Oni bi da kopaju litijum

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku

Neka mi čitalac oprosti što se vraćam na temu litijuma dok još plačemo nad žrtvama na novosadskoj železničkoj stanici.

Jednostavno ne vidim kako bi nesreća u Novom Sadu mogla da se odvoji od priče o litijumu.

Tako je, nesreća nije prava reč.

U meri u kojoj bi podrazumevala da niko nije kriv.

A za pogibiju četrnaest osoba u Novom Sadu – svima nam je to jasno – neko mora biti kriv.

Ta nadstrešnica nije pala više od pola veka.

A onda se srušila kada je železničku stanicu krenuo da obnavlja i sređuje tekući režim, dakle isti oni koji bi i da kopaju litijum.

Evo, neka čitalac sam kaže, kako mu posle prošlog petka zvuče uporna uveravanja vlasti da će kontrolisati sve u vezi s kopanjem litijuma.

Ili, kako izgleda Vučićevo oslanjanje na struku u vezi s kopanjem litijuma posle Vučićevog upornog ponavljanja da je u vezi s rušenjem nadstrešnice u Novom Sadu zakazala upravo struka.

Konačno, Vučić uporno ponavlja da će tražiti najčvršće garancije za poštovanje standarda u vezi sa kopanjem i preradom litijuma, ali kako vam posle 1. novembra izgledaju njegove garancije.

Ili je železnička stanica u Novom Sadu po važnosti stvar drugog ili trećeg ili… kojeg već reda u odnosu na prvorazredni status kopanja litijuma, kako ga tretira Vučić.

Ovde borbena vozila gaze preko putničkih vozila na putu i ubijaju čitave porodice, a jemac za naše živote i dalje uporno garantuje da smo bezbedni i da ćemo biti još bezbedniji kada počne da se kopa litijum, barem dok se ne dogodi prva sledeća nesreća.

Kako je to lako, daš garancije, ljudi ipak izginu, a ti onda okriviš arhitektu iz 1964. Savršeno za bezbedno kopanje litijuma.

Ovaj režim bi da kopa litijum, garantuje transparentnost čitavog procesa, najavljuje sajtove na kojima će uživo moći da se prati situacija na terenu oko rudnika i postrojenja za preradu, tvrdi da će se redovno analizirati sastav zemlje i vode i da će rezultati analiza biti trenutno dostupni javnosti.

Ali, evo već nedelju dana mi ne znamo šta stoji u ugovoru za sređivanje novosadske železničke stanice.

Mi čak ne znamo ni ko vodi istragu o nesreći.

Samo se izlazi s brojevima ljudi koji su do sad ispitani. Ali, mi pojma nemamo ko su ti ljudi, i zašto baš oni, i zašto tako mnogo njih.

Posle nesreće u Novom Sadu, jedino sigurno znamo:

1) u Srbiji ne postoji kontrola, ili barem ne postoji kompetentna, pouzdana i nezavisna kontrola za bilo šta, pa i za obnovu železničkih stanica ili kopanje litijuma;

2) u Srbiji možda i postoji struka koja bi mogla da proceni ili kontroliše, ali to nije struka na koju režim s Vučićem na čelu misli kada govori o struci: što se Vučića i režima pod njim tiče – u Srbiji imamo dve struke, jedna je poslušna, a druga je kriva, a režim ih koristi po potrebi;

3) iz 1 i 2 sledi jednostavan izvod – u Srbiji nije moguće garantovati bilo šta, a ponajmanje bezbednost.

Da ne nabrajamo više, dodajmo tek da i sve što se u institucijama događa posle nesreće jasno pokazuje da ovde nemamo ni sudove ni tužilaštvo sposobne da pravovremeno reaguju i utvrde odgovornost.

Konačno, što se nacionalnih medija tiče – nemamo ni medije.

Da zaključimo, Srbija ne ispunjava ni jedan uslov da se upusti u bilo kakav rizičan posao, a pogotovo ne u kopanje litijuma, što više nije ni rizik nego garantovana katastrofa.

Sve smo to znali i ranije, ali sada nas je u to tragično uverila i smrt četrnaest osoba.

Više nije stvar samo u tome da se spreči kopanje litijuma, ovaj bi režim trebalo sprečiti da radi bilo šta.

Možda bi im se mogla ponuditi pogodba da ostanu na vlasti do isteka mandata, pod uslovom da više ništa, ali baš ništa ne rade i ne zidaju i ne kopaju.

Sad se već horski ponavlja – oni ostavke neće dati.

Niko od njih, dok su na vlasti sasvim sigurno neće krivično odgovarati. Izlaziti na ulice i tražiti to od njih, zaludan je posao, i utoliko frustrirajući.

