BPD Osvrt na predstavu Nestajanje: Kad istina dođe na naplatu

Treće takmičarsko veče 44. Borinih pozorišnih dana je publici pružilo priliku da pogleda gostovanje beogradskog Ateljea 212 sa predstavom Nestajanje, po tekstu hrvatskog autora Tomislava Zajeca i režiji Sanje Mitrović.

Paralelno prateći dve vremenske linije, drama prikazuje borbu dve porodice sa postupcima očinskih figura, eventualno otkrivajući njihovu povezanost i iznoseći na svetlost traumatične događaje iz prošlosti.

Svetozar Cvetković maestralno prikazuje višestruke nijanse u liku ostarelog profesora Karla i pruža uvid u ono ljudsko u njemu, kao i Karlovu ličnu motivaciju za zlostavljanje koje je počinio.

Dubravka Mijatović sa veštim dostojanstvom prikazuje njegovu suprugu Veru, ženu koja postepeno otkriva istinu s kojom mora da živi, dok Natalija Stepanović kao Tea pruža srdačan prikaz nove, mlade generacije koja teži pozitivnoj promeni, ali ne uspeva da izbegne šablone kojima se nekada protivila.

Oni su viša srednja klasa u svakom svom aspektu, od garderobe (Boris Čakširan), kitnjastih intelektualnih razgovora i opaski (scenski govor potpisuje dr Dijana Marojević), do tajni koje ih proždiru do smrti, ali zbog skandala ne smeju izaći na videlo.

Nasuprot njih Dejan Dedić kao Marko, sada odrasla žrtva zlostavljanja, uverljivo penje svoj lik iz tihe apatije u eksploziju emocija i, uslovno rečeno, pročišćenje od prošlosti.

Markov „greh“ kao roditelja beznačajan je u odnosu na Karlov, međutim čini značajan katalizator za Markovo survavanje u prošlost.

Kao rediteljka sa raznorodnim iskustvom, Sanja Mitrović unosi filmsku dimenziju i pomera granice same predstave.

Scenografija Jasmine Holbus sadrži filmsko platno koje nas konstatno uvlači u dubinu šume i simultano prikazuje smenu godina u kojima se radnja dešava, kao i zemljište sa drvetom, metaforom otkopavanja istine i sađenja novih izdanaka.

Fragmentarnost sećanja i događaja (Dimitrije Kokanov) doprinosi zbunjenosti i komplikovanosti u razotkrivanju prošlosti.

Ovom predstavom šetaju duhom umrtvljeni ljudi i istinski pokojnici, međutim lik Alise u tumačenju Milice Janevski ostaje pod izvesnim velom misterije i pitanjem da li je njeno nestajanje čista posledica zlostavljanja njenog deteta, ili je u pitanju zaista otelotvoreni duh prošlosti koji gladuje za istinom.

Rečitost predstave i bolno sporo odmotavanje istine čija je žeravica upaljena od samog početka predstavlja komplikovanije iskustvo gledanja, međutim smatram da je opravdano samom prirodom priče i njenim junacima, kao i da bi veća iskakanja ublažila metaforu teškog puta do razrešenja.