Predstava Nestajanje (tekst Tomislav Zajec, režija Sanja Mitrović), u produkciji Ateljea 212, izvedena je u vranjskom teatru treće takmičarske večeri 44. Borinih pozorišnih dana u Vranju. Posle predstave, vođeni su razgovori o ovom pozorišnom ostvarenju. Dramaturškinja Ana Ogrizović bila je domaćin glumcima gostujućeg ansambla, među kojima su bili i Svetozar Cvetković i Dubravka Mijatović.
Dramaturškinja Ana Ogrizović rekla je, otvarajući razgovor, da rediteljka Sanja Mitrović ima vrlo raznoliko iskustvo i da se poprilično bavila dokumentarnim teatrom.
Ana Ogrizović: U tom smislu me zanima kakav je bio proces rada na ovoj predstavi, da li je bilo nekih segmenata u radu koji su bili neuobičajeni, ako je to uopšte moguće.
Dubravka Mijatović: Meni je konkretno ovaj proces rada bio nešto potpuno novo. Nisam radila ovakvu vrstu komada gde se, zapravo, filmskim sredstvima radi pozorišna predstava. To je, na neki način, opasno, zato što postoji opasnost da to ne dopre do publike. Zato mi imamo bubice (mikrofone) na kojima je naša rediteljka od početka insistirala. Kako nam je rekla iz iskustva, jer dosta radi van zemlje, tamo se uglavnom svi komadi, ne bez razloga, rade sa tim bubicama. One omogućavaju s jedne strane da glumci ne izgube glas, kao ja sada (smeh), i omogućavaju jednu vrstu intime i onoga što je ona nameravala - da filmskim sredstvima ispričamo priču i da sve to što kažemo bude ovde nama blizu (gestikluacija ka ušima), da se čuje i oseti. Zapravo je želela da taj tekst, koji je pažljivo prethodno ištrihovan, da svaka rečenica, svaka emocija, svaka misao, sve što se dešava bude jako blizu publici i da ih nateramo da ih se tiče.
Dejan Dedić: Duda je sve fenomenalno rekla (smeh prisutnih), nema šta da se doda preterano. Ono što je svima nama kolektivno bilo drugačije je to što smo imali dosta proba na kojima je rediteljka mikromilimetarski, filigrantskim postupkom vraćala scenu veliki broj puta. I mi kao glumci, koji smo navikli na neka drugačija sredstva, nismo bili sigurni na koji način to, žargonski rečeno, prebacuje rampu. I onda nam je ona samo govorila verujte mi, verujte mi, jer to je dokumentaristički pristup, između ostalog i minimalistički, čime se ona najviše i bavila u svojoj karijeri. Teatar koji je ona nama donela bio nam je stran. Trebalo nam je vreme da savladamo sve i poverujemo njoj i sebi samima, da se osećamo komotno i prijatno i da to donesemo na scenu.
Ana Ogrizović: Bojan Munjin je u kritici predstave napisao da Nestajanje nije nipošto univerzalna priča, već savremena drama o ljudima koji žive danas. To je meni bilo vrlo zanimljivo, pošto sam se, kada sam imala samo osnovne podatke o komadu i predstavi, složila s time, ali kako smo krenuli da gledamo predstavu moja prva asocijacija bila je situacija koja se desila u istraživačkoj stanici Petnica, u vezi sa seksualnim zlostavljanjem. I ja sam to doživela kao nešto vrlo univerzalno - to zakopavanje istine, zakopavanje samog sebe i sa istinom i sa traumama.
Dejan Dedić: To što je napisao Munjin da se govori o savremenom čoveku danas, pa govori se zato što je reč o drami. Drama je univerzalna stvar. Ovde se konkretno tretira jedna drama, zlostavljanje od strane profesora, mi vidimo kako to nije jedina žrtva i kako je najveći problem u svemu tome neverovanje žrtvama. Imamo dve strane medalje. U konkretnom slučaju Dečka sa ekrana (igra ga Đuro Brstina) koji nije našao način da izađe na kraj s tom traumom i završio je neslavno. I imamo Marka, koji je odlučio da se bori. On je završio identičan fakultet kao i njegov zlostavljač, išao je na to da u neku ruku postane ravnopravan s njim - da bi mogao da mu se suprotstavi. Danas borba nije čest izbor. Postoji problem u razgovaranju, nepoverenju, u sistemu gde vladaju tabui i svaka truama je jako dogmatizovana. To je veliki problem, jer traume nisu strana tela i trebamo im pristupiti vrlo blisko.
