Lični stav: Samookupacija i božanski sklad polusveta

Činjenica da se srpska, pa samim tim i vranjska kultura našla u raljama političkih komesara jasna je i vidljiva bila još one 2010. godine kada su lokalni mediji u Vranju, makar oni koji su prednjačili u surovom, bespoštednom linču nad Književnom zajednicom Borisav Stanković, istoimenom nagradom i Borinom nedeljom unapred objavili tok sednice Gradskog veća, dva dana pre nego je održana, a na kojoj je legalizovana i izvršena politička likvidacija ove institucije.

Iako su na pomenutoj sednici Gradskog veća, održanoj 26. aprila 2010. godine, upozoreni na posledice takvog antikulturnog, antinacionalnog i anticivilizacijskog čina, članovi tog organa, pripadnici kartela žuto-crvenog Prekog suda su, po nalogu „odozgo“, ostali gluvi na sva upozorenja, tako da su svojom protivpravnom i protivzakonitom presudom dodali još jedan deo u strateški brižljivo planiranoj slagalici kulturnog autogenocida.

Odlukom Gradskog veća ne samo da je prekinuto finansiranje Zajednice, Borine nedelje, Justinovih Blagovesti i svih ostalih njenih aktivnosti, već je i skandaloznom odlukom suda izbačena iz radnog prostora čiju je kompletnu rekonstrukciju sama finansirala. Ta brutalna Odluka podrazumevala je i otimanje pomenutih manifestacija, ali je, na sreću, zahvaljujući čestitim pojedincima koji se još uvek mogu pronaći u strogo kontrolisanom pravosuđu, blagovremeno osujećena pravičnim pravosnažnim presudama. 

Sve je, podsećanja radi, krenulo dve godine ranije kada su se preko megafona jednog od šrafova globalističke mašinerije, Novina vranjskih, u broju od 27. marta 2008. g. oglasile perjanice drugosrbijanske ideologije: Ratko Božović, Petar Luković i Saša Ilić, potpomognute Tihomirom Brajovićem i Vidom Basarom.

Povod je pronađen u odluci žirija (koji su činili Marko Nedić, Aleksandar Jovanović i Goran Maksimović) da se nagrada „Borisav Stanković“ te godine dodeli Miroslavu Toholju. Sublimat njihovih stavova najkonciznije je iznet u zaključku Saše Ilića, urednika Danasovog „kulturnog“ dodatka Beton.

„Tako je dodelom ove nagrade i eufemističkim obrazloženjem uvaženih doktora književnosti zapravo nagrađen neko ko je lično odgovoran za devastaciju kulture na tlu Bosne. Međutim, to je očigledno kompatibilno sa aktuelnom srpskom politikom. Da nije, Toholj bi bio pred sudom, a nagrada „Borisav Stanković“, kao i sve druge institucije u Srbiji, bila bi slobodna. Dok se ta sloboda u našoj kulturi ne osvoji, a to se može postići samo beskompromisnim suprotstavljanjem retrogradnim političkim i kulturnim elitama, ostaćemo u vlasti ratnih profitera i zločinaca", rekao je Ilić.

Time je Saša Ilić najavio revolucionarni program druge Srbije, te je ne časeći časa krenuo u frontalni rat protiv svega što zamiriše na nacionalnu kulturu. To se ubrzo potvrdilo drskom i brutalnom političkom egzekucijom Književne zajednice ali i pokretanjem nelegalne istoimene manifestacije pa i dodelom, takođe nelegalne, istoimene nagrade.

Besmislen pokušaj da se naredne godine ona preimenuje u Borinu kapiju nije mogao da promeni jasnu sliku koju je odavalo ogledalo učesnika: Dejan Ilić, Vladislav Bajac, Svetislav Basara, Nenad Veličković, Raša Todosijević, Flavio Rigonat, Almir Alić, Dragan Mladenović, Raša Kominac, Rumena Bužarovska, Jovica Ivanovski, Nikola Gelevski... - sve uz neizbežnu asistenciju dežurnog moderatora Ružice Marjanović iz Užica, autorke manifestacije Na pola puta!

Ovakav odabir učesnika nije samo problematičan po tome što se isključivi princip ogleda u njihovom ideološkom stavu, već i po tome što se većina ne prepoznaje na estetskoj ravni ni u sopstvenim nacionalnim kulturama. Potvrda toga su i imena autora čija su se dela našla u najužem izboru za nelegalnu i nelegitimnu „nagradu“: Biljana Srbljanović, Slobodan Tišma i Uglješa Šajtinac!

