Privatizacijom Duvanske industrije u Vranju, kao i gašenjem proizvodnje u fabrikama cigareta u Gnjilanu i Kumanovu, prestao je i nekada isplativ i unosan poljoprivredni biznis gajenja duvana u opštinama Preševo, Bujanovac i Vranje, piše portal Danasa.
Interesovanja nema ni u poslednje vreme.
Iz budžeta Opštine Bujanovac za unapređenje poljoprivredne proizvodnje ove godine opredeljeno je 11,5 miliona dinara, što je za oko 40 procenata veći iznos u odnosu na prethodnu godinu.
Interesovanje za gajenje duvana je gotovo zanemarljivo, kažu u sektoru za poljoprivredu u bujanovačkoj opštini.
"Mi smo i dalje zainteresovani da podržimo obnovu gajenja duvana koji je bio godinama najvažniji poljoprivredni posao uz stočarstvo.
Raspoloženje postoji, ali ne i interesovanje, uprkos tome što posedujemo idealne klimatske uslove za gajenje duvana, pogotovu onih orijentalnih sorti sitnolisnog kvaliteta", rekao je za Danas Nagip Arifi, predsednik opštine Bujanovac.
Na stotinama hektara u selima u preševskoj i bujanovačkoj opštini najviše se gajila mirišljava varijanta duvana prilep, kao i sorta jaka, a do 2.000 godine lokalna Duvanska industrija Bujanovac (DIB) otkupljivala je i do 2.000 tona duvana godišnje.
Ta fabrika, koja se bavi proizvodnjom folija za cigarete, sada je privatizovana i uspešno radi, ali ne sa duvanskim sirovinama koje potiču sa juga Srbije.
Branislav Popović iz kancelarije Regionalne privredne komore Leskovac (RPK) kancelarije za Pčinjski okrug kazao je dopisniku Danasa da je proizvodnja u ovom nekada unosnom poljoprivrednom biznisu "zamrla od dolaska stranih kompanija za proizvodnju cigareta".
Duvanska industrija Vranje (DIV) 2003. godine postala je vlasništvo Kompanije Britiš Ameriken Tobako (BAT), dok je fabrika u Nišu u vlasništvu Kompanije Filip Moris.
"Interes svetski jakih kompanija je bio da duvan obezbeđuju po nižim cenama sa strane, pa je tako zamrla domaća proizvodnja.
Bez obezbeđenog tržišta, dobre cene, nema nigde proizvodnje, pa ni u oblasti duvana.
Treba imati u vidu da je gajenje duvana vrlo zahtevan i naporan posao, od koga se nekada ovde lepo živelo.
Pitanje je danas da li bi se neko odlučio za gajenje duvana i da mu se obezbede svi mogući uslovi, ali to je već problem sa našim odnosom prema poljoprivredi", rekao je Popović.
Mali Trnovac je albansko selo na uzvišenju uz samu administrativnu liniju sa Kosovom i Metohijom (KiM).
Zbog uzuzetno povoljnih klimatskih uslova, ovde je i pre Drugog svetskog rata glavno zanimanje bilo gajenje duvana i stočarstvo.
Duvan je bio prioritet i od njega se lepo živelo.
Bedri Rašiti iz ovog sela kaže da danas "nikome ne pada na pamet da se ponovo bavi uzgojem duvana".
"Jednostavno to je biznis koji nema nikakvu perspektivu, pa su ljudi potpuno zaboravili na ono od čega se nekada živelo idealno.
Duvan je žuto zlato, ali malo koga to sada interesuje", rekao je Rašiti za Danas.
Duvan je bio i biljka na koju je, u srećnim vremenima mirisalo celo Vranje, gde se oko 1.500 domaćinstava bavilo ovim poslom.
Bile su uključene cele familije, a ovaj biznis donosio je odlične prihode.
Stojan Ilić, čija se porodica generacijama bavila sadnjom duvana, navodi da su "čitavi delovi grada sa modernim kućama u posleratnom periodu u Vranju sagrađeni baš od poslova sa duvanom".
"Prednost je bila to što je postojala Duvanska industrija koja je otkupljivala celokupne količine roda.
Sećam se rekordne 1974. godine kada su danima trajali redovi ispred DIV-a za predaju osušenog duvana.
Ljudi su strpljivo čekali u redu, znajući da će izaći sa nemalom količinom novca koji se isplaćivao tada na ruke", kazao je Ilić za portal Danasa.
On je rekao da je posao sa duvanom zamro krajem devedesetih, "kada se cena kilograma duvana izjednačila sa cenom jabuke, a kasnije to je postao veliki svetski biznis na koji proizvođači nisu mogli da utiču".
"Iako nismo imali naftu, od našeg žutog zlata nekada smo živeli kao šeici, a sada od tog posla nema ništa", rekao je Ilić dopisniku Danasa.