Jelena Ilić: Mislim da se ovaj tekst, pored toga što je svačija trauma vrlo lična i duboka (koliko god trauma kao pojava bila univerzalna), pošto potiče sa prostora bivše Jugoslavije, malo oslanja na neku vrstu patrijarhata. U ovom slučaju imamo zlostavljanje od muškarca koji je na poziciji i koji je u patrijarhalnom poretku figura u koju se ne sumnja, koji zlostavlja dečake kojima pomaže i verovatno duboko veruje da radi pravu stvar. Ali, čini mi se da se u patrijarhatu bilo koja žrtva, žene posebno ali i muškarci, jako teško odlučuju da izađu u javnost sa informacijama o onome što se dogodilo. Treba prevazići stid kojeg patrijarhat automatski u vas ugrađuje, a onda i boriti se sa svim predrasudama društva koje to teško prihvata. Postoji jedan slučaj u Japanu gde je jedna žena šest godina pokušavala da dokaže da je neki čelnik zlostavljao u hotelskoj sobi i nije uspela jer je Japan duboko patrijarhalno društvo koje nije spremno da poljulja takve temelje.
Bojan Tasić (dramaturg, saradnik festivala): Daću jednu svoju slobodnu konstataciju, možete se i ne složiti sa mnom slobodno... U vezi sa ovom pričom o univerzalnosti, meni je zanimljivo kako sama priča kreće od tog mikrokosmosa dve porodice, ali opet rediteljka na jako vešt način daje određene znakove koji nam govore, ne samo o istoriji našeg balkanskog podneblja, već i o istoriji Evrope. Vi ste donekle u predstavi unifromisani crnim uniformama, čak se u tekstu navodi da je otac glavnog junaka šio ustaške uniforme, a on u jednom momentu dobija žutu košulju, znamo koga je žuta boja u logorima obeležavala. I sam glavni junak kao da vodi određenu vrstu logora, gde on misli da radi dobru stvar, a zapravo kinji i maltretira slabije od sebe, u ovom slučaju decu, pritom decu koja imaju smetnje u razvoju. Tema je sve samo ne neuniverzalna.
Svetozar Cvetković: Svaka vam čast na ovoj opservaciji.
Ana Ogrizović: Dobro, došli smo do glavnog junaka, htela bih da o njemu porazgovaramo malo podrobnije. Učinio je jedan zločin koji ne može da se pravda ni na kakav način, a opet s druge strane vidimo neke njegove ljudske momente. Htela bih da nam gospodin Cvetković odgovori na pitanje gde prestaje čovek, a počinje nečovek, ako uopšte postoji neka ta granica.
Svetozar Cvetković: Pa, teško da bih ja igrao nečoveka. Glumac mora nekako da prođe kroz ovakvu vrstu komada i ovakvu priču da bi probao ljudski da na bilo koji način usvoji šta je to što taj čovek čini, kroz šta prolazi u životu i na koji način dolazi do nečega što postaje izvitopereno ponašanje koje ga u jednom trenutku zbilja učini nečovekom. Kad sam se bavio time kako to uopšte dovesti do neke apsurdne činjenice da nešto morate da opravdate, čitao sam dosta o pedofiliji kao pojavi koja nije od juče. A, koja je kroz davnu istoriju, istoriju Grčke i Rima, bila nešto što je bilo prihvatljivo, na šta mi možemo da imamo jedan odnos neprihvatanja koji imamo danas. Ali, mislim da ako ljudi krenu u takvu vrstu ponašanja, onda opravdanje za to nalaze u davnoj istoriji i u onome što je veliki Rim činilo velikim Rimom i što je činilo da u tom vremenu generacije i generacije prolaze kroz takvo ponašanje koje je bilo potpuno prihvatljivo. U današnjem vremenu, naravno, ne možete se složiti sa takvom vrstom ponašanja i naravno da ga morate nazvati zločinom. Ali, postoji mnogo izvitoperenog i apsurdnog ponašanja oko nas u celom svetu - zlostavljanja ljudi na masovnom nivou, ubijanja ljudi, pa i mi smo bili svedoci toga, prošli kroz paklena silovanja koje je neko činio u naše ime. Tako da, ako se identifikujete sa time, onda je ovo samo jedno zrno u užasnom ponašanju sveta koje je pisac doveo pod mikroskop, na jednu porodicu i u jednu situaciju, i na to što može da se reflektuje u društvu koje nije samo hrvatsko, srpsko, nemačko ili austrijsko, nego je apsolutno univerzalno. I da ovaj svet, bez obzira na to koliko počivao na dobru, počiva i na zlu. To zlo je sakriveno, u njega se često ne veruje, ali smisao ove predstave i smisao toga zašto je rediteljka to želela da radi upravo sa nama je da se na malom prostoru skrene pažnja na nešto. I da ova publika, koja je večaras gledala predstavu, izađe iz dvorane sa malim pomakom u svom pogledu na svet koji će biti drugačiji od onog koji su imali pre nego što su ušli u dvoranu.
Tekst i foto M. Dimić/D.D.
