Razgovarao: Bojan Tasić
Član žirija 44. Borinih pozorišnih dana u Vranju bio je iskusni glumac i reditelj Valentin Vencel. Bila je to prilika za intervju s njim.
Hvala na odvojenom vremenu, pre svega veliko mi je zadovoljstvo razgovarati sa Vama. Nije mala stvar kada jedno pozorište slavi pedesetogodišnjicu, kao što je to slučaj sa Novosadskim pozorištem (Újvidéki Színház). Bili ste na čelu Novosadskog pozorišta deset godina, zato me zanima kakav je osećaj proslaviti pedesetogodišnjicu?
"Ja sam u vrlo velikoj neprilici (smeh), jer sam u radu ovog pozorišta učestvovao u prvoj petini rada ovog pozorišta i u njegovoj petoj petini. Naravno u različitim funkcijama, ali to sve doživljavam kao svojevrsni kontinuitet. Kada god gledam ovaj ansambl, ne mogu da ne budem i srcem i dušom u Novosadskom pozorištu, iako sada već radim u jednom drugom teatru".
Kakve emocije se bude u Vama dok ih gledate?
"Osećam setu, ne samo dok ih gledam, već i kada čujem o ovom teatru. Naravno, odmah se setim kako je bilo na samom početku. Setim se svih kriza koje smo prolazili u ovih pedeset godina. Jedino se ne sećam kako smo ih prebrodili (smeh). Ovaj ansambl se izborio za mesto jednog od najzapaženijih i najpriznatijih ansambala u Srbiji, ali i na svemađarskom govornom području".
U čemu je ključ uspeha
Odgovor na ovo pitanje ja uvek počinjem sa time da, kada imamo debakl, mi odmah možemo izneti najmanje četiri elemenata koji su prouzrokovali tu krizu. Kada govorimo o uspešnosti u umetnosti, onda nam je vrlo teško naći suvisli razlog (smeh). Dok gledamo Novosadsko pozorište, jedna stvar je prisutna od samog početka. Doslednost. Ona se ogleda u stavu da mi iako igramo na mađarskom jeziku, ali je naš cilj da radimo za celokupnu potencijalnu publiku Novog Sada. Ne zadržavamo se na uži socijal – kulturološki krug našeg okruženja. To mogu biti različiti konteksti i različita očekivanja od publike, ali ta doslednost donosi širinu kojom se borimo protiv zatvaranja u sebe. Zato što zatvaranjem samo može doći do opadanja kvaliteta. Drugi instrument kojim gradimo uspeh jeste da glumci na sceni glume punim intenzitetom, od prvog do poslednjeg".
Pošto znam da dobro razumete poziciju pozorišta u manjim sredinama i njihove probleme, a opet čujemo kako se stalno govori o famoznom Zakonu o pozorištu. Možete li reći, pogotovo za ljude koji nisu iz struke, šta taj zakon donosi, šta omogućava?
"Sa rešenjem ministra kulture, osnovana je radna grupa za izradu nacrta Zakona o pozorištu. Ja sam tačno četrdeset i šest godina u struci, od diplomiranja. Od toga najmanje trideset godina razgovaralo se o potrebi ovakvog jednog zakona, koji će regulisati pozorišnu delatnost. Vrlo živo se sećam da je poslednja zakonodavna intervencija bila sredinom osamdesetih godina prošlog veka. Od tada nije bilo promene".
Šta se trenutno dešava?
"Trenutna situacija je sledeća - naša pozorišta apsolutno većinom funkcionišu na osnovu običajnih prava, a unutarnje pozicije (što tehničkog osoblja, što umetnika) zavise od stečenih prava. Nemamo sistem koji je obavezan za sve, niti sistem u okviru kojeg trebamo znati svoje obaveze i prava. Običajno pravo koje se po pozorištima sprovodi, prouzrokuje različit tip rada i našeg odnosa prema svojoj delatnosti. Postoje kvalitetne publikacije koje su sagledale celokupno stanje... Zakon će doneti regulativu naših obaveza i prava".
Šta sve podrazumevamo time?
