Osvrt na predstavu Sumnja: Potera za zlom je udaljavanje od Boga

Četvrto takmičarsko veče 44. Borinih pozorišnih dana u Vranju obeležilo je gostovanje Dramskog teatra Nikola Vapcarov u Blagoevgradu sa predstavom Sumnja, rađenom po tekstu američkog autora Džona Patrika Šenlija i u režiji Stajka Murđeva.

U pitanju je još jedna priča u čijem centru se nalazi odrasli muškarac na uglednoj poziciji osuđen za seksualno zlostavljanje maloletnih dečaka, s time što se ovog puta radi o svešteniku, Ocu Flinu (Kalin Vračanski).

Stanka Kalčeva kao starija časna sestra Alojzius i direktorka uverena je u njegovu krivicu uprkos nedostatku konkretnih dokaza, dok mlađa časna sestra (Hristina Vulkanova) posustaje pod zavodljivim šarmom i modernim duhom oca Flina, ne želeći da veruje u ukaljanost njegovog karaktera.

U pitanju je vešto iskrojena priča gde Šenli polako ali inteligentno ubacuje i povećava crva sumnje u junacima i samoj publici, dok povremena duhovitost uspešno razblažuje napetost.

Mada je tekstualni izvor predstave izuzetno plodan, primetan je nedostatak dramaturga, pogotovo na početku koji se veoma sporo razvija.

Glomazni početni monolozi ubrzo gube pažnju gledalaca (naročito drugi), dok su replike naredne scene obimne i brojne na način koji funkcioniše u određenim okolnostima, ali su u ovom slučaju nedovoljno adaptirane i sputavaju tok radnje.

Malobrojna glumačka ekipa je, uprkos ovim okolnostima, pokazala veliko umeće i pružila istaknut razvojni luk svojih karaktera, pogotovo Vračanski kao otac Flin i Kalčeva kao sestra Alojzius.

Još jedan istaknuti aspekt ove predstave je scenografija (kolektiv) koja piktoreskno prikazuje prozore crkve i idiličnu bašticu škole, dok česta upotreba mašine za maglu sugeriše mutnu priču i istinu koja se skriva iza ovog vela.

Magla se na kraju podiže, ali baš kao u stvarnom životu, istina ne izlazi zvanično na videlo.

Preseljenje Šenlija sa sobom nosi gorak ukus zbog njegovog istovremenog unapređenja, dok razočaranje sestre Alojzius ulazi u samu publiku kroz sveprisutnu sumnju.