B’š prirodno

Tekst je izvorno objavljen na portalu dnevnog lista Danas.

Mala varoš na jugoistoku Srbije počinje ubrzano da raste nakon Drugog svetskog rata. Razvoj industrije masovno privlači mlade iz okolnih planinskih sela koja su ostala sa staračkim domaćinstvima ili potpuno pusta.

Proces deagrarizacije se nije tu zaustavio. Mladi i danas napuštaju sela koja se nalaze u neposrednoj blizini Vranja, u dolini Južne Morave, sela sa plodnim i zdravim zemljištem.

Umesto da smo ostali verni onome što nam je Bog podario: župnoj klimi pogodnoj za voćarstvo i vinogradarstvo, plodnom zemljištu u dolini Morave koje vapi za gajenjem povrća, fabrikama za preradu voća i povrća, prostranstvima sa pašnjacima i livadama, lekovitom bilju i gljivama, mi smo prihvatili plansku privredu SFRJ koja nam je donela velike fabrike poput Simpa, Jumka, Koštane, koje su zauzvrat otele seosko stanovništvo.

Nakon gašenja Koštane i skoro pa zatvaranja Jumka i Simpa, veliki broj ljudi ostao je bez posla. Period industrijalizacije i razvoja se zaustavio onda kada je neko rešio da nas posvađa sa celim svetom, a fabrike ostavio u devetesetim godinama do dana današnjeg.
Šta je preostalo ljudima; da se vrate na selo ne mogu (a i neće) jer nema perspektive, da nađu posao u Vranju – teško.

Tako i počinje period konstantnog smanjenja broja stanovnika. Većina mladih po odlasku na studije se više ne vraća u svoj rodni grad. Dece je sve manje. Iz godine u godinu osnovne škole beleže pad broja odeljenja.

Država nam i dalje otvara fabrike za motanje kablova, obuće, promoviše nas kao jeftinu radnu snagu, investira u strane kompanije poput Geoksa, Zambera, Spilita, koje dođu, iskoriste subvencije, pokupe kajmak i odu, a ljude opet ostave na cedilu.

Tako se vrtimo u jednom začaranom krugu iz koga je teško izaći, ali nije i nemoguće.

Vratimo se, dakle, onome što nam priroda pruža na dar i da to prirodno spojimo sa starim duhom Vranja. Okruženi smo planinama sa čijih se vrhova pruža prelep pogled i pejzaž na kome bi nam pozavidele turistički mnogo razvijenije zemlje.

Tu su dolina Vranjske reke sa Kazanđolom, kanjonom koji je Nacionalna geografija svrstala u devet najlepših kanjona Srbije. Istorija same doline sa Krstatom džamijom (crkva Sveta Petke), Manastir Svetog Nikole (metoh Hilandara iz 13. veka), Beli most (simbol grada), tvrđava Markovo Kale, priča o Gavrilu Principu koji je sa komitama vežbao pucanje baš u Kazanđolu, vodopad Kale na Devotinskoj reci, neposredno ispod tvrđave…

Spojimo sve to sa duhom starog Vranja, Borinim delima i građevinama u samom gradu: Narodnim muzejom (nekadašnji pašin konak), Amamom (tursko kupatilo), žutim mostom.

U blizini Vranja nalazi se naselje Vranjska Banja koje ima najtopliju vodu u Evropi od 96°S (nažalost, prodata Milenijum timu za oko 900 000 evra, pa su još od države dobili 10 miliona evra za građenje hotela).

Tu su i Besna Kobila, lepotica srpsko-makedonske mase, i Vlasinsko jezero.

Zvuči lepo, složićete se, ali, nažalost, vlast ove potencijale ne vidi.

Vratio bih se na dolinu Vranjske reke. Od centra grada do samih kazana se laganim hodom stiže za 30 do 45 minuta. Prolazite dolinom prelepih pejzaža i dolinom vekova. Prolazilo bi mnogo ljudi i mnogo turista kada bi staza bila uređena i bezbedna.

Ovako, ta lepota ostaje samo pravim ljubiteljima prirode koji se provlače kroz šiblje i trnje da bi došli do jednog od najlepših kanjona Srbije.

Životna mi je želja da ovo postane jedna od najlepših staza, a daće Bog da tako i bude.

Staza se ne završava u samom kanjonu, već nastavljajući dalje uz reku izlazi se na tvrđavu Markovo Kale. Još jedna lepotica iznad Vranja sa brojnim legendama.

Nažalost, ostavljena je da je nagriza zub vremena i da polako, ali sigurno propada. Mnogi delovi trvđave su već postali sipar (kupasta uzvišenja od raspadnutog materijala), a na nekim mestima i sami noseći zidovi su pred potpunim urušavanjem.

I nije to jedini problem. Oko same tvrđave i u dolini Vranjske reke je na desetine divljih deponija.

