Profesorka književnosti, Vranjanka Branka Marković, autorka je knjige Hronika jedne nostalgije, koja govori o ljudima i događajima Vranja kakvog smo pomalo zaboravili. Ali, Brankinom predusretljivošću i uz njenu saglasnost, Vranje news će povremeno objavljivati priče koje će nam, kako je ukazao recenzent i književnik Branislav Janković, omogućiti da zajedno još jednom krenemo ulicama Vranja koje više ne postoji,"odneseno nekim novim trikovima u kojima nema nimalo čudesa, ni magije". Zato, uživajte u magiji koje još ima među koricama knjiga poput ove. Priča o osobenom vranjskom slikaru naivcu Dragoslavu Jovanoviću (1953 - 2001), poznatijem ne samo u Vranju nego i širem nekadašnje Jugoslavije po nadimku Šiško, je pred vama.
Piše: Branka Marković
Vranje - Neki, koji nisu znali ko je – bežali su od njega sretavši ga na vranjskim ulicama. Deca bi mu se podsmevala, gađala ga ponekim kamenčićem izdaleka. Dobacivali su mu sve i svašta, ponekad. A on, on bi mirno stajao ispod svoje duge crne kose čudno i nejednako ošišane, sa šiškama iznad očiju koje su nekada imale sjaj.
Pogledao bi na trenutak okolo, zastavši kao da razmišlja šta mu je činiti, i uverivši se da je njegov pas, engleski crno-beli
seter Bili tu, do njega (što mu je bilo najvažnije), nastavio da gleda negde u daljinu, prosto začuđen ovim svetom koji nikako da
shvati koliko je život šaren i da čudaci ukrašavaju taj isti svet, živeći ko zna zašto, u nekom svom svetu gde im je bolje.
I iz kog su, na svoj način, crpli energiju i luda, kreativna šarenila koja će nekad ući u nostalgičan pogled unazad.
Jednom su ga sreli njegovi stari školski drugovi. Videvši ga onakog neurednog, duge kose, u pocepanoj odeći i sa flašom vinjaka, pokušali su da ga savetuju da se odrekne takvog načina života i dovede u red. Odgovorio im je:
“Dobro mi je. Hoću da živim kao Van Gog!”
A zvao se Jovanović Dragoslav. Poznat kao Šiško – rođen je u uglednoj vranjskoj porodici prosvetnih radnika, u Ulici Dimitrija Tucovića.
Otac njegov, Krsta, čovek preke naravi i ne baš blagonaklon prema sinu neobičnih pogleda na život, nastavnik geografije i u
nekim vranjskim seoskim školama, jedno je vreme bio i prosvetni inspektor, a majka Dobrila – učiteljica u školi “Jovan Jovanović Zmaj”, gde je njen suprug bio i na čelu škole, kao direktor u nekom periodu.
U detinjstvu je Dragoslav bio tih, skroman, pametan dečak koji je čak i u izviđačima bio ali je i kasnije ostao takav: ćutljiv, naoružan strpljenjem i blagošću, povučen u neki samo svoj prostor boja, vizija, misli i ideja, spremnog da svima pomogne sem sebi – bio je poput dobrog duha nekadašnjeg Vranja.
I jeste tako: ova neiskvarena sanjalica, zaljubljenik u boje, četkice, štafelaj, indijsku filozofiju koju je proučavao, jogu, student prištinske likovne akademije koju nije završio zbog mnogih izazova na putevima života, čovek izuzetnog slikarskog talenta,
genijalac, sarkastičan do besvesti, originalnog humora i na svoj račun, usamljenik-lutalica u potrazi za životnim istinama, maštar koji je želeo mnogo ali je prerano sputan da dohvati zvezde – bio je inteligentan čovek velikog srca.
Oni, koji su ga poznavali – to odlično znaju.
U srednjoškolskim danima, znao je da lako nauči lekciju iz knjige a zatim bi pocepao te strane i bacio ih. Na pitanje zašto je to učinio, blago bi se nasmešio, rekavši:
“Pa toj je već ušlo u moju glavu!”
Iako je želeo da studira likovnu umetnost, očeva želja da upiše političke
nauke u Beogradu je presudila i Dragoslav se obreo u prestonici!
Ubrzo se vratio odatle, uporan u naumu da ljubav prema slikarstvu postane njegova realnost i životni put.
