranjske fabrike, značajne su tačke politike lokalnih vlasti, bile u prošlosti, a to su i danas. Kako objašnjavate da većina ljudi u provinciji ide za vlašću?

„Nije uopšte u pitanju tačno određena vlast, nikakva ideologija. Kada bi ti ljudi sigurno znali da će im neka buduća vlast recimo dati platu od 100.000 dinara, oni bi sigurno glasali za tu vlast“.

Sigurni ste?

„Najbolji primer za to je Bor. Taj veoma važan kompleks i izvor naših energenata, mineralnih sirovina, bakra i zlata, dok je bio u uređenom sistemu bivše države i te kako je dobro funkcionisao. Mi smo tada kao država kontrolisali ono što nama pripada“.

Šta se desilo u međuvremenu?

„Desile su se devedesete, neuspeli 5. oktobar i ovo što se dešava danas, odnosno u poslednjih desetak godina. Bor je doveden do toga da je ljudska pohlepa napravila od radnika socijalu. Onda su se pojavili Kinezi i Vučić, koji je kineskom investitoru dao sve. Mi i danas ne znamo koliko zlata Kinezi izvezu iz države, a ostavljaju nam svega tri odsto rudne rente“.

Kakva je veza ovog primera sa platama u Simpu ili Jumku?

„Kad ljude u Boru danas pitate šta bi izabrali - trovačnicu, enormnu eksploataciju i nekontrolisano širenje rudnika ili plate – oni bi izabrali platu. Ako imaju dobru platu i sigurnost, nažalost smo u takvom trenutku, ne zanima ih onda više ni ekologija, ni politika, živeće svoj život, namirili su sebe i porodicu“.

Kakve su posledice toga?

„Katastrofalne. To je samo privremeno rešenje“.

Šta je za vas u vezi s tim osnovno pitanje?

„Za mene je osnovno pitanje – čija je ovo zemlja. Čija su njena prirodna bogatstva, zlato, gas, nafta, šume, vode“.

Po tim parametrima, mi smo bogata država, tako su nas barem učili u školi…

„Mi danas ne znamo čime sve raspolažemo, čime se meri naše bogatstvo, nama više danas i ne govore šta mi sve imamo i kako time raspolažemo“.

Ako nisu naša, čija su danas naša nekadašnja bogatstva?

„Nafta i gas su ruski, zlato i bakar kineski. Sad imamo i taj litijum, treba namiriti i trećeg predatora, a to je Zapad. I kad pogledaš politiku Aleksandra Vučića po tom pitanju, onda shvatiš da je on konobar, a Srbija švedski sto“.

Govorite često o tome da će u Srbiji morati da počne da se primenjuje zakon. Da li je to vreme blizu?

„Živimo više od tri decenije bezakonja, mnogo smo toga prošli. Hajnrih Himler, projektant Hitlerovog projekta Holokaust, izgovorio je jednu čuvenu rečenicu koja je monstruozna, ali nažalost i tačna. Što vam više to budemo radili, manje ćete primećivati da vam to radimo. Dakle, posle trideset godina izneverenih očekivanja, čekanja na promene koje nikako da dođu, potrošene enegije, užasa koje smo prošli od ratova devedesetih naovamo, postoji nešto što se zove navika. Generacije su nam rasle u haosu gde je normalno krasti, pljačkati, otimati, teško je vratiti se u normalu, biće potrebno dosta vremena“.

Šta je uslov da se tako nešto uopšte desi?

„Da se sprovede zakon, da neko konačno odgovara, taj jedan prvi koji će morati da odgovara za primer. Kad bude počeo da se sprovodi zakon, stvari će krenuti nabolje. Sve ima svoj rok trajanja, samo je pitanje kada će ova naprednjačka kula od karata da se sruši“.

Očekujete li da to bude na izborima ili na neki drugi način?

„To može biti nasilno, imajući u vidu da varniči na sve strane, da se vlast okružila okorelim kriminalcima i ubicama, spremnim na sve. A, može i na izborima, videćemo“.

Kakav kraj ove vlasti vidite?

„Vučiću će doći glave njegovi šakali. Jedini garant njihove slobode je on. Kad brod počne da tone, sve će biti drugačije za njih“.

Za šta se zalažete u slučaju dolaska vaše koalicije na vlast?

„Vrlo sam oštar, sproveo bih zakon brutalno prema svakome".

Ko će se o tome pitati?

„Videli ste da su ustali nedavno i akademici, umetnici, glumci, veliki broj uglednih ljudi staje na stranu zakona“.

Dakle, pitaće se struka...

„Ako se ne bude pitala struka, pitaće se motika“.

Koja bi bila vaša poruka Vranjancima pred izbore?

„Mislim da duh Slobodana Miloševića ovde još lebdi nad Vranjem, nad Simpom i Jumkom. Kao što je Slobi došao kraj, doći će kraj i ovoj vlasti. Doći će neka nova. Poručujem Vranjancima da budu živi i zdravi. Koliko god imali ili nemali, ovaj će narod preživeti, jer je navikao na siromaštvo".

Šta još?

"Želim im da budu mirni, nastave da žive svoj život, ali da rade za promene, jer će nam u suprotnom sva deca otići i za par desetina godina ćemo bukvalno nestati. Uvek ću se boriti za čoveka i da ga niko ne maltretira. Mnogo sreće Vranjancima, da idemo dalje, da menjamo ovu vlast, budemo hrabri. Glavu gore“.