Ne znam u šta se to pretvorio moj narod i lokalna vlast koju, na osnovu rečenog, baš briga za taj problem.

Kad bismo uspeli da to uredimo i spojimo sa duhom starog Vranja i vranjskim gastronomskim specijalitetima i kafanama koje su neizostavni deo naše kulture, mislim da bismo postali pravi turistički raj. Pogotovo imajući u vidu da je Vranje na ruti velikog broja tranzitnih turista.

Osvrnuo bih se i na probleme Vranjske Banje. Topla voda odlazi u nepovrat i ne koristi nikome. Nekada se u staklenicima pored Vranjske Banje gajilo cveće za celu Evropu.

Danas kada pogledam kako izgledaju staklenici dođe mi da zaplačem. Nema geotermalne elektrane, nema grejanja privrednih objekata, domaćinstava. Evo i lečenje u stacionaru ćemo prepustiti Milenijum timu.

Pa, dragi Vranjanci i Banjčani, srećno vam bilo u tom novom resortu, ako i kada bude sagrađen. Da ne bude samo još jedan Skadar na Bojani, kako je nazivan prethodni hotel koji nije završen.

Ne mogu a da se ne upitam šta bi od Banje uradilo dobro organizovano društvo?! Zar ne bismo mogli da se ugledamo ili bar samo prepišemo rešenja zemalja poput Islanda ili Mađarske?

Možda bismo nekada mogli dobiti i zatvoreni i otvoreni bazen u Vranju i Vranjskoj Banji. Pa, eto nam još jedne atrakcije, malo skijanja na Besnoj Kobili, a onda za pola sata vožnje automobilom na kupanje u toploj vodi bazena u Vranjskoj banji.

U okolini Vranja ima mnogo komplementarnih vrednosti koje bi privukle turiste. Reka Pčinja i Manastir Prohor Pčinjski su predeli izuzetnih odlika.

Međutim, ukoliko Rio Tinto ostvari svoj plan kopanja rude litijuma, stići će i do samog dvorišta manastira iz 11. veka. Problem prave i planirane MHE na pritokama i samoj reci Pčinji.

Novopečeni bogataši bi da naše reke gurnu u cevi. Zaštićen je samo uzak deo doline Pčinje od Manastira Prohora Pčinjskog do Vražjeg Kamena na teritoriji Opštine Trgovište.

Gornji tok Pčinje ostaje nezaštićen iako obiluje prirodnim lepotama, retkim biljnim vrstama, lekovitim biljem i gljivama. Neko se debelo nameračio da sebi kroz MHE i guranjem reka u cevi obezbedi profit, a interes društva i naroda ostavi po strani.

Vražji Kamen je priča za sebe. Specifičan reljefni fenomen sa kamenim stubovima nastao rečnom erozijom i denudacijom. Na vrhu stene je crkva Presvete Bogorodice iz 14. veka za koju se vezuju brojne legende.

Ovaj kraj može privući vernike i hodočasnike jer je čitav kraj od manastira Prohor Pčinjski preko Vražjeg Kamena, Lepčinca i manastira Svetog Pantelejmona iz 14. veka do sela Gornje Žapsko i manastira Svetog Stefana iz 13. veka poznat po imenu Vranjska Sveta Gora. U selu Gornje Žapsko je rođen otac Justin Popović.

Imam nadu da konačno dolazi vreme da Vranjanci steknu svest o tome šta imaju, da mogu sami da odlučuju i da imaju moć da menjaju stanje stvari. Naša budućnost nije više u megalomanskim fabrikama gde će ljudi raditi za 200-300 evra. Naša budućnost je u malim proizvođačima i poljoprivrednim gazdinstvima. Najpre da uklonimo divlje deponije, da lokalna vlast preuzme odgovornost i nadalje kontroliše odlaganje smeća.

Umesto subvencija stranim kompanijama potrebna je subvencija malih poljoprivrednih proizvođača, otvaranje pogona za preradu voća, povrća, mleka, mesa. Razvoj turizma i to gradskog, seoskog, verskog, banjskog, planinskog, manifestacionog.

Bivše vlasti, kao i sadašnja, ne prepoznaju ove potencijale, ali mnogi u Vranju ih prepoznaju. Pojedinačno svako može da uradi koliko do njega stoji, ali i kroz udruženje koje smo skoro osnovali pod nazivom Ekološko-planinarsko udruženje „B’š prirodno“.

U tom udruženju radimo na tome da iskoristimo ono što nam je priroda pružila na dar, da proširimo svest ljudi o važnosti prirode i tradicije koja nam je preneta i da našim radom građani shvate da imaju moć da društvo uređuju po svojoj meri, jer u Vranje nema laganje!

 

(Autor je profesor geografije i ekološki aktivista iz Vranja)

Foto Vranje News