Predstava Bilo jednom u Novom Sadu (tekst Andraš Urban, Robert Lenard, Tamaš Olah, režija Andraš Urban), u produkciji Novosadskog pozorišta Ujvideki sinhaz, izvedena je u vranjskom teatru pete, pretposlednje takmičarske večeri 44. Borinih pozorišnih dana. Posle predstave, vođeni su razgovori o ovom pozorišnom ostvarenju. Dramaturškinja Ana Ogrizović bila je domaćin glumcima gostujućeg ansambla - Silviji Križan, Arpadu Mesarošu, Gaboru Pongu, Benceu Salaiu, kao i jednom od koautora teksta Robertu Lenardu.
Dramaturškinja i moderatorka razgovora Ana Ogrizović rekla je na početku razgovora da kada se izgovori ime pozorišta Ujvideki sinhaz "u startu postoji očekivanje nekog prepispitivanja pozorišnih granica i mogućnosti, te stalnog uvođenja nečega novog na pozorišnu scenu.
Ana Ogrizović: Opet je ta granica pomerena, tako što smo videli predstavu o stvaranju pozorišta, koja ga na sve moguće načine preispituje. Prirodno mi je zbog toga da krenemo od teksta i baš mi je drago što je tu jedan od koautora. Zanima me kako nastaje jedan tekst ovog tipa?
Robert Lenard: Kada gledamo redosled autora teksta, tu je Andraš (Urban, ujedno i reditelj, p.a) na prvom mestu s razlogom. On je idejni tvorac tekstualnog materijala. Tamaš Olah, koji je i dramaturg predstave, i ja kao asistent reditelja, proveli smo mnogo noći u direktorskoj kancelariji Novosadskog pozorišta, neretko do dva, tri sata posle ponoći, radeći na tekstu. To je išlo tako što Andraš ima neku situaciju, neki tekstualni predložak u glavi, ili već napisan, i onda smo to obogaćivali na različite načine. Ali, nismo samo mi učestvovali u tome. Taj tekst je prirodno dolazio iz razgovora koje je Andraš vodio s glumcima o raznim temama - o istorijatu pozorišta, o savremenom ili alternativnom pozorištu ili teatru uopšte, o glumačkim očekivanjima, željama, i po tome je pisao tekst na kome smo mi bili saradnici.
Arpad Mesaroš: Ali, uvek imamo taj neki provokativni ton, provokativne teme, idemo u krajnost u nekom smislu. Imali smo segmentge koji nisu ušli u predstavu. Na primer, kolega glumac Gabor (Pongo, p.a) i ja smo zajedno u garderobi, a imali smo zadatak da svako od kolega u pripremi ove predstave odigra nekog kolegu. Mi smo igrali jedan drugog, zato što se poznajemo baš dobro. Međutim, na kraju to nije moglo da stane u predstavu. Radilo smo mnogo toga u pripremi - na primer, šta mislimo o klasičnom tatru, šta o alternativnom, pa smo onda kritikovali, pa hvalili recimo klasični teatar. Najbolje je bilo kada bismo se posvađali, ušli u konflikt u nečemu, tu su se stvarali najbolji segmenti teksta.
Gabor Pongo: To nisu svađe - svađe, već nekakve konfliktne sitaucije koje su nam pomagale da zajedno dođemo do nekog rezultata koji bi autora teksta i reditelja Andraša Urbana inspirisao.
Robert Lenard: Na primer, stariji deo ansambla dobio je u jednom momentu zadatak da ponižava mlade glumce, koji su još na četvrtoj godini akademije, i to na taj način da sebe kao starije i iskusnije veličaju. Taj deo se mogao i videti u predstavi.
Ana Ogrizović: Zanima me i mišljenje glumaca o tome koliko su njihovi likovi iz predstavi slični njima privatno, jer koliko sam shvatila u predstavi se mahom međusobno oslovljavate vašim ličnim imenima.
Silvija Križan: I jesu i nisu slični, zavisi od osobe. Po mom mišljenju, neki likovi možda jesu slični nekom od glumaca privatno, ali neki uopšte nisu.
Bence Salai: Ja sam konkretno prepoznao u tekstu neke rečenice koje sam izgovarao na probama, ili iz razgovara tokom procesa rada na komadu.
Rober Lenard: Ali, te rečenice ne izgovaraš nužno ti, već su u replikama nekih od kolega.
Bence Salai: Da, tako je.
Robert Lenard: Ali, te rečenice koje su izgovarane na probama dovedene su u predstavi do jednog paradističnog stanja, ipak je reč o pozorištu.
Silvija Križan: Ideja je bila da smo najpre na jednoj, pa na drugoj strani. Čas braniš nešto, čas napadaš.
Gabor Pongo: Mi ne igramo bukvalno sebe na sceni, iako koristimo naša imena. Ipak su likovi u pitanju.
