Osvrt na predstavu Bilo jednom u Novom Sadu: Bez vas nema nas i bez nas nema vas

Pretposlednje takmičarske večeri 44. Borinih pozorišnih dana u Vranju je ekipa pozorišta Ujvideki sinhaz u Novom Sadu predstavila ostvarenje Bilo jednom u Novom Sadu, u režiji poznatog reditelja Andraša Urbana koji zajedno sa Robertom Lenardom i dramaturgom Tamašem Olahom potpisuje tekst.

Predstava prati glumce ovog pozorišta koji se okupljaju nakon proslave i, sumirajući svoja lična i kolektivna iskustva kao članovi ansambla, stvaraju predstavu i pružaju kritički komentar na savremeno pozorište, sopstvenog mesta u njemu, ali i društvene i poličitke okolnosti čiji je uticaj neizbežan.

Prisutni su glumci i glumice različitih godina i građe, a kritika ne izbegava apsolutno nikog i ništa: od ega i seksualne opsesije samih glumaca, preko neubedljivih reditelja, pozorišne birokratije, nacionalnih manjina i većina, pa i samog „predsednika“ čiji se glas pojavljuje da obeća bolje uslove umetnicima.

Sveprisutno je poigravanje pojmom 4. zida, kao dodatan podsetnik na tanku granicu između sveta na sceni i u stvarnosti.

Premijera ove predstave održana je 27. januara, kada Ujvideki sinhaz obeležava 50. rođendan, čime je veza sa stvarnošću dodatno podvučena.

Prepoznatljivi energetski naboj koji publika očekuje od ovog pozorišta u ovom slučaju ima malo drugačiji razvoj: Brojni glumci (24, zajedno sa glumcima sa Akademije) postepeno pristupaju sceni i ulaze u uloge, gradeći predstavu koja sigurnim tempom kulminira do maksimuma, pa i preko toga.

Nasuprot očekivane aktobatike, pristupa se muzičkim numerama sa složenom koreografijom (Kristian Gerđe), dok izbor songova pruža svedeni uvid u istoriju pozorišta (mjuzikli Kosa, Čikago, Mulan Ruž) ne zaboravljajući na detalje koji označavaju Novi Sad (npr. numerom Bila je tako lepa Pekinške patke).

Mesto su našle i operetske numere sa Indijancima, potencijalno kao komentar na poznata filmska ostvarenja koja nose prefiks „Bilo jednom u...“, kao i osvrt na političku (ne)korektnost sa kojom se ova predstava neprekidno poigrava.

Scenografija (Marija Kalabić) puna svetlucavih resica precizno označava jeftin luksuz pozorišta i naglašava priču, dok Urban nalazi način da pruži glas i samom titlu koji se u jednom trenutku pobuni i zahteva autonomiju.

Ekstravaganca puna izuzetnog pevačkog umeća i energičnog plesa postepeno kulminira ka sentimentalnom kraju koji nam iskreno poručuje kako pozorište, sa svim svojim prednostima i manama, i dalje zavisi od gledalaca – i obrnuto.

Predstava Bilo jednom u Novom Sadu odraz je višegodišnjeg iskustva ansambla, kreativne ekipe, a naročito Andraša Urbana koji je pronašao način da uzdrma ono što se, možda, očekivalo od pozorišta Ujvideki Sinhaz, ostavši veran cinizmu, nekorektnosti, i drugim oružjima kojima pozorišni umetnici uzdrmavaju publiku iz svojih sedišta.

Publika je kritike na svoj račun podnela dobro i pružila punu pažnju predstavi, a izvedba je na kraju zaradila i prvu stajaću ovaciju na 44. Borinim pozorišnim danima.