Vojkan Ristić, novinar i publicista iz Vranja, nedavno je objavio Lavirint zaborava, knjigu protiv zaborava događaja i ličnosti na bilo koji način vezanih za Vranje i jug Srbije. Reč je o izdanju vranjskog NVO Odbora za ljudska prava, sa podnaslovom Tajne iz istorije Vranja i juga Srbije, iz kojeg Vranje News, uz odobrenje autora, objavljuje priče o značajnim ljudima i događajima našeg grada i okoline. Priča o tajni manastirskog pečata Prohora Pčinjskog, jednom od najstarijih srpskih manastira, je pred vama.
Piše: Vojkan Ristić
U znak zahvalnosti što mu je prorekao da će postati car, manastir posvećen Svetom Prohoru Pčinjskom, podno planine Kozjak uz korito reke Pčinje podići će 1070. godine vizantijski car Roman Diogen.
Manastir je bio lečilište. Manastirske knjige, lekaruše, sadržale su najbolje medicinske recepte starog grčkog lekara Dioskurijadisa.
Koristila se i knjiga na pergamentu koju je sa latinskog preveo Nikola Vrač, vidar iz pratnje Cara Dušana.
U početku manastir nije imao odaje za smeštaj obolelih.
U stenama planine Kozjak postojale su isposnice, gde su najteži bolesnici u postu, i uz pomoć bratstva manastira, očekivali izlečenje.
Spremani su madžuni i sirupi, kao i melemi za goleme boljke, kako su tada nazivali žlezdanu i koštanu tuberkulozu.
Tri puta je manastir stradao od Turaka i Arnauta. Prvi put 1454. Jednom se i priroda nameračila na ovu kuću duhovnosti.
Manastir se potpuno obrušio u zemljotresu 1755. Vlastela srpska i pravoslavni vernici pronalazili su dovoljno novca da obnove zdanje.
Sveštenik Stojko Popović (1892–1946), iz sela Žbevac u okolini Vranja, iako je bio oženjen, stupio je u bratstvo manastira. Imao je ulogu taksidara.
Bio je zadužen da putuje Srbijom i drugim zemljama i da prikuplja priloge za izgradnju i opremanje manastira.
Prota Petar V. Gagulić piše da je Stojko Popović, uz blagoslove mitropolita skopskog Metodija i mitropolita Srbije Mihaila, najpre obišao sve srpske krajeve, a onda se 1898. zaputio u Bosnu i Hercegovinu, koja je bila pod okupacijom, da sakupi što više novčanih priloga.
Južnjački taksidar boravio je i u Dubrovniku, Rijeci, Trstu, Pakracu, Gornjem Karlovcu, Vojvodini i Donjoj Mađarskoj, da bi 1900. u Pešti, na dan Svetog Save, sa episkopom Lukijanom Bogdanovićem služio svetu liturgiju.
Od Srba u Beču Popović je dobio pozamašnu sumu novca.
Dužnost taksidara obavljao je do 1912.
Novac je dobrim delom uložen za dovršavanje nove crkve i manastirskih konaka.
„Kod serafa je pop Stojko menjao zlatni novac, koji će u manastirskoj trli, gde se čuvala stoka, pronaći tutor manastira Nedeljko Kovačević“, piše Prota Gagulić u nevelikoj knjizi Manastir posvećen Svetom ocu Prohoru Pčinjskom, koja je 1985. godine štampana u tiražu od 10.000 primeraka.
Uvek kada bi manastirska imovina dolazila u ruke lica koja su neracionalno rukovala, to lice bi bilo hitno smenjeno sa funkcije.
U devetsto pedeset godina dugoj istoriji manastira, takvih lica je bilo nekoliko.
Bogati Vranjanci, suočeni sa malverzacijama, upravu manastira oduzeli su svešteniku Stoši i izabrali za tutora uglednog trgovca Hadži Mihajla Pogačarevića.
Svi važni dokumenti vezani za imovinu i sva novčana ulaganja u manastirsko zdanje overavali su se trodelnim okruglim pečatom od mesinga.
Jedan deo pečata čuvao je u manastiru iguman, jedan se čuvao u Vranju, dok se treći nalazio kod tutora.
Za overu bilo kog dokumenta bilo je neophodno da se načini otisak pečata sa sva tri dela.
Neposredno po oslobođenju južnih krajeva Srbije 1878, u manastiru je zatečena ručna štamparija sa slovima ižljebljenim od drveta primitivnog oblika.
U manastirskim odajama u vreme osmanlijske okupacije radili su iluminatori, kaligrafi, ikonopisci, prepisivači knjiga, knjigovesci, zografi, kao i prateće zanatlije – pekari, potkivači, podrumari, stočari...
Slom carske vlasti u Oktobarskoj revoluciji u manastir će dovesti Ivana Oerna, poreklom Šveđanina, koji je bio vojnik Carske Rusije pod komandom generala Vrangela.
Nije se zamonašio, ali je Šveđanin, kao pošten čovek, postavljen za glavnog administratora manastirske ekonomije.
Pred kraj Drugog svetskog rata, dok su Bugari još upravljali jugom Srbije, 1943, za igumana Manastira Prohor Pčinjski biće postavljen Pimen Milić iz okoline Leskovca.
Milić je do smrti bio iguman manastira i ostao je upamćen kao ikona poštenja, dostojanstva i beskrajnog ljudskog razumevanja za ljude.
Sahranjen je u manastirskoj crkvenoj porti.