To, međutim, nisu mogli da znaju oni koji su Vidi Ognjenović, Sretenu Ugričiću, Zoranu Hamoviću, snajperistima oko Betona i ostalim NVO vojnicima, poslužili na lokalu: Zoran Najdić, Igor Andonov i svi drugi članovi ondašnjeg gradskog odbora DS. Ne mogu se, naravno, amnestirati ni tadašnji čelnici SPS-a: Miroljub Stojčić, Zoran Antić i Branimir Stojančić koji su posegnuli za jeftinom politikantskom trgovinom. 

Kontinuitet antinacionalne kulturne politike nastavljen je, uprkos sasvim suprotnim predizbornim obećanjima, i sa novom, lokalnom SNS vlašću još bestidnijim, besprizornijim i brutalnijim metodama.

Osim što su „novi“ Borini književni dani ne poštujući pravosnažnu sudsku presudu krenuli kroz Borinu kapiju, Kuća pisaca (Pribojčića kuća) - u kojoj je Bora duže boravio nego u svojoj rodnoj „ispražnjena je od lica i stvari“ i prenamenjena, narodski rečeno, u Centar za ne zna se šta!

Ona kuća koja je, kao živi spomenik, svojim licem, idejom i radom postala poznata u zemlji ali i van nje i bila stecište najznačajnijih imena ne samo srpske kulture, književnosti i umetnosti.  Upravo zbog toga Književna zajednica „Borisav Stanković“ postala je jedina institucija kulture u zemlji bez adrese, bez obzira na činjenicu da je za svoj doprinos kulturi dobila značajne i ugledne nagrade!

Da zlo bude veće, Zajednici je protivpravno i protivzakonito onemogućeno i raspolaganje sopstvenom imovinom. Tako je Bora u rodnom gradu, licemerjem lokalnih vlastodržaca, pored tri svoje kuće iznova proteran na ulicu. Ona, u kojoj se rodio, postoji jedino kao muzejski eksponat, što je jedinstven primer u svetu, a druga, koju je sam izgradio i u koju nije stigao da se useli jer ga je smrt pretekla, još uvek u procesu restitucije nije vraćena potomcima-naslednicima! Treća je, da ponovimo, oteta! 

Šta se i moglo očekivati od onih koji su, koliko juče, biblioteku, legate, umetničke slike i predmete neprocenjive vrednosti, infrastrukturu koja je sticana više od tri decenije naumili da bace na gradsku deponiju i koji su se namerili da jednu instituciju kulture do kraja satru i unište.

To je pravi učinak političke, usko stranačke odluke a rezultat je bahatosti, moćnog glasa i truda dobro organizovane grupe pojedinaca iz gradske vlasti sa namerom da se negira, umanji i osudi rad i estetska usmerenost jedne institucije i njenog programa. Uostalom, njihov vrednosni kantar ne može ni da meri nešto što je izvan njihovih poimanja vrednosti, obima njihovog znanja i obrazovanja.

Tako je institucionalizovana mera poslušnosti i prosečnosti kao jedini kriterijum, te ujedno predstavlja blanko propusnicu u javni i kulturni život grada. Sve što je izvan toliko favorizovanog amaterizma već je sumnjivo, drsko i nedopustivo. Svaka zdrava i zrela inicijativa na vreme se predupredi i neutrališe.

Stoga i njihova nelegitimna, protivzakonita, paralelna Borina nedelja pod kozmetički izmenjenim nazivom Borini književni dani žigosana je ideološkom matricom Borine kapije, što se može utvrditi ovlašnim uvidom u listu učesnika: Vladimir Tabašević, Elena Pendžova, Dunja Ilić, Dragana Mokan, Srđan Srdić, Miroslav Ćurčić, sve uz asistenciju lokalnih pisaca-amatera. Da li to znači da posle Borinih dana, možemo očekivati Borine sate, minute, sekunde?... Kako književni život Vranja kreira Ružica iz Užica, sve je moguće. 

Poznavaoce književnih prilika zato i nije iznenadila činjenica da u programima obeležavanja 142 godine od osnivanja Biblioteke Bora Stanković nije bilo niti jednog srpskog pisca već starih poznanika iz Borine kapije sa nekoliko pridruženih kolega: Rumena Bužarovska, Almir Alić, Lamija Begagić, Marko Tomaš i Božo Koprivica. Još veću drskost i bezobrazluk, rukavicu u lice bačenu građanima Vranja predstavlja učešće na Svetosavskoj nedelji još jedne udarne pesnice druge Srbije – Vladimira Arsenića! Ovde je, dakle, sve moguće! Nije prvi put da oni koji se rugaju Svetosavlju budu dovođeni da do kraja unize ovu tradicionalnu svetkovinu! Za razliku od pomenutih, Zvonku Karanoviću i Draganu Velikiću bar se ne može osporiti činjenica da jesu pisci!

