Otvori oči - kako građani doživljavaju opoziciju

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku

U jednom poznatom eksperimentu, ispitanici su hipnotisani tako da osete jaki napad gađenja kada pročitaju određenu, potpuno svakodnevnu reč („često“). Zatim im je predstavljen sledeći scenario:

„Den je predstavnik saveta učenika u svojoj školi. U ovom polugođu, on je zadužen za izbor diskusija na akademske teme.

Kako bi podstakao raspravu, on (pokušava da nađe/često bira) teme koje su privlačne kako profesorima, tako i učenicima.“

Međutim, jednoj polovini ispitanika predstavljena je verzija scenarija u kojoj se koristi reč „često“, a drugoj verzija u kojoj se ova reč ne koristi. Nakon toga, od ispitanika se tražilo da ocene moralnost Denovog ponašanja. Svi ispitanici iz druge grupe su odgovorili da Denovo ponašanje nije moralno problematično, međutim, neki ispitanici iz prve grupe ocenili su ga kao moralno pogrešno. Kako pišu autori istraživanja:

Ispitanici su ponekad bili zbunjeni dok su posmatrali sebe kako iznose teške osude. Kada smo ih na kraju istraživanja pitali da prokomentarišu, jedan ispitanik je napisao: „Kada se pojavila reč ’često’, u glavi sam osetio zbunjenost, ali u stomaku mi se komešalo. Kao da mi je nešto govorilo da postoji neki problem u ovoj priči, ali nisam znao zašto.“ Jedan ispitanik koji je bio u stanju da se seti hipnotičke sugestije, prokomentarisao je: „Iako sam znao za ’reč’, ona je ipak uticala na moju ocenu. Zapitao bih se zašto je to tako, a onda bih izmislio razlog da budem zgađen.“

[…] Umesto da preispitaju svoja osećanja prema Denu, neki ispitanici su se još predanije posvetili potrazi za spoljašnjim opravdanjem. Jedan ispitanik je napisao: „Naprosto se čini da on nešto smera.“ Drugi se poverio da mu je priča pobudila loše srednjoškolske uspomene, što ga je navelo da vidi Dena kao „snoba opsednutog popularnošću“. Čak i kada nisu uspeli da nađu slična nategnuta opravdanja, neki ispitanici su ostali pri svom osećanju odvratnosti i izabrali da potpuno napuste bilo kakav pokušaj objašnjenja, pišući: „Naprosto se čini čudnim i odvratnim“ i „Ne znam (zašto je pogrešno), naprosto jeste.“

Osnovna teza mog teksta jeste da je odnos koji ispitanici imaju prema (fiktivnom) Denu iz pomenutog scenarija, po mnogo čemu liči na odnos koji nemali broj građana Srbije ima prema opoziciji i opozicionim strankama.

Sve što opozicija uradi na neki je način pogrešno, baš kao što je pogrešno i ono što ne uradi. Štaviše, mnoge stvari koje se inače ne bi smatrale pogrešnim, a možda bi se smatrale i pohvalnim i hrabrim, postaju pogrešne ako se pomenu u kontekstu opozicije.

Na primer, ako „odbornici“ ili „građani“ blokiraju skupštinu grada i zaspu režimske funkcionere jajima, to je hrabro i pohvalno. Ali ako isto učini „opozicija“ u Narodnoj skupštini, to odjednom postaje primitivno, neprikladno, glupo, a možda i deo zavere sa režimom.

Baš kao i u primeru iz istraživanja, ove reakcije se ne aktiviraju zbog izvesnih postupaka, već zbog izvesnih reči: opozicija, stranke, politika. I baš kao i u tom slučaju, u njihovoj osnovi se ne nalazi racionalno rezonovanje, već neracionalno (ili bolje rečeno, preracionalno) osećanje „iz stomaka“, i to ne bilo koje, nego baš kao i u primeru sa Denom – upravo osećanje gađenja i odvratnosti. I baš kao i u ovom primeru, ovo gađenje je rezultat svojevrsne hipnotičke sugestije.

Da odmah odgovorim na očekivane primedbe. Prvo, mnoge primedbe koje se upućuju na račun opozicije zvuče sasvim racionalno i argumentovano. Čak i ako nisu uvek tačne, to ne znači da na njih ne treba odgovoriti i da oni koji ih upućuju nisu iskreno motivisani upravo racionalnom primedbom ovih argumenata.

Na primer: mnogima je zvučala ubedljivo teza da opozicija nije mogla uneti pirotehničke naprave u zgradu Narodne skupštine, ukoliko se nije dogovorila s vlastima. Narodna skupština je važna državna institucija i na ulazu se sigurno vrše ozbiljne bezbednosne provere koje onemogućavaju da se unutra unesu naprave poput baklji i dimnih bombi koje je opozicija aktivirala na sednici.