Ali, mogu se sprečiti da rade.

Gde god negde hoće nešto da počnu, treba ih u tome zaustaviti protestom, demonstracijama… šta već kome padne na pamet. Hoće da kopaju metro… ne može. Hoće da podižu most… ne može.

Hoće da grade stadion… neka ga grade, ionako ga prave samo za sebe. Hoće da kopaju litijum… ne može.

Maštam malo sad.

Kao što sanjam i o generalnom štrajku.

O blokadi puteva i mostova.

Ko zna, možda svaka takva blokada spasi poneki život.

Kao što se priča da bi na novosadskoj železničkoj stanici bilo mnogo više žrtava da su nastavnici taj dan držali časove umesto što su bili u štrajku.

Zaletati se na skupštine, gradske kuće… besmisleno je.

To njih ne pogađa ni najmanje.

To su sve simboli ustanova za koje ovaj režim ne samo što ne mari, nego ih je već i sam do temelja uništio.

Videli smo to, Vučiću su na srcu stranačke prostorije, a ne javne zgrade i ustanove.

U inače izvanrednom crtanom romanu „Duh Tokija“, Ricka Remendera (priča) i Seana Murphyja (crtež), autori paralelno daju slike distopije i utopije kroz koje vode svoje junake.

U distopijskom delu sveta romana, žitelji onoga što je ostalo od Sjedinjenih Država vreme provode na mrežama u virtuelnim stvarnostima.

U retkim trenucima kada su pri sebi, oni će objasniti da su njihovi pravi životi tako loši da više ne žele da budu u njima i zbog toga beže u izmišljene svetove na mrežama.

Mreže održavaju i sadržaje proizvode njihovi gospodari: gospodari mreža i ljudi.

Reč je tu o totalitarnoj diktaturi, iako žitelji tobože imaju pravo da biraju ko će upravljati ostacima zajednice.

Remender i Murphy su se na svoj način poigrali opštim mestom distopijske literature o manipulaciji ljudskom svešću.

Tom opštem mestu oni su dodali taj jedan svoj element – ta manipulacija je u njihovoj priči moguća tek kada ljudi dignu ruke od svojih života i života svojih bližnjih, da ne pominjemo živote ostalih članova zajednice.

Hoću da kažem – „Duh Tokija“ je jedna fino elaborirana priča o krizi demokratije i uvođenju diktature pod krinkom demokratije, a pomoću savremenih tehnologija i njima prilagođenih oblika grube zabave.

Ako je čitalac sad pomislio da prelazimo na drugu temu i da ćemo nadalje o američkim izborima, prevario se. 

Ako je verovati delima popularne kulture i njihovim autorima – a ja mislim da Remender (ne samo zbog „Duha Tokija“, nego pre svega zbog ambicioznijeg i još boljeg „Agenta straha“) i Murphy zaslužuju poverenje – onda stvari u Srbiji stoje mnogo bolje ne samo u poređenju s distopijskim slikama, nego i spram onoga kako ih sami vidimo.

Ako je briga za vlastiti život i dobrobit te za život i dobrobit bližnjih ali i ostalih članova zajednice osnovni uslov za njeno čuvanje, onda smo mi taj uslov ispunili.

Tragedije od prošle i ove godine izazvale su s dobrim razlogom masovne reakcije žitelja Srbije.

Tom reakcijom pokazali smo svi zajedno i svako od nas ponaosob da nam je stalo i do svog života i do života drugih s kojima delimo ovu zemlju.

To već neko vreme pokazujemo i kada demonstriramo protiv kopanja litijuma. (S druge strane, time što nasrće na naše živote, ovaj režim se sam diskvalifikuje i pokazuje da ne samo što ne bi smeo biti na čelu zajednice nego se ne kvalifikuje ni za njenog člana. Ali, nije ovde o njima reč.)

Taj prvi, najvažniji korak smo napravili, i to ubedljivo. (Istina, cena je bila nepodnošljivo velika.)

Sad treba razmisliti o sledećim koracima. Mi prolazimo kroz proces formiranja (ili obnove, ako hoćete) političke zajednice.

Tekući režim jeste prepreka u tom procesu, ali iz ugla samog procesa nije od presudne važnosti.

Temelje smo postavili i sada tražimo način da krenemo dalje.

Taj proces će trajati, režim će se truditi da ga zaustavi, i stoga treba biti strpljiv.

Tražiti im ostavke, pa očajavati što ih nisu dali, u suštini je od drugorazrednog značaja.

 

(Autor je filolog i publicista)

Foto Medija centar Beograd