Srpska pravoslavna crkva (SPC) i vernici u Vranju i Srbiji obeležavaju u utorak spomen na prepodobnog Justina Ćelijskog i Vranjskog.
Blagoje Popović (1894-1979), potonji otac Justin, rođen je u Vranju 6. aprila (25. marta po starom kalendaru) 1894. godine od oca Spiridona i majke Anastasije.
Familija Popovića je kroz generacije bila sveštenička, jedino je Blagojev otac Spiridon bio samo crkvenjak.
Blagoje je bio najmlađe dete, a imao je starijeg brata Stojadina i sestru Stojnu.
U devetorazrednoj beogradskoj Bogosloviji stekao je mnogo prijatelja i sa njima se okupljao u razna bogoslovska, molitvena bratstva.
Jedan od njegovih prijatelja je bio i Milan Đorđević, potonji vladika dalmatinski Irinej.
Kao mlad bogoslov, Blagoje je pored svetootačkih dela čitao najviše Dostojevskog.
Brat Stojadin, kao student prava je izgubio nesrećnim slučajem život, ispavši iz voza pri jednom svome povratku sa studija kući.
Blagoje tada svima otvoreno govori da želi ceo svoj život da posveti Bogu, da bi bio što bliži njemu i svome bratu.
Roditelji mu se protive toj želji i na sve načine pokušavaju da spreče svoje dete da ode u monahe.
Blagoje biva mobilisan u „đačku četu“ pri vojnoj bolnici u Nišu tokom Prvog svetskog rata, a kasnije oni se zajedno sa vojskom i sveštenstvom povlače preko Albanije.
Stigavši u Skadar, Blagoje moli patrijarha Dimitrija za monaški postrig, patrijarh blagosilja i bogoslov Blagoje postaje monah Justin.
Tadašnja vlast prebacuje jednim starim brodom bogoslove do Barija, a posle toga preko Pariza, bogoslovi stižu u London gde ih prihvata jeromonah Nikolaj Velimirović.
Iz Engleske, gde je sa grupom bogoslova privremeno smešten, blagoslovom patrijarha srpskog Dimitrija Justin prelazi u Duhovnu akademiju u Petrogradu.
Zbog nemira koji su nadolazili bogoslovi su 1916. nazad povučeni u Englesku.
U Engleskoj Justin studira teologiju na Oksfordu i sam se izdržava, a ne od stipendija engleske vlade.
Svoju kritiku zapadnog sveta izložio je u svojoj doktorskoj tezi "Religija i filosofija Dostojevskog", koja nije prihvaćena.
Bez diplome se vraća u Srbiju 1919. godine.
Patrijarh Dimitrije ga ubrzo po povratku šalje u Grčku.
Postao je stipendista Svetoga Sinoda.
Za vreme jednoga kratkoga boravka kući, biva promovisan u čin jerođakona.
U Grčkoj, kao i u Rusiji i Engleskoj, upoznaje tamošnji svet.
Na njega je posebno utisak ostavila jedna starija baka, Grkinja, kod koje je stanovao.
Za nju je rekao da je od nje više naučio nego na celom Univerzitetu.
Često je kao jerođakon sasluživao u grčkim hramovima.
U Atini stiče doktorat bogoslovlja.
Sveti Sinod mu najednom uskraćuje stipendiju, pred sam doktorat.
Morao je 1921. godine da se povuče u Srbiju i postane nastavnik karlovačke bogoslovije.
Predavao je Sveto pismo Novoga zaveta, Dogmatiku i Patrologiju.
Tu prima jeromonaški čin.
Vremenom postaje urednik pravoslavnoga časopisa „Hrišćanski život“.
Poznati su njegovi članici „Sa uredničkog stola“.
Ponekad mu je pero „bilo oštrije“ i doticalo se i nekih tadašnjih nepravilnosti u kliru SPC i bogoslovskim školama.
U karlovačkoj bogosloviji (u koju je u međuvremeno bio premešten), neko mu krade sa radnoga stola doktorsku disertaciju o gnoseologiji sv. Isaka Sirijskog i sv. Makarija Egipatskog.
Ali je za par dana napisao okvirno istu disertaciju „Problem ličnosti i poznanja po učenju sv. Makarija Egipatskog“ i doktorira u Atini, 1926. godine.
Ubrzo potom proteran je iz Karlovačke bogoslovije u Prizren, gde je proveo oko godinu dana, tačno onoliko vremena koliko je trebalo da se časopis „Hrišćanski život“ ugasi.
U to vreme na Zapadu, u Češkoj javlja se pokret koji je želeo da se vrati u Pravoslavnu veru.
Justin biva izabran za pomoćnika vladiki Josifu Cvijoviću u misiji u Prikarpatskoj Rusiji.
Ubrzo ga je Sveti Sinod odlučio postaviti za episkopa.
On je to odbio uz obrazloženje da je nedostojan tog čina.
Posle toga nijednom nije izabiran ili predlagan za episkopa.
Postavljen je za profesora Bitoljske bogoslovije.
Na bogosloviji je bio u vezi sa vladikom Nikolajem i Jovanom Šangajskim.
Zajedno sa arhijerejima SPC borio se protiv uvođenja Konkordata u Srbiju 1936. godine.
Često je pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio sv. vladika Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred crvene revolucije.
Od 1934. je profesor Bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Zajedno sa Branislavom Petronijevićem osnovao Srpsko filozofsko društvo 1938. u Beogradu.
Bavio se prevođenjem bogoslovsko-asketske i svetotačke literature.
Po izbijanju Drugog svetskog rata, otac Justin boravi po mnogim manastirima.
Najviše vremena je provodio u ovčarsko-kablarskim manastirima, u kojima je i uhapšen posle rata od strane komunističkih vlasti.
Posle pritvora, premestio se u Manastir Ćelije kod Valjeva.
Otac Justin Popoviću Ćelije je došao 1948. godine po blagoslovu vladike šabačko-valjevskog Simeona i mati igumanije Sare, koja je došla sa nekoliko svojih sestara iz manastira Ljubostinje u Ćelije, nekoliko godina ranije.
O samome životu oca Justina u Ćelijama, ima se mnogo reći.
Stalno je bio proganjan, saslušavan, privođen od vlasti.
Malo je bilo onih koji su stali u njegovu odbranu.
To su bile ćelijske sestre s mati igumanijom Glikerijom na čelu, prota Živko Todorović – lelićki paroh, Avini učenici i ostali poštovaoci...
Otac Justin je se upokojio u isto vreme i u isti dan kada je i rođen – na praznik Blagovesti 7. aprila (25. marta) 1979. godine.
Drugog maja 2010. godine, odlukom Svetog arhijerejskog sabora SPC Justin Popović kanonizovan je u red svetitelja SPC zajedno sa Simeonom Dajbabskim u Hramu Svetog Save na Vračaru.
