Nova realnost i predbiblijska vremena
Tekst je izvorno objavljen na sajtu KIC Bosilegrad
Da li sam ja jedini kome se čini da ljudi postaju sve brutalniji i nemilosrdniji?
Zar samo ja ne mogu da prepoznam svoje komšije, dojučerašnje istomišljenike, prijatelje i poznanike po ljutitim licima i lutajućim, praznim pogledima?
Da li su se svi tako uspametovali ili sam ja glup?
Gomila tvojih "prijatelja" me je zamrzla tokom pandemije jer nisam želeo da verujem u njihove teorije zavere "zlatne milijarde", jer se nisam slagao sa Putinovim ratom protiv Ukrajine, jer se nisam slagao sa mržnjom, zloba i zavist ne znam odakle im, ali obilato sipaju na sve oko sebe.
Pitam se da li je nesavršeni svet u kome sam odrastao i poznavao zauvek nestao, ili jednostavno ne mogu da razumem nadolazeći svet sa njegovom „veštačkom inteligencijom“, veštačkim emocijama i veštačkom ljudskošću koja mi očigledno ne koristi ništa?
Sa stanovišta mojih možda „konzervativnih“ stavova, vidim samo da nas divljaštvo, sebičnost i razvrat vraćaju u predbiblijska vremena, ali sada više nema Isusa Hrista i njegovih apostola, a sveštenici su odavno postali ratnici.
Zla i služiti đavolu.
Zlo – to je „nova realnost“ koja se sve više normalizuje kao (anti)kultura ponašanja.
Međutim, ona postaje sve agresivnija i ekspanzivnija.
Na nivou Mahlena, maskira sve u močvari tračeva.
Nacionalno ugnjetava svoje podanike.
Na međunarodnom, napadajući druge nacije. Jednom otključana, agresija se vraća i dovodi do više agresije, uključujući i samog sebe.
Sada se sa nostalgijom sećam vremena te relativne, doduše nesavršene, demokratije i pravne države.
Pravila civilizovanog života gaze već nekoliko godina čizme Putinove vojske u Ukrajini, Trampovi izgrednici koji su napali Kapitol i njihove kolege poput Orbana, Fica, Vučića koji su govorili protiv svojih birača i traže da se oslobode građani u podređene srednjovekovne podanike.
Državnici su razbili ustavni okvir koji im je davao vrlo ograničena predstavnička ovlašćenja i uspostavili se kao gospodari života i smrti svojih birača koji su ih doveli na vlast.
Gledajući njihova lica i slušajući njihove reči, nekako ne mogu da zamislim da je neko od njih čitao, na primer, Jirgena Habermasa, Karla Popera ili Žan-Pola Sartra?
To se odnosi i na njihove birače.
Informisan, kulturan i obrazovan glasač teško da bi dao glas za političare koji danas mogu sa žandarmerijom i vođenim topovima da izađu na đake, studente i profesore koji, iščekujući apokalipsu, izlaze goloruki na trgovima i ulicama Novog Sada i Beograda, nadajući se da će vratiti državu na fabrička podešavanja i obuzdati ovu strmoglavu jurnjavu u preddemokratska vremena i ovladavanje ne samo sopstvenih, ali i susednih naroda i njihovih državnih teritorija.
Gde smo pogrešili, gde su nestale velike ideje prosvetiteljstva i humanizma,i kada smo uspeli da se vratimo smrtnim gresima kojih smo se odrekli pre dva milenijuma – požudi, pohlepi, požudi, lenjosti, gnevu, proždrljivosti i zavisti? Ili možda nikada nismo pokušali da se očistimo od greha i samo smo se provukli između kapi i čekali da raširimo krila u vreme
Zla?
Pad se uvukao u našu svakodnevicu, u odnose među narodima i državama i pretvorio nas u usamljene i samozadovoljne čovekolike idiote koji zure u ekran telefona sa kojeg nam je zalepljeno lice Zla.
Viševekovno oplemenjivanje čoveka i odgovarajućeg kulturnog miljea kao da se srušilo pred našim očima, a čovečanstvo se vratilo u naručje tirana i diktatora.
Moć zakona, koja je štitila svakog pojedinca, ustupila je mesto pravu vlasti, koja sa njim može da radi šta hoće.
I to samo tako, bez otpora.
Da ne pogrešimo – uprošćavanje kulture dovelo je do uprošćavanja politike, a samim tim i društva u celini.
Polupismeni građani, po sopstvenoj prilici, počeli su da biraju polupismene političare u sve složenijem hipertehnološkom svetu kome je potrebno mnogo više mudrosti i humanosti.
Ali mudri su jednostavno spustili zavesu i povukli se u svet samoće, jer im čast ne dozvoljava da idu niz vodu.
(Autor je predsednik Kulturno informativnog centra u Bosilegradu)
Foto Vranje news