Mali kulturološki skandal povodom 139 godina gimnazije

Reagovanje na autorski tekst "Sto trideset devet godina vranjske gimnazije".

Dok se sa koronom niko ne miri, sa pandemijom apatije u kulturi smo pomireni poodavno, a valjda sve zbog toga što u prvom slučaju smrt može biti neočekivana i prividno bezrazložna, dok se u drugom svodi na neku vrstu produžene, programirane eutanazije kojom se brišu razlike između stvaralaštva i plagijatorstva. Time se mediokriteti izdaju za talente, a nestaju granice između dobrih namera i svakojakih zloupotreba! Jedno od poslednjih, skoropridodatih zrna tom živom pesku koji nas neminovno guta svakako je objava Suzane Mišić Stanković (direktorka Gimnazije Bora Stanković, p.p) na ovom portalu povodom dana osnivanja Gimnazije. Taj mali kulturološki skandal ne bi smeo proći neopaženo! O čemu se, dakle, radi?

I ako je datum dobro odabran, 8. avgusta daleke 1881. je osnovana Gimnazija, i u namere se ne može posumnjati jer se bliži 140 godina što je nesumnjivo jubilej, izgleda da autorstvo kao lični motiv potpisnika tih redaka - ne prolazi! Jednostavno, u pitanju je neuspela kompilacija kvalitetnih citata koji nisu našli mesto, tuđih fraza koje istrgnute iz konteksta ne funkcionišu kompatibilno i sume ideja koje su u jezičko-logičkom smislu krajnje rogobatne! To nije tekst kao integrisana celina ideja u jezik i obrnuto; radi se o sumi slabo povezanih fraza bez unutrašnje dinamike i logike koja je kao takva daleko od toga da definiše istoriju kao suštinu jedne škole kroz vreme – što bi u ovom slučaju morao biti vodeći motiv! Ne postižu se ni efekti hronologije gde se na vreme može gledati iz sociološko-prosvetarske pozicije škole. Kompletan napor se preobratio u tanku hroniku, taksativno saopštavanje nekih detalja iz trajanja Gimnazije, i taj takav ishod kompromitovan je jednim neistinitim zaključkom: da je Gimnazija svoje sadašnje ime dobila tek 1990. godine! A još su mnogi učenici, koji su pohađali Gimnaziju uz ime velikog Bore, znali među nama: tim imenom prvi put  nazvana još daleke 1959. godine, da bi tek 1980. nastala promena statusa i naziva u tzv. Obrazovni centar "Bora Stanković".

Središnjica ove objave koja treba da bude neka vrsta kulturološkog „krokija“ Gimnazije i impresionira, vrvi od opštih mesta o obrazovanju, vaspitanju, školi... Jasno, želi se nametnuti utisak učenosti i upućenosti; a može se verovati da  je za učene poznavaoce srpskog jezika jedan deo tih fraza „konstruktivno“ sporan. To je i prilika ljubiteljima gramatike i pravopisa da se ogledaju u analitičnosti!

A evo i nekoliko ilustracija kojima se može pokazati da je učenost „autora“ često sporna a upućenost nedovoljna, i to u pitanjima od krucijalnog značaja za poznavanje i vođenje škole.

- Kaže se „Misija škole i dalje ostaje: u savremenom svetu najefikasniji vid borbe za život vodi se pomoću znanja, nauke i vere.“ Iz činjenice da se školi vera imputira kao instrument najvišeg ranga, za pretpostaviti je da se to čini iz nekih razloga samozaštite jer se, i inače, Suzana Mišić Stanković u javnosti deklariše kao revnosni vernik. Škola naravno nije pozvana da ignoriše verujuće, ali se mora znati da je ona u nas odvojena od crkve kojoj su prepuštene misterije i principi vere na tumačenje i upražnjavanje;

- Inicira se da je „U sticanju znanja, umeća, veština i navika lepog ponašanja, škola kao obrazovno–vaspitna ustanova nezamenljiva". Prihvatljivo je i to sasvim, uz opasku da je ideja „pozajmljena“ iz monografije „Vranjska gimazija1881-1981.“(str.VII), a plasirana kao sopstvena! Drugim rečima, ukoliko nije naveden izvor, odnosno autor, radi se o krađi! Istini za volju, takvih nedefinisanih „pozajmica“ u ovom pisaniju ima još pregršt;

- Poslednjim pasusom – citatom, saopštavajući da je viđenje Boška Babovića (direktora škole 1945/46) o tome kako se „Gimnazijsko zdanje“ izdvaja u svojoj lepoti, monumentalnosti i prostranosti, te položaju dominira gradom, ocenjuje se da to Gimnaziju „možda najbolje opisuje". Zaključak je neočekivan; nije netačan, ali je sporedan i više govori o nesmotrenosti autora jer nije u vezi sa prethodnim sadržajima. Lepote Gimnazije nisu samo u fasadi i parku iza nje; odlučujuće je ono što kao njena duhovnost dolazi iznutra!

A za sam kraj, pošto ste pročitali ovo nešto opaski i prethodnu objavu Suzane Mišić Stanković, koja je njihov predmet, predlog: zapitajmo se po čemu se razlikuju ona, profesor srpskog jezika i književnosti i direktor Gimnazije Bora Stanković u Vranju?
 

(Autor je nekadašnji direktor Gimnazije Bora Stanković i magistar filozofije u penziji).

Foto Vranje News