Racionalan odgovor na ovu racionalnu primedbu glasi: poslanici se na ulazu narodnu skupštinu ne pretresaju i nikada se nisu ni pretresali. Torbe i jakne moraju proći kroz skener, a sami poslanici (kao i svi drugi koji ulaze u zgradu), moraju proći kroz detektor za metal.

Svi rekviziti korišćeni na sednici 4. marta, lako mogu proći ovu proveru i njihovo unošenje ne zahteva nikakav dogovor sa bilo kim.1Međutim, iz razgovora sa desetinama ljudi koji su mi izneli ovu primedbu ubrzo sam shvatio da ovaj racionalan odgovor ne vredi ništa i da ni na koji način nije razvejao njihove sumnje da je „sve dogovoreno“.

Baš kao i u Denovom slučaju, njihove primedbe nisu bile motivisane racionalnim razlozima, nego nečim drugim. Razlozi su bili samo racionalizacije od kojih se u razgovoru lako odustajalo, bez napuštanja inicijalnog uverenja. Ne kažem da ne postoje ljudi koji su zaista motivisani ovih racionalnim argumentom, ali nakon desetina skoro identičnih diskusija, još nisam sreo nijednog kod kojeg je to slučaj.

Drugo, moglo bi se tvrditi da se distanca i „ograđivanje“ mnogih građana, pa i studenata, od opozicije, može objasniti sasvim racionalnim nepoverenjem koje građani gaje prema opozicionim akterima nakon svega što se dešavalo u poslednjih desetak godina, a možda i duže, od uvođenja višestranačja. Razumljivo je da se u svetlu ovih višegodišnjih razočarenja u opozicione aktere, kao i stranke uopšte, čak i studenti ograđuju od političkih stranaka, jer im ne veruju.

Ovo objašnjenje može zvučati ubedljivo, ali se već pri malo ozbiljnijoj analizi u potpunosti raspada. Ima različitih političkih stranaka i grupacija i ne verovati nijednoj od njih, jednako je (ne)racionalno kao i nikada ne ući u avion jer avioni ponekad padaju: ovo ne smatramo racionalnim stavom, nego fobijom.

Ali još važnije od toga, mnoge institucije su tokom poslednjih decenija izneveravale građane i nanosile im štetu mnogo veću nego „opozicija“. Uzmimo samo dve: vojsku i crkvu. Vojska je u poslednjih nekoliko decenija učestvovala u katastrofalnim ratovima, bila umešana u ratne zločine, afere, nerazjašnjene smrti vojnika i civila itd. a pored toga, vojni establišment se poslušno stavio na raspolaganje režimu: kad god Vučiću i naprednjacima padne rejting, desi se neka ničim izazvana vojna smotra, parada ili vežba.

Pa ipak, nema odbojnosti prema vojsci niti ograđivanja od nje. Poverenje prema ovoj instituciji je među građanima Srbije tradicionalno izuzetno visoko, a videli smo i da na studentskim protestima podrška veterana i vojnih jedinica ne samo da se ne vidi kao problematična, već se naprotiv, tretira kao posebna čast i priznanje. Isto važi i za crkvu, instituciju čiji establišment je već dugo na usluzi svakoj vlasti, ali ovoj više nego ijednoj ranije, pa to ipak ne izaziva talase ograđivanja od crkve i podrške koja dolazi iz pojedinih njenih krugova, kako god malobrojnih.

Ništa od ovoga nije sporno: i crkva i vojska su institucije sa hiljadama pripadnika, različitih uverenja, karaktera i zasluga. Dobro je što se ljudi iz ovih institucija uključuju u borbu na pravoj strani i dobro je što se, u slučaju studentskih protesta, njihova podrška prihvata. Poenta je u nečemu drugom: samo se prema opoziciji pravi „sanitarni otklon“ i samo se opozicija vidi kao nedodirljiva. Ovo nije racionalno nepoverenje, nego nešto sasvim, sasvim drugo, a nije teško pogoditi ni šta.

Dovoljno je pogledati retoriku „ograđivanja“ od opozicije. To nije retorika nepoverenja, nego retorika odvratnosti. Politika je prljava, blato, g..na, povezati se na bilo koji način s njom znači uprljati se, umazati se, pa i zaraziti se. Prijatelj koji redovno razgovara sa studentima na plenumima različitih fakulteta, nedavno mi kaže: „Vlast preziru, a opozicije se gade.“

Ovo nije samo figure of speech, već otkriva pravu prirodu odnosa mnogih građana prema opoziciji: oni prema njoj osećaju preracionalno gađenje, onako kako se u rasističkim društvima osećalo gađenje prema dodiru sa „nedodirljivim“ rasama ili slojevima; predmeti ovog gađenja su nosioci „zaraze“, zagađenja, stigme i zato se s njima ne sme ostvariti nikakav kontakt.