Ana Ogrizović: Ne mogu a da ne pomenem reditelja Andraša Urbana. Iza njega postpji čitav jedan kult i njegov uticaj ne može da se porekne. Neki od njegovih postupaka u prošlosti, a i danas smatraju se dosta kontraverznim. On je veliki reditelj, pa me zanima kakav je iz vašeg ugla proces rada sa njim.
Robert Lenard: Ovo je, zapravo, prva predstava koju je on režirao u našem pozorištu otkad je postao direktor. Nekako je to bio i povod za ovakav komad, on je imao želju da radi sa celim ansamblom, što je i učinio. Svi su glumci bili angažovani, osim jedne osobe koja je u vreme pripreme predstave bila bolesna. Svi su bili uključeni, bukvalno celo pozorište, pa i kompletan potencijal ljudstva iz tehnike. To je bio i nekakav simbolični cilj - da pedesetu godišnjicu našeg teatra svi zajedno slavimo. Kada je reč o njegovom načinu rada, Andraš paralelno radi neke stvari, ali i glumci paralelno rade neke stvari. Pored razgovora mi smo već imali neke izabrane pesme za izvođenje u predstavi, ponovo smo ih aranžirali. To su uglavnom pesme koje smo ranije izvodili u nekim drugim predstavama.
Silvija Križan: S tom razlikom što većinu pesama ne izvode oni koji su ih izvodili u nekim drugim predstavama u originalu.
Robert Lenard: Ili su izvođenja bila totalno u drugom stilu.
Gabor Pongo: S Andrašem raditi je uvek izazov u tom smislu da je način rada otprilike isti, ali da uvek pomera granice pozorišta. Znamo uvek kako ćemo otprilike raditi, ali on uvek krajnji rezultat izmesti, pomeri, napravi ga drugačije. Takav osećaj imam i sa ovom predstavom - da smo opet uradili nešto što je naše, što nije baš viđeno u pozorištu.
Arpad Mesaroš: Sad razmišljam da li je Andraš ranije radio mjuzikle ili operete? Jeste, radio je Vitezovi Lake male, ali nije sve isto. Ovo je više mjuzikl, a ono je opereta. On je uvek imao želju i volju da radi predstavu poput ove i mislim da je Bilo jednom u Novom Sadu njegova debitantska predstava ovog tipa.
Gabor Pongo: Sam jubilej našeg pozorišta i taj dekor kada uđete u salu pre predstave odaje nekakvu slavljeničku, ekstravagantnu atmosferu. Drago mi je da ovo nije nekakav ad hoc proces samo za tu priliku, nego evo tu smo, predstava i taj jubilej živi kroz nju, to je nešto što je unikatno.
Robert Lenard: Ali, treba reći da je sama premijera bila zaista na pedesetogodišnjicu pozorišta, a radnja predstave se dešava jutro posle jubileja. Malo imamo i "time travel".
Silvija Križan: Ne znam da li ste pomenuli Kristiana Gerđea koji je radio koreografije. Bilo je vrlo interesantno raditi s njim. Jer, obično radimo s koreografima iz Mađarske. Oni imaju vojnički sistem rada, sve se radi po notama, tako smo do ovog procesa bili naučeni da radimo. Kristian Gerđe je nešto sasvim suprotno, ima mnogo strepljenja, nije uopšte pravio nikakvu tenziju tokom pripreme predstave, pravili smo je mi, ali je na kraju sve ispalo ok. I dobio je Sterijinu nagradu za ovo.
Ana Ogrizović: Divno je i što ste mlade kolege sa akademije inkorporirali da igraju u predstavi.
Robert Lenard: Pa, oni samo stoje tu... (smeh). Ne šalim se, oni su se super uklopili. To je cela klasa četvrte godine.
Silvija Križan: I talentovani su jako, igraju i u drugim predstavama i zaista su briljantni.
Robert Lenard: Imamo u neku ruku i geografsku prednost kao pozorište, jer nam je glumačka akademija na stotinak metara od teatra, tako da mladi glumci mogu da skoknu na probu, posle se vrate na čas.
Iz publike je bilo pohvala na račun predstave, poređenja sa komadom Metamorfoze Jugoslovnskog dramskog pozorišta u kome je 2013. godine u vranjskom teatru igrao Nebojša Glogovac, te konstatacija da je ova, uz tu predstavu, jedno od najintrigantnijih pozorišnih ostvarenja koje je viđeno na Borinim pozorišnim danima.
Pošto je tokom predstave sve vreme na sceni i muzički bend, bilo je pitanje iz publike da li su i članovi benda članovi ansambla.
Bence Salai: Ja sviram gitaru i član sam ansambla, kao i basista, a ostali muzičari nisu. Ali, često sarađujemo, tako da su praktično stalno tu sa nama.