A Beba Jovanović, njegova snaja, kaže:
“Trebalo je da vidiš njegov studentski indeks. Manje ocene od desetke – nije bilo!”
Da, bio je sjajan student, iako se stalno borio sa besparicom (sve što mu od kuće daju za studentske dane on je odmah počeo da troši na čaj sa rumom u kafanici u Gnjilanu, (gde je autobus Kosovo-trans sa šoferom Milošem – pravio pauzu od pola sata), kasnije i alkoholom, po pričanju Gorana Mitrovića Zvečke, sadašnjeg arheologa u vranjskom Narodnom muzeju, s kojim je tih davnih studentskih godina, Dragoslav Jovanović delio sobu u Prištini.
“Bilo je to 1978/ 79. godine, kad smo ja i Šiško, kog znam iz detinjstva, našli sobu u prvom prištinskom naselju preko pruge,
kod jednog Crnogorca koji nije puno mario za obećanja. Naime, on je tada u kući imao parno grejanje, što je bila retkost. Nadajući se da će nam uvek biti toplo, odlučili smo se za tu kuću i sobu. Kasnije, naš “gazda”, nije nam uključivao to isto grejanje i bili smo ogorčeni zbog toga, posebno moj cimer: jednom prilikom, pošto ga je gazda naterao da mu nacrta portret, videvši kako je fascinantno nacrtao moj – Šiško je to i učinio!
Uradio je on gazdin portret. Ipak, u njegovom liku bilo je nečeg lisičjeg, podmuklog, nekog životinjskog izraza. Kao da je kroz te pokrete četkica i boja hteo da se osveti i naruga dvoličnom gazdi i raskrinka mu dušu.
Gazdina unuka, odmah je to primetila i pitala zašto je njen deda naslikan tako zao. Šiško se pravio lud a na kraju smo i pobegli
odatle, nagovorio me! Išunjali smo se i otišli u drugi stan ali u istoj ulici, sa neplaćene dve kirije koje je moj otac platio, kad
je iznenada došao u posetu a gazda mu rekao šta smo uradili...”
Jednom prilikom, Šiškov je cimer dobio dve tegle kraljevačkog kajmaka, jednu za sebe, drugu za brata. Došao mu brat, uzeo teglu sa police, otvorio da proba. Kad tamo – ima šta i da vidi: neko je lukavo jeo kajmak ali samo iz sredine tegle! Sa strane je ostalo kajmaka, dajući samo privid da je tegla puna i netaknuta! Naravno, to se Šiško tako gostio, a kad je bio gladan, jeo je i one suve crvene paprike u nizu iznad gazdine terase. U Vranju i svugde gde je slikao (Budvi, Dubrovniku ili u bilo kojem kutku tadšnje Jugoslavije), u Grčkoj, Bugarskoj – odlično je prodavao svoje portrete koje je fantastično radio, ali bi često, sve što zaradi, dao za piće. U početku, ovaj je umetnik pio rum.
Jednom prilikom, dok je sa Goranom (koji je na tadašnjem budvanskom pristaništu nosio džakove kafe i od po 70 kg, da bi zaradio i ostao na moru što duže) prolazio pored jednog restorana na samom ulazu u stari grad, primetili su magacin s pićem koji se odlično video kroz prozor sa široko postavljenim rešetkama.
Pa se Šiško odmah dosetio – nabavio je zaista dugačak konopac, napravio mu omču i tako više puta zabacivao kroz prozor, sve dok omča nije stegla grlić flaše i obavila se oko njega. Boca s vinjakom ili nekim drugim alkoholnim pićem našla se brzo u rukama ovog genijalca i shvativši kako mu to lako ide, nastavio je da izvlači flaše sve dok ga nisu otkrili! Inače, sva platna koja je slikao, svi crteži a bilo ih je mnogo – bili su briljantni i vredniji čak i od likovnih dela poznatijih akademslkih slikara!
Slikao je lako, znalačkim i pronicljivim okom, imao je osećaj za pokret, jak kolorit, kontraste, ekspresionizam, za neobične forme i oblike, futurističke slike Pikasa ili agresivnu žutu boju Van Goga kojeg je najviše voleo! Često bi, Šiško, nacrtao nešto i to dao u kafani za par pića.
Spavao bi na pijačnim tezgama, odmetnuvši se od kuće gde je boravio u podrumu, a govorilo se da se nije slagao s ocem i to je uticalo na njegovo razočarenje životom. Čak je čudno i spavao, na leđi ma, prekrštenih ruku preko grudi, bez ijednog pokreta!
