EKREM MAMUTOVIĆ: Duša je važna

-Organizatori su nas pozvali na muzičke svečanosti u Bejrutu – kaže Ekrem Mamutović, kapelmajstor nadaleko poznatog istoimenog trubačkog orkestra iz Vranja – i mi smo se rado odazvali.

Uostalom, to nam nije prvi put, pre dve godine takođe smo bili njihovi gosti. Pa, nije to slučajno. Zvanično smo proglašeni za najbolji svetski trubački orkestar, ali mi smo Vranjanci, i svetom pronosimo slavu vranjske muzike i Bakije Bakića.

MUZIČKI SLADOKUSCI

Naime, trubački orkestar Ekrema Mamutovića, od januara do kraja marta boravio je u Bejrutu, na muzičkom festivalu, na koji organizator poziva samo najbolje iz raznih muzičkih žanrova, iz celog sveta.

-Svirali smo – nastavlja Ekrem - u „Mjuzik holu“ u Bejrutu, areni koja prima više od dve hiljade gledalaca. Organizator je sve platio – i put, i smeštaj, i hranu; a imali smo obavezu sviramo četvrtkom, petkom i subotom. Međutim, pročulo se po Bejrutu kako mi sviramo, tako da u stvari, i nismo imali mnogo slobodnog vremena – stalno su nas zvali na njihove proslave, svadbe, veselja...

Orkestar Ekrema Mamutovića tako je obišao skoro ceo Liban, do samegranice sa Sirijom. U gradu Tripoliju (ne u Libiji, u Libanu), gde je orkestar snimio dokumentarni film, u produkciji i studiju, ni manje ni više, nego „Koka-kole“. Montaža je u toku, i premijera se očekuje uskoro. Putem globalnih komunikacija, film će praktično biti dostupan celom svetu. Putem njega, i orkestra, i Vranje i Srbija.

-U „Mjuzik holu“, u centru Bejruta – nastavlja Ekrem – nastupaju najugledniji muzičari u svetu, u svom žanru. Mi smo predstavili jug Srbije, sa našim karakterističnim repertoarom – ponajviše vranjskih pesama i kola, ali i romskom klasikom, „Djelem đelem“, „Čaje šukarije“, no nije izostala ni Srbija, naprotiv – publika se oduševljavala našim izvođenjem Užičkog kola, ili „Marš na Drinu“. Tako da smo reprezentovali i državu, i grad, i romsku populaciju.

Desetočlani orkestar Ekrema Mamutovića posebno pamti publiku. Kažu da su to najveći svetski muzički sladokusci, koji privatnim avionima i jahtama dolaze na festival. Program je, inače počinjao oko deset uveče, a završavao se u zoru.

BEJRUT, KUMROVEC

-Kad smo stigli u Bejrut – priča Ekrem Mamutović – pitaju nas – „odakle ste“? Mi kažemo, normalno, Srbija. Nešto im očigledno nije bilo jasno, gledaju se onako. Dok nama ne sinu – „Jugoslavija“! Odmah se setiše – aaa, kažu, maršal Tito! I tako smo i na koncertima svirali – na rikvandu iza nas natpis „Jugoslavija“ i Titova slika.

-Svake večeri – nastavlja Ekrem – svirali smo pred prepunim gledalištem, i bili izvanredno primljeni. Svaki naš nastup bio je širom Bejruta reklamiran na bilbordima. Naši ljudi, među kojima su bili i predstavnici države, pa šta, i mi smo bili predstavnici države, svake večeri su dolazili da slušaju naše koncerte, čak i iz susednih zemalja, a najveći merak nam je bio kada završimo zvanični deo koncerta, da posebno sviramo za njih. Tada je nastupalo pravo srpsko veselje.

-Vodili su računa o nama – kaže Ekrem – stalno su nas pitali da li nam je smeštaj dobar, kakva je hrana, gde provodimo slobodno vreme. Bejrut je inače veoma lep grad, ravan evropskim prestonicama, znamo, svuda smo mi svirali i pronosili slavu srpske i vrnjske trube.Orkestar je bio smešten u privatnoj vili, komšije su ih, kažu, brzo upoznale i uspostavio se jedan prisan odnos.

-Dok smo boravili u Bejrutu – kaže Ekrem – snimili smo i CD sa deset numera, koji uskoro treba da se pojavi na tržištu, sa gostima, pevačem i pevačicom iz Bejruta. Nudili su nam da ostanemo još godinu dana, sve o njihovom trošku, ali mi to nismo mogli da prihvatimo, jer u Vranju i Srbiji imamo i porodične, ali i profesionalne obaveze, koje ne smemo da izneverimo. Mi smo najpre Vranjanci, koji nastavljaju tradiciju Bakije Bakića, i nismo sujetni, iako smo najbolji – ko god nas pozove, trudićemo se da mu veselje oplemenimo, bez obzira na novac. Duša je važna.