"Prvo će zakon morati da definiše tipove pozorišta, u kojem su statusu i čime raspolažu. Kako pozorište može biti od nacionalnog interesa, ili kako izgleda i usled čega će teatar biti regionalni. Potom se moraju regulisati i teatri lokalnog tipa. Naravno, moraće se voditi računa i o artikulaciji nezavisnih teatara. Oni opet u ovom trenutku nisu nezavisni, jer očekuju novac od budžeta. Njihova želja jeste da jednog dana budu sufinansirani, što otvara pitanje koliko su (ne)zavisni? Po nekoj sugestiji ministra, imalo bi smisla baviti se i sektorom amaterizma. Dakle, morali bi izregulisati zakonom sve: od amaterskih pozorišta do pozorišta od nacionalnog značaja. Zakon bi trebao imati i tu ambiciju da reguliše odnose i unutar samih teatara, počev od oblika radnog odnosa umetnika, do načina izbora menadžmenta. Da li ih treba razdvojiti ili da ostane objedinjeno... uvek se nameće i pitanje ko će biti nosioc konkursa, ali najpre treba regulisati sistem finansiranja".
Vi ste rado viđen gost u Vranju, često dolazite ovde, zato Vas moram pitati kakvi su vaši utisci o Vranju i samom festivalu Borini pozorišni dani?
"Jedan deo svoje mladosti proveo sam u Bjelom Polju, u Crnoj Gori. Taj mentalitet i odnos ljudi, veoma me podseća na ono što doživljavam ovde. Bez trunke patetike, reći ću da se u Vranju osećam jako prijatno, čak više od toga, kao da sam kod kuće".
A, festival?
"Što se samog festivala tiče. Upravo dolazim sa Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine, koji će od ove godine, pa narednih pet godina biti organizovan u Subotici. Moram reći da je organizacija Borinih pozorišnih dana daleko nadmašila mnoge festivale, samokritički ću reći i naš festival. Nadmašila ih je u gostoprimljivosti, ali i u samoj selekciji koja je za poštovanje. Ove projekte koje je vranjska publika imala priliku da gleda prethodnih večeri, pa i naredne dve večeri, su vrhunac pozorišne produkcije u Srbiji, Bugarskoj i Severnoj Makedoniji. Uspeli ste da na dobar način kombinujete vašu spontanu otvorenost, a u isto vreme racionalnu organizacionu sposobnost. To nije mala stvar. Vi ste na istaknutom mestu mape pozorišnih festivala".
Profil
Valentin Vencel rođen je u Zrenjaninu 1952. godine. Godine 1973. počinje da se bavi glumom u amaterskom pozorištu Madač. Godine 1974. primljen je u prvu generaciju Akademije umetnosti u Novom Sadu, smer gluma na mađarskom nastavnom jeziku, u klasi Milenka Maričića, gde je diplomirao 1978. godine. Od 1979. do 1991. član je ansambla Novosadskog pozorišta. Dobija mnoge nagrade, između ostalih i tri nagrade za glumački nastup na vojvođanskim susretima profesionalnih pozorišta; Nagrada Jugoslovenskog festivala radio drame (Ohrid); Nagrada SSRN Novog Sada mladom umetniku, itd. Godine 1990. prelazi u pozorište Gardonji Geza u Jegri, gde ostaje do 2013. godine. Za to vreme redovno sarađuje sa Pozorištem srpske manjine u Budimpešti, kao i sa nekoliko mađarskih pozorišta u Rumuniji i Slovačkoj. Sarađuje i sa Šabačkim pozorištem, pozorištem u Lazarevcu, i sa Srpskim narodnim pozorištem. U Mađarskoj je trostruki nosilac Gardonjijevog prstena. Dobitnik je priznanja Pro Agria grada Jegra. Dva puta je bio Umetnik godine Jegra i Umetnik okruga Heveš. Nosilac je državne nagrade ASSE Dijj, godišnjeg priznanja pozorišne kritike i godišnje pohvale ministra kulture. Godine 2013. godine izabran je za direktora Novosadskog pozorišta. Član je Upravnog odbora Srpskog narodnog pozorišta i predsednik Zajednice profesionalnih pozorišta Vojvodine. Tvorac je i direktor festivala Synergy, jedinstvenog pozorišnog festivala manjinskih pozorišta.