Povlačivši se u tišinu, zamračivši sobu, tragao je za nečim što nikako nije uspevao da pronađe, nečim utisnutim u neku
viziju samo njemu znanu. Nije bio zao, čak i kad bi se naljuti to nije ekstremno pokazivao.
Često bi pomagao drugima zanemarivši sebe, iako je i on sam imao malo!
U kuhinjama Prištine gde se spremala hrana, išli su ponekad on i Goran i tamo jeli, ponekad delili i porciju. Šiško, koji je
od kuće polazio ionako sa malo para i njih bi potrošio usput, pa je bilo nevolja u studentskim danima. Na fakultetu i časovima crtanja Dragoslav je bio briljantan!
Koristio je sve moguće tehnike crtanja i predviđali su mu sjajnu budućnost. Koja bi mu se i desila, samo da je on to i želeo!
“U prištinskim čajdžinicama pili smo čaj. Tamo su dolazili pretežno Albanci, bilo je i ljudi drugih nacija ali – kao da si na jednom mestu mogao sresti mnogo ljudi deformisanih crta lica, kriminalci kao iz Andrićeve “Proklete avlije”. Šiško ih je
crtao, sticao iskustvo, zatim prodavao crteže i opstajao na ulici, kao da je želeo da to bude baš tako!
Nije voleo da se fotografiše. Skroman, markantnih crta lica, gustih obrva i duge kose, onako visok i malkice pogurenog stava i
hoda – ovaj je čovek zaista bio čudan Vranju koje ga nikada nije dovoljno upoznalo i zavolelo. Kroz tematiku svojih likovnih
ostvarenja, ovaj tajanstveni čovek sa psom oslikao je vranjsku i svetsku svakodnevnicu, unoseći i crte sarkazma u njih i rugajući se sebi i društvu ironijom lutalice koji je bio zadovoljan malim stvarima gurajući slavu u zapećak.
“A zaista je bio genije”, priča dalje njegov bivši cimer s nekom setom ali i oduševljenjem, “imao je fascinantnu memoriju, slikovito pamćenje kroz slike, segmente slika, ma čudo! To je prenosio i na brojeve. Jednom, ispišem preko dvadeset brojeva na hartiji i pokažem mu ih. Posle desetak dana rekoh mu da ih ponovi. Polako, jedan za drugim, Šiško ih je nabrojao!”
Mnogo je trenutaka, šaljivih situacija, događaja, emocija – koji sećaju na Dragoslava Jovanovića.
Recimo, kazanđolska priroda ga je najbolje upila u sebe, doživela i shvatila. Odlazio je tamo i spavao, često kod Brkine vodenice, znao je da pola leta provede tamo, pod šatorom ili između stena.
Deca iz Ćoške su ga se bojala, zbog njegovog neobičnog izgleda i duge kose. I neki meštani tog kraja oko Ćoške, pobunili se tada, govorivši kako im se skitnica okolo vrzma i plaši decu!Ne želeći da ga shvate, pomognu mu, da ga zaista upoznaju – dizali su neki Vranjanci pravu galamu oko njega, nepravedno. A Šiško, boraveći u Kazanđolu gde je kod vodopada napravio
između useka u steni kutak za “životarenje” , slikajući tamo prirodu, onako pametan i sklon aforizmu, sarkazmu i šali – nacrtao
je jednog dana pravi, pravcati strujomer, pa je crtež okačio na drvo! Kad su došli da ga oteraju odatle, Šiško im je rekao:
“Evo, imam i strujomer, ovo mi je prebivalište! Šta hoćete?”
Jednom prilikom, otišao je Šiško sa nekim drugarima u Prohor. Iguman Pimen ga je lepo ugostio, poslužio ga hranom i
pićem, a Šiško se napio i zatim zaspao! Kad se probudio, opet ga je Pimen obilato poslužio jelom, ali dok su čekali da završi sa
obedom – autobus im je “pobegao”!
I tako, krenu nazad pešice, zajedno sa Šiškom. Probali su i da stopiraju!
Međutim, niko im nije stao, momci su mislili da je to zbog Šiškove neugledne, neobične pojave a on je to i primetio, nalju-
tio se. Ipak, kad je u jednom trenutku naišao neki auto i približio se dovoljno da ga Šiško vidi, ovaj čudan div je podigao ruku da auto stane i uzviknuo:
“E, sad ćete da vidite, pojma vi nemate!”
