Apsana

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku.

Jedna od slika sa protesta  – veća grupa zabrinutih ljudi, pognutih glava. Neki su na kolenima, neki sede na podu. Svima su ruke vezane na leđima. Ukratko, slika jedne neprijatne, mučne situacije koja kod posmatrača izaziva isti takav, neprijatan, mučan utisak.

Istina, slika nije ni izbliza tako neprijatna i mučna kao neke, nažalost brojne, kojih smo se ovih dana, tokom sukoba policije i demonstranata nagledali. Te slike, sa mnoštvom primera neshvatljive brutalnosti policije iIi, u civilno odelo obučenih, pripadnika nekih formacija čiji eventualni (para)policijski status nije jasan, i same po sebi a pogotovo garnirane izjavama zvaničnika tipa „policija nikog nije napadala, samo se branila“ ili „nije bilo sistemskog prekoračenja ovlašćenja“ ili „možda ima indicija da su neki policajci možda prekoračili ovlašćenja“, neizbežno su izazivale vrlo mučan utisak. I razume se, takođe neizbežno, privukle su veliku pažnju javnosti, deljene su masovno na društvenim mrežama, objavljivane i u našim nezavisnim i u mnogim stranim medijima.

Slika sa početka teksta nije privukla posebnu pažnju javnosti. A zaslužuje je ako ni zbog čega drugog ono zbog mesta na kome je nastala. Na slici, ljudi lišeni slobode kleče ili sede na sjajnom, dvorskom parketu, a dvorana u kojoj se nalaze okružena je kolonadom mermernih stubova i nizom vrednih skulptura. Svako iole upućen prepoznaće to zdanje – Dom Narodne skupštine.

Što me, kao pravnika, neizbežno navodi na pitanje – kako je to moguće?

Poslovnik Narodne skupštine(čl. 294) predviđa da „ovlašćena službena lica državnih organa ne mogu da imaju pristup u zgradu Narodne skupštine, niti da preduzimaju bilo kakve mere, bez odobrenja predsednika Narodne skupštine“.

Je li predsednica Narodne skupštine dala odobrenje da se, uz ostalo, zgrada Narodne skupštine može koristiti za pritvor? Je li to zaista moguće da je i to uradila?

A čak i pod pretpostavkom da je predsednica skupštine (sa isteklim mandatom i iz kovid bolnice), takva kakva jeste, dala takvo skandalozno odobrenje, ima, pored pravnih, mnogo drugih razloga, kulturoloških, moralnih, istorijskih koji traže odgovor na pitanje – kako je to moguće?

Jer priča o Domu Narodne skupštine je, ne samo za naše uslove, po mnogo čemu izuzetna. I zbog nekih neobičnih detalja i zbog fundamentalno vrednih informacija.

Tako na primer teško da u svetu ima još monumentalnih zdanja nacionalnog značaja koje su bile projekt prvo oca a potom sina, obojice velikih arhitekata Jovana i Pavla Ilkića. A pogotovo teško da postoji još neka zgrada u svetu koja bi se mogla pohvaliti time da je bila sedište parlamenta čak 7 država – Kraljevine Jugoslavije, DFJ, FNRJ, SFRJ, SRJ, S i CG i Srbije.

Dom Narodne skupštine je svedok gotovo svih važnih političkih događanja u našoj istoriji i brojnih događaja međunarodnog značaja, poput Prve konferencije Pokreta nesvrstanih 1961. ili Konferencije Interparlamentarne unije 1963. na kojoj je doneta čuvena „Rezolucija o očuvanju mira”.

Teoretičari arhitekture kažu da je izgradnja Doma simbolisala proces evropeizacije i emancipacije srpske arhitekture i sasvim je približavala savremenim svetskim tokovima u sferi monumentalne arhitekture, a istoričari umetnosti naglašavaju veliku umetničku vrednost enterijera ukrašenog skulpturama, freskama i ornamentima naših istaknutih umetnika.

Zbog svega navedenog, zbog svojih arhitektonskih, istorijskih, kulturnih i umetničkih vrednosti, Dom Narodne skupštine je izuzetno vredan spomenik kulture.

Reč kultura, nažalost podseća da smo država prepoznatljiva po tome što su joj budžetska izdvajanja za kulturu doslovno sramno niska, ubedljivo najniža u regionu (na primer grad Zagreb izdvaja više nego cela Srbija). Ali zato smo istovremeno regionalni lider po izdvajanjima za sektor bezbednosti. Sveže slike na kojima smo mogli videti impresivne količine džipova, hamera, konjice, oklopa, pendreka, suzavca, elektrošokera i raznoraznih drugih sredstava prinude to su ilustrovale na spektakularan, nedvosmislen način.

Nije nelogično pretpostaviti da se nešto od tih zaista veoma velikih iznosa izdvojilo i za nove pritvorske jedinice. Možda vlast nalazi da čak i potrošivši toliki novac ipak u pritvorske resurse nije uložila dovoljno?

Čak i ako je tako, morala bi znati da u državi sa minimumom samopoštovanja niko ne bi smeo zdanje tako velike i važne prošlosti, veoma vredan kulturni i istorijski spomenik, pretvarati u nešto što nikada nije bio i što nikako ne sme da bude. Nedopustivo i ponižavajuće je u dom najvišeg zakonodavnog organa vlasti dovoditi vezane ljude i od njega praviti – apsanu.

(Autor je advokat i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti)

Foto MC Beograd