Jedno pitanje se samo nameće: Šta su građani Vranja kome skrivili da bi svojim novcem finansirali projekte i programe sračunate na devastaciju sopstvene nacionalne književnosti i kulture, čime direktno potpomažu antikulturna, antinacionalna i anticivilizcijska, diletantska iživljavanja nad samim sobom i nad sopstvenim narodom? 

Na sceni je politika beskrupulozne, brutalne i bahate, drske i osione, autistične i neodgovorne, neobrazovane gradske vlasti, nedorasle zadatku koji joj je poveren. Nepromišljeno ili ciljano, prosudiće oni o čija se leđa sve obija. Nesumnjivo je da čeka klasičan politički linč svakog ko se usudi da slobodno misli, govori i stvara. Tačnije, svakog ko na bilo koji način predstavlja ili pak pokuša da reafirmiše tradicionalne vrednosti nacionalne kulture i književnosti. Ovakva, dosledno sprovođena (antinacionalna!) politika samo po ko zna koji put potvrđuje autošovinistički fenomen Lomparovog duha samoporicanja, potpunog poništavanja ne samo pojedinca, već čitavog naroda, tj. sebe sama! Nije slučajno da je za ovakav eksperiment odabrana po mnogo čemu neuralgična tačka juga centralne Srbije gde je očuvanje nacionalnog identiteta naroda od vitalne važnosti i moralo bi da predstavlja imperativ svakoga od nas!

Dakle, da zaključimo. Ovaj „odozgo“ dirigovani i iskonstruisani političko-kulturološki skandal, koji se svakom danom sve više usložnjava, nezapamćen je u kulturnoj istoriji ne samo Srbije već mnogo šire. Nesumnjivo da je sve ovo jedan od strateških ciljeva otvorenog kulturnog rata čiji se krajnji rezultat, bar za sada, dok je na pola puta, ne može predvideti. Isprazna nacionalno obojena retorika ne može da prikrije kontinuirano i dosledno sprovođenje autošovinističke kulturne politike prethodne, od strane aktuelne vlasti. Srpski PEN centar, gluv je, slep i nem za sva događanja, suprotno načelima sopstvene Povelje, osnivačkog akta zbog kojeg je formiran. Sramotno je da članstvo, u kojem svakako ima i uglednih imena srpske književnosti, nemo pristaje na činjenicu da predsednica PEN-a vršlja kao da je to njena privatna prćija i njime upravlja kao pozorištem lutaka. 

Odgovorne za ovakvo stanje u nacionalnoj kulturi konačno treba otvoreno upitati da li je Književna zajednica „Borisav Stanković“ institucija koju je svojim potpisima podržalo više stotina uglednih srpskih pisaca i intelektualaca, oba strukovna udruženja, UKS i SKD, Matica srpska, redakcije mnogih književnih listova i časopisa kao i srodne manifestacije, ali i više od hiljadu građana Vranja stavljena van zakona? Ukoliko nije, moramo se zapitati nisu li nezainteresovanošću republičkih organa za rešavanje ovog i sličnih problema, kao i ovakvim ponašanjem lokalnih vlasti na najgrublji način narušena ne samo osnovna načela Zakona o kulturi već i Ustav Srbije, koji svojim članom 73. garantuje slobodu naučnog i umetničkog stvaralaštva, a autorima naučnih i umetničkih dela jemči moralna i materijalna prava, dok se Republika Srbija obavezuje da podstiče i pomaže razvoj nauke, kulture i umetnosti?

Uostalom, kako su Zakoni i Ustav izlišni u okupiranoj ili samookupiranoj državi, to služinčadi i čankoliscima služe tek kao smernice za nesprovođenje ili suprotno postupanje vitalnim nacionalnim interesima!? Možda mi naivno verujemo da se još uvek može nešto popraviti idealizujući stanje morala i svesti svojih sunarodnika?    

Mnogi istaknuti stvaraoci i mislioci, od vremena Bore i Justina do danas s razlogom su otišli i odlaze imajući na pameti ko zna koliko puta ponavljanu staru vranjansku mudrost: Koj je iz Vranje otidnaja – čovek bidnaja! Ili, da to parafraziramo i prenesemo na nešto širi prostor: Koj je iz Srbiju otidnaja – čovek bidnaja!

Na sreću, još uvek ima pojedinaca koji u skladu sa fenomenom čudesnog srpskog inata ne žele i neće da uteknu, te neretko zaiskre u ovom ogledalu agresivnog i primitivnog mentaliteta u koji se zabola čitava srpska provincija. To malo čestitih, sebi i sopstvenoj misiji doslednih književnih i kulturnih poslenika, slikara i muzičkih umetnika opstaje zahvaljujući prinudno uvežbanom životu u svojevrsnom duhovnom egzilu prkoseći i remeteći iskonski mir i božanski sklad polusveta.

 

(Autor je urednik Književne zajednice Borisav Stanković u Vranju)

Foto Vranje News