Automobil je odmah stao, uz reči šofera “gde si, Šiško, upadajte, “ušli su i zatim se odvezli u Vranje.
Kasnije se ispostavilo da je auto vozio Šiškov dobar školski drug a celo to društvo se postidelo, misleći da njihov saputnik
nema baš nikog ko ga poštuje i dobro poznaje. Stvarno, kao da je bežao od pogleda, pitanja, lažne zainteresovanosti, ljudi koji su prezirali njega i njegovu putanju ka večnosti, sami prazni da bi uspeli razumeti tugu, sjaj, talenat koji je nesrećno srljao u svoj kraj i to je bilo tako nepravedno!
Ipak, zar je život uvek pravedan i prema dobroti i prema sjaju neshvaćenih?
A slikajući na pijačnoj tezgi gde je odmah i prodavao svoje slike koje je radio na kartonu, lesonitu, platnu ili običnom papiru –
delimično su ga upoznali samo oni koji su to zaista i želeli!
“Mušterije” su bili i ljudi sa sela i Vranjanci, čekali su da se slike osuše na Suncu, a i on i njegove boje noćili su tu, na pijaci.
Svi koji su ga poznavali, baždardžije i njudi sa pijace, često su ga štitili od agresivnih prolaznika koji su galamili na Šiška i
rugali mu se. Više puta je Šiško bosim nogama “slikao “na platnu ili lesonitu na pijaci, okružen publikom koja se divila njego-
vom likovnom majstorstvu.
Katkad, dobijao je aplauze, slične i onima sa fudbalskih utakmica na stadionima!
Ponekad bi prodavao i “mačiće”, ali sve što bi zaradio – odmah bi potrošio na piće, hranu, često crtajući ili slikajući za gazde
kafane ili njihove goste, ne bi li mu dali da pije, jede. Njegove slike danas mnogi imaju, a dobili su ih ili kupili da jeftinije ne
može biti, badava! Jer....svi koji su umeli da procene vrednost Šiškovog slikarstva, a među njima su bili i poznati likovni
umetnici – slažu se u jednom: bio je genijalan talenat i briljantan umetnik i ko zna gde bi mu bio kraj da je vodio drugačiji život!
Kod “Civrića” ili drugde, on je sedeo sa svojim psom, cigaretom u ruci, flašom.....i nikog nije znao da uvredi, često se šaleći na
svoj račun, slikajući često na Stradunu (Dubrovčani su se raspitivali o njemu kad ga tamo nije bilo), radeći turistima portrete,
slikajući more, mornare, babe, dede, decu, seoski ambijent, prirodu...
“Šiška sam prvi put video na izložbi slika “SVI” na kojoj su izlagali svi slikari Vranja, akademski i amateri. Šiško je bio u
društvu sa Dalmom, koji se prema njemu uvek ponašao zaštitnički.
Sliku koju je Šiško izložio pamtim i sada, zvala se “Bez adrese” a na njoj – kao fotokopirana naslikana njegova lična karta,
zakovana na stari zid, toliko verno naslikana da su je posetioci izložbe zagledali sa svih strana, misleći da je zalepljena! A
ispod, njegove stare cipele!
Toliko simbolike u toj slici, odbačena lična karta zato što mu više neće biti potrebna...odrekao se, po njemu, licimernog
društvenog života, bacio i cipele i često išao bos. Onako tih i nenametljiv, podsećao me je na nekog apostola. Posećivao sam ga u ateljeu, u suturenu njegove kuće. Nije voleo da priča, čak se i čudio zašto volim da gledam dok slika. Jednom mi je rekao da se božji dar ne može preneti drugome.
“Gledaj i uči tehniku”, rekao bi i nastavio da ćuti i slika.
Na jednoj slici su bili naslikani lampa, kantar i ključ. Pitao sam ga koja je simbolika. Više za sebe je odgovorio:
“Lampa je ugašena zato što je svet nadvladala tama, kantar je okačen na zid jer nema pravednih, da izmere ljudsku dušu. A ključ je od ludnice u kojoj smo svi zaključani”.
