Pejšns, pacijentu, pejšns
Poznato je da se, između ostalog, kvalitetom zdravstvenog sistema procenjuje nivo zadovoljenja potreba ljudi u društvu.
To se odnosi, takođe, i na Srbiju, čiji je zdravstveni sistem u specifičnoj tranziciji.
Po uzoru na od društva sa integralnim tržišnim regulacionom mehanizmom, naše zdravstvo se procesno institucionalno i organizaciono preoblikuje.
Uvođenjem privatnog sektora, desile su se krupnije promene.
Deo promena povezan je najviše sa ponudom zdravstvenih usluga.
Porast i raznovrsnost zdravstvenih usluga doveo je do novog (poboljšanog za pacijente) kvaliteta, povećane cene zdravstvenih usluga, revredovanja i motivacije lekara, pa i izvesne konkrencije
Ujedno, povećana je osetnije tražnja stanovništva za zdravstvenim uslugama, pre svega zbog vremešnosti.
Tako je nastala neravnoteža.
Naličje tih promena i situacije je osetno oslabljene javnog sektora u više vidova.
Zdrsvstveni sistem je postao hibridan, protivrečan, čak i paradoksalan.
Time su postali najpogođenji penzioneri, kao jedna od tzv. ranjivih i ugroženih grupacija.
Kolega, ekonomista u penziji, imao je upornost da sračuna da je on do penzionisanja sa 65 godina starosti platio za zdravstvene doprinose oko 78.000 dolara.
Pritom je korektno preračunao dinarske uplate u dolare i eliminisao godine megainflacije.
Toliko su platile za njega i organizacije u kojima je radio.
Žalio se da sada ne može da dobije korektnu zdravstvenu uslugu.
Lečenje u javnom sektoru je, pre svega, neadekvatno zbog lista čekanja.
Ono je dugo i neizvesno.
U privatnom sektoru, usluge su mu cenovno u većem broju slučaja nedoplative.
Privatno osiguranje je nedostupno i papreno, zbog godina itd.
Uz ove finansijske i cenovne distorzije idu i organizacione i institucionalne.
Paradoksalno je kada dobijete recept od privatnog lekara, morate da se maltretirate i idete po odgovarajući recept kod svog izabranog lekara.
Da ovaj prilog ne bude bez predloga i mimo mogućnosti prilagođavanja, inicira se početna ekonomska ideja.
Ako je cena rada lekara osnovno merilo i ako se hoće da izbegne protivrečnost između usluga u javnom i privatnom sektoru; onda se može pristupiti procesu ujednačavanja.
Jedna od prvih mera mogla bi da bude tarifiranje satnice lekara.
Mogla bi da se ustanovi objektivizirana vrednost radnog sata u evrima, počev od lekara opšte prakse do vrsnih specijalista.
Takođe i da, kako su podjednako položili Hipokritovu zakletvu, lekari u oba sektora imaju pravo da propisuju recepte koje će priznavati RFZO.
Na prilagođenim zdravstvu valja raditi organizovano i sistematski, kako bi što pre i što više svi imali kvalitetnije usluge.
To je posebno značajno i vredno za one ljude koji nisu imali mogućnost privatnog osiguranja.
Za pacijente je važilo objašnjenje da imaju taj naziv, jer moraju da budu strpljivi.
To još uvek važi u javnom sektoru (duže vremena monopolizovanom bez konkurencije).
Nasuprot tome, u privatnom sektoru, komercijalizovanom sa elementima konkurencije, bivši pacijenti se tretiraju kao klijenti i ne moraju da budu toliko strpljivi.
U oba slučaja bitno je da budu zadovoljni korisnici zdravstvenih usluga i njihovi pružaoci u jenom uređenijem i solidarnijem sistemu.
(Autor je publicista, poreklom Vranjanac)