Dejan Ilić je u potpuno pravu kada kaže da su pripadnici stranaka u popularnoj percepciji postali parije.

Ali odakle ovo gađenje prema politici, strankama, opoziciji? Na ovo pitanje nije teško odgovoriti. Ono je indukovano besomučnom režimskom propagandom čiji je jedini cilj da se nezadovoljstvo građana nikada ne prelije u glasove protiv vlasti. Da bi se to postiglo, stvoren je doslovno tabu na kontakte sa opozicijom.

Suština ovog tabua je preracionalno osećanje gađenja prema predmetu tabua, a ne racionalizacije koje se u prilog ovom osećanju nude (i koje konačno, nisu ni bitne i lako se mogu zameniti drugima). Zašto je ovo važno naglasiti?

Mnogi antirežimski nastrojeni građani pogrešno misle da je suština režimske propagande u tome da ljude ubedi u neke tvrdnje: na primer da je ovaj ili onaj opozicioni lider ukrao ovo ili ono, video se sa ovim ili onim stranim zvaničnikom, zastupao ove ili one „antisrpske“ stavove.

S obzirom da sami ne veruju u ove tvrdnje, misle da nisu pogođeni režimskom propagandom i da su na nju potpuno imuni. Ali niko nije imun na ovu propagandu, ona je sveprisutna i sveprožimajuća i biti ubeđen da smo u stanju da joj potpuno odolimo predstavlja ozbiljno precenjivanje sopstvene racionalnosti.

Osnovni cilj režimske antiopozicione propagande nije da kod svoje publike proizvede izvesna verovanja, nego izvesna osećanja, i ona je u tome mnogo uspešnija nego što se obično misli: njene žrtve nisu samo čitaoci Informera i gledaoci Pinka i Hepija, nego svi koji se nalaze u njenom najširem ozračju, uključujući i mnoge nominalno antirežimski nastrojene građane i građanke.

Vrlo često u razgovorima sa ljudima koji su iskreno protiv režima, ali se gade opozicije, nailazim na iracionalne reakcije prema izvesnim figurama koje i oni sami ne mogu da opravdaju, ili ih pak pravdaju čitavim rečenicama preuzetim od reči do reči iz režimske propagandne kuharice.

Srbija je zemlja sistematski i temeljno hipnotisanih ljudi i to nisu samo oni s druge strane, „botovi“, „sendvičari“ i gledaoci Hepija i Pinka. To saznanje nije prijatno i svako bi radije da smisli neko prividno racionalno objašnjenje za svoje neracionalne reakcije (onako kako su to radili ispitanici u slučaju Dena), nego da prizna da nije najracionalnija osoba na svetu i da je bio izmanipulisan.

Zato izlazak iz ove hipnoze zahteva i spremnost da prevaziđemo sopstvenu sujetu.

Šta raditi sa ovim neracionalnim animusom prema opoziciji, koji već godinama unazad podriva svaku mogućnost političke krize u Srbiji? Suočiti se sa njim direktno je recept za katastrofu, jer je otporan na racionalne argumente i izaziva iracionalne otpore pokušaju racionalnog suočavanja sa njim.

S druge strane, tretirati ga kao izraz duboke mudrosti i promišljanja ne samo da je pogrešno, nego je i dugoročno štetno jer ga utvrđuje i jača. S njim se mora računati, jer bi sve drugo bilo neoprostivo naivno, ali mu ne treba podilaziti, jer bi to bilo ne samo cinično, nego na svoj način takođe naivno.

Milioni ljudi se neće preko noći probuditi iz hipnoze, ali isto tako, neće biti rešenja dok ne krene kakvo-takvo buđenje iz ovog kolektivnog transa.

Studentski protesti su uspešni u velikoj meri i zato jer nepogrešivo izbegavaju da provociraju ovaj animus, za razliku od opozicionih aktera koji se sa njim neretko direktno sudaraju.

Skoro svi potezi studentskih plenuma bili su izuzetno racionalni s obzirom na situaciju u kojoj se nalaze i delaju: takva je i odluka da se, svugde gde mogu, ograde od opozicionih aktera.

Međutim, sam okvir u kojem se povlače ovi racionalni potezi, neracionalan je i oblikovan režimskom propagandom i ako treba doći do rešenja za aktuelnu krizu, u nekom trenutku će morati da se nađe izlaz iz ovog okvira.

 

(Autor je filozof i politički teoretičar)

Foto MC Beograd