Ponekad pesnička drskost postane važan segment za jednu književnu karijeru i njeno putovanje, kroz vreme ophrvano vulgarnim kapitalizmom, osvetničkim primitivizom i političkom samouverenošću. Možda je to skica za onaj obični portret pesnika iz vranjskog Preobraženja Miroslava Cere Mihailovića (69), ovogodišnjeg laureata Nagrade Žička Hrisovulja, koju je primio na imendan svog rodnog sela u Manastiru Žiča. O tome i još nekim temama sa njim je razgovarao dopisnik Politike Vojkan Ristić.
Pesnik, urednik u Književnoj zajednici Borisav Stanković u Vranju, samo nekakvim svojim kozačkim entuzijazmom uspeo je da sačuva sada već kultnu manifestaciju pisaca Borina nedelja. Uspeo je da prepliva preko mnogih talasa umišljene političke nadmoći u sredini u kojoj radi. Za Politiku govori o aktuelnom stanju jezika u nas, dijalektu na kome piše, sudbini knjige pred veštačkom inteligencijom i vršljanjem društvenih mreža i globalnih komunikacija.
P: Može li poezija danas kroz izvornu reč, onu na dijalektu, i uopšte jeziku kojim se obraća čitaocu, da nadmaši našu svekoliku površnost u čitanju, uživanju u mirisu odštampanog otiska reči na papiru?
Mihailović: Poezija po svojoj definiciji nadvisuje ostale književne žanrove. Samo ona, kraljica književne misli, estetike i poetike. jeste umetnost i kao takva nadilazi sve. Zato se to pitanje uopšte i ne postavlja. Poezija, između ostalog, podrazumeva slobodu. Dakle, slobodu pre svega! Potrebu i odlučnost da se sopstveni misaoni potencijal i stvaralački nerv bez ikakve prethodne računice do kraja upotrebi. Ako se tako postave stvari, lokalni govor ne samo da nije prepreka, već predstavlja novi čitalački izazov uranjajući u višeznačje koje takav govor izdašno nudi obogaćen toplom, izdašnom, specifičnom melodijom. Tek onima sa drugih srpskih prostora nudi drugačiji i intrigantniji izazov. Pogrešne su pretpostavke da dijalekat potencijalnom čitaocu otežava komunikaciju.
Sve je više onih koji se vraćaju reči na papiru, tu poezija kao da prednjači, sa svojom originalnošću. U čemu je tajna stiha, strofe, pesme, poeme?
"Tajna je upravo u nedokučivosti. U značenjima koja se uvek iznova otkrivaju. Ona se upija svim čulima. Jednostavno, ona se živi. Nikada se, do poslednjeg slovnog znaka, ne može znati u šta će se taj ples na papiru izroditi. Uostalom, bez obzira na to o kakvom se stihu, o kakvom se poetskom obrascu radilo, on neizbežno sledi sopstvenu unutarnju melodiju. Rekao bih da tehnički aspekt i formu stiha nameće sam predmet pevanja, tema o kojoj se i na kakav način progovara. Da ponovim još jednom ono što stalno potenciram. Oduvek sam smatrao da nije dovoljno baviti se ispraznom retorikom, hermetičkim marifetlucima, estetskim komponovanjem reči, stvaranjem dela koja se zadržavaju na toj, jednoj jedinoj ravni. Takva vrsta hermetičke ispraznosti može trenutno da bude i prihvatljiva, ali ne može da izdrži probu vremena, preživi na duže staze. Sa koliko god veštine ta dela budu napisana, to nikada neće biti dovoljno da bi se zadovoljila sva kompleksnost koje umetničko delo podrazumeva i zadaci koje ono pred sobom i potencijalnim konzumentom postavlja".
Možete li svojim književnim iskustvom koje nije malo da kažete kako reč i muka s njom može da pobedi veštačku inteligenciju?
"Čini se da veštačka inteligencija može sve, ali neće biti da je baš tako. Ona maksimalno eksploatiše najnovija tehnološka dostignuća, neiscrpan rudnik kolektivnog iskustva i univerzalnog znanja. Njoj, ipak, čovek izdaje naređenja ili daje određene zadatke. Ne može da bude iznad ljudskog bića iz jednog prostog razloga. Živo ljudsko biće ima ono što će njoj zanavek biti nedosežno. Pomenimo samo fenomene kao što su emocije, intuicija, duhovno… Ljudsko biće ima dušu. A kad se o reči radi, ne kaže naš južnjački narod tek onako: Kude reč, tuj i duša! Tu nema alternative".
Verujete li i dalje u stari recept: „Uspavljivanja uz čitanje knjige”, mimo svekolike „okupacije” interneta? Šta nas čeka?
"Knjigom se uspavljuje mlađa moja unuka. Međutim, zadatak pisca je da postigne suprotan efekat. Da probudi čitaoca, da pokrene nešto u njemu. Nešto, o čemu ni sam nije znao da postoji. Čovek je, pre svega, društveno biće i ta socijalna dimenzija ne dozvoljava da previdimo sve što je na neki način tematski isuviše osetljivo ili nam bilo iz kog razloga ne odgovara. Postoji nešto što se naziva društvenom odgovornošću, a pravi stvaralac ne može i ne sme da beži od takvih obaveza. Naprotiv! Njegova je dužnost da ukaže na sve anomalije društva i sistema, vremena u kojem stvara, događaja čiji je svedok. Ali, pisac nije prorok, nije u obavezi da nudi rešenja ili predviđa budućnost. O svemu ovome, ali i još ponečemu, na nešto iskošen način progovaram u svojoj najnovijoj, svojoj prvoj knjizi proze Provetravanje Lipsandrije, koja se nedavno pojavila u izdanju renomiranog beogradskog izdavača Albatros plus".
