Ivan Vanja Alač, reditelj mlađe generacije, predstavio se publici na 44. Borinim pozorišnim danima u Vranju predstavom Ljudi od voska Narodnog pozorište u Somboru, koja je izvedena druge večeri festivala, u okviru takmičarskog programa.
Alač je iz glumačke porodice.
Sin je glumice Vesne Čipčić i glumca Aleksandra Alača, brat glumice i muzičarke Aleksandre Anje Alač.
Pre predstave Ljudi od voska, imao je zapaženu režiju nove verzije drame Beogradska trilogija Biljane Srbljanović na sceni Studio JDP u Beogradu.
Gostovanje predstave Ljudi od voska u Vranju bio je povod za razgovor s rediteljem.
Koliko je za vas, kao mladog reditelja, bilo izazovno režirati ovakav Matešićev konstrukt od tri drame spojene u jednu koja prati u izvesnom kontinuitetu život autora koji se graniči sa njegovom uobraziljom?
"Drama Ljudi od voska je bila moja velika želja dugi niz godina pa sam imao dovoljno vremena za pripremu tokom koje se i ideja o scenografiji rodila. Pritom sam, radeći na jednoj drugoj: Beogradskoj trilogiji načeo neki ključ i stil kome sam se tokom rada na ovoj predstavi vratio i dalje ga razvijao. Kad reditelj pred sobom ima jedno ovako kompleksno i sjajno delo i ansambl kakav je somborski, svaki izazov je zadovoljstvo."
Kakva je po vama pozicija mladih umetnika u srpskom teatru danas?
"Pozicija mladih umetnika je danas samo prividno bolja nego ranije, pa neretko i gora".
Zašto?
"Retke šanse za rad koji mladi dobijaju su one koje ti mladi ljudi ne bi prihvatili da imaju drugu opciju. Nametnut tekst, neretko i podela, ekstremno kratko vreme za postavku i troduplo manji honorari od minimuma. Nažalost, mlade kolege se, što je normalno, nadaju da ako to dobro urade, otvoriće im se neka iduća kapija. Međutim, takve prilike koje u startu imaju smanjene šanse za uspeh vrlo često znaju i da zatvore vrata. Jer: mladima se greške ne praštaju. A, uspesi ne dovode nužno uvek do novog angažmana. Neki od mojih omiljenih reditelja su pravili neke od najgorih predstava koje sam gledao, ali su hvala bogu dobijali nove angažmane kroz koje su razvijali svoj rukopis da bi postali ono što su danas".
Šta uraditi po tom pitanju?
"Ako ne pustimo nove ljude da greše, za pedeset godina nećemo imati pozorište jer će u mađuvremenu svi naći poslove od kojih, za razliku od ovoga, mogu da žive. Zato sam zahvalan Narodnom pozorištu Sombor što sam dobio uslove koje bi i svaki eminentni reditelj mogao da poželi, iz jednog prostog razloga, a to je što oni nisu imali percepciju da meni daju priliku nego da zajedno radimo sve kako bismo dobili što bolju NAŠU predstavu".
Šta za vas znači samo učešće predstave Ljudi od voska na festivalu posvećenom Bori Stankoviću?
"Učešće na ovom divnom i značajnom festivalu mi izuzetno znači, kao i učešće na svim dosadašnjim festivalima i nagrade koje je s njih predstava ponela".
Zašto su važni festivali?
"Pored toga što je to uvek prilika da još neka, drugačija publika pogleda vaš rad, nadam se da će neko videti da mladi umetnici mogu biti konkurentni što kod stručne javnosti, što kod publike i dati priliku nekim novim ljudima koji će osvežiti našu scenu."
Razgovarao: Bojan Tasić