Kasnije se u potpunosti povukao u sebe, osamio. Glavni motiv mu je bio Kazanđol, osećao je razumevanje prirode, životinja. Pred kraj života je bio okružen psima.Verovao im je – kao da mu samo oni mogu pružiti ljubav, jer je bio čista i iskrena duša, kao i oni” – seća se sa setom moj školski drug Grujica Nikolić i dodaje da je Šiško uvek slikao toplim bojama, iako ponekad nežnim a ponekad i agresivnijom potezima, stalno poručujući čaršiji da nijedan umetnik nije baš normalan, da je normalan ne bi ni bio umetnik ni stvarao čuda.
Ipak, nepravedno bi bilo ne spomenuti i Tonija Milosavljevića, sina Stojana, agronoma i Dragice, profesorke književnosti – koji se jedno vreme intenzivno družio sa Šiškom ajedno sa Kirilom (Ćirom) iz mesta Rajčilovci (Bosilegrad) koji je živeo je Karađorđevoj ulici sa majkom Lenkom i očuhom Vladom.
Oni su, čak, išli pešice do mnogih manastira u Srbiji, Makedoniji, Bugarskoj.
Krenu, dakle, nekim prevoznim sredstvom (uglavnom su stopirali), pa su zatim pešice išli do pravoslavnih svetinja.
Šiško je slikao crkve i manastire a Toni i Ćira, koji su voleli avanture ali i razmišljali o verskim temama tragajući za
smislom života, vere i čoveka, sa umetničkim zrnom u srcu, (Toni je bio odličan crtač i graver slova, natpisa i reklama), bili su
stalno uz njega jer su ih spajala slična interesovanja i težnje.
Kažu da je Toni još kao dete bio nestašan i radoznao, pametan poput Dragoslava, ali oslanjajući se previše na talenat, manje na
učenje!
Tako je i Toni upisao najpre poljoprivredni fakultet a zatim ga napustio i svoju ljubav prema motorima i starim automobilima pretočio u rad oko svega toga, posebno praveći, sklapajući jedinstveni “Packard”, od starudije i brda gvožđa vrativši mu život nabavivši originalne delove za taj divan auto.
Kažu da je u njegovoj garaži bio postavljen specijalan tepih na kome je ovaj auto “boravio” dok ga je Toni glancao i sređivao danima i danima!
Družio se on sa čaršijskim umetnicima, lutalicama i boemima, i sam je bio čaršijsli momak koji je umeo da merakjlijski svrati u kafanu i popije nešto sa društvom. Ipak, Toni je, onako šarmantan, zanesenjak i uvek nekako tajanstven izgledom i načinom života, kasnije uvek bio divan otac koji je mnogo voleo svoje ćerke Srnu i Irinu i one njega.
Ako je Šiško bio odličan slikar, Toni je radio odlične reklame, dobro crtao, gravirao, klesao slova u mermeru, kamenu, radio
portrete-fotografije za nadgromne spomenike.
A retko ko zna da je ovaj večiti momak u duši – bio i sjajan kuvar koji je imao nameru da odštampa i sjajan katalog sa raznim receptima i dekoracijama hrane na tanjiru!
Voleo je uvek da bude prvi u svemu, pustolovnog duha, različit od drugih, poput drugara Šiška kojem je uradio i portret–foto-
grafiju na nadgrobnoj ploči.
Bilo kako bilo – onih, kao i drugih poput njih, trebalo bi se setiti katkad.
Svojim životom utisnuli su u duh tadašnjeg Vranja trenutke posebnosti i kreativnost kojih se svaka nostalgija rado seti i
dotakne ih, oživi.
Zanemarivani često, ipak su proživeli svoje carstvo kreativnog ludila i traganja za smislom i istinama života na svoj način
koji nisu mnogi razumeli bojeći se da takav jedinstveni svet dotaknu srcem, da shvate koliko je čudesno biti zdrav a biti savršeno lud u drugačijem pogledu na svet oko sebe i u sebi.
Zato, kad je jednom prilikom Šiško pobegao iz bolnice u pidžami i kad su ga pitali zašto je to učinio, odgovorio im je:
“Tamo je, bre, ludnica! A ja nisam lud, zdrav sam!”
Ipak, Šiško je jednog dana prerano umro. Od tuberkuloze, u surduličkoj bolnici. Imao je tek 48 godina. I mnogo nedovršenih umetničkih slika pred sobom.
Oni koji su ga znali – znaju i to da je ovaj svet ostao bez još jednog čarobnjaka.
