Zapis Riste M. Simonovića o Ocu Justinu: Čovek i Bogočovek FOTO

Vranje - Trojica Vranjanaca bavili su se problemima vere i religije: Justin Popović, Velimir Hadži-Arsić i Dimitrije Dimitrijević.

Ostavili su zapažena dela iz ovih oblasti, a među njima najjači kao asketa bio je Justin Popović.

Justin (Blagoje) Popović rođen je u Vranju 12. marta 1894. godine, od oca Spiridona, zemljoradnika i majke Anastasije, domaćice. Na dan 12. marta po starom kalendaru pada crkveni praznik Blagovesti, pa je on po tom prazniku i dobio kršteno ime Blagoje.

U Vranju je završio osnovnu školu, devetorazrednu bogosloviju Svetog Save u Beogradu od 1905. do kraja 1914. godine.

Vojsku je služio 1915, a decembra iste godine zamonašio se i dobio monaško ime Justin.

Od janura do juna 1916. godine studirao je teologiju u Petrogradskoj duhovnoj akademiji.

Od novembra 1916. do maja 1919. godine proveo je na Oksfordskom univerzitetu, a od oktobra 1919. do maja 1921. godine na Atinskom univerzitetu. Maja 1920. godine postao je đakon, a jeromonah 1922. godine.

Godine 1926. doktorirao je na Atinskom univerzitetu s disertacijom „Problem ličnosti i saznanja po Sv. Makariju Egipatskom“.

Oktobra 1921. postao je nastavnik bogoslovije u bogosloviji „Sveti Sava“ u Sremskim Karlovcima, a avgusta 1927. premešten je za profesora Prizrenske bogoslovije.

Juna 1928. godine vraćen je u Sremske Karlovce. Avgusta 1932. godine premešten je za profesora bogoslovije u Bitolju.

Decembra 1934. godine postaje docent na Pravoslavno bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Čin protosinđela dobio je 1931, a maja 1936. godine postao je arhimandrit. Bio je sabrat manastira Sv. Prohora Pčinjskog.

Od decembra 1930. do decembra 1931. godine bio je u Karpatskoj Rusiji, kao pomoćnik delegata Sv. Preosv. Josifa Mitroplita.

Od 1923. do 1924. godine je odgovorni urednik časopisa „Hrišćanski život“, a od 1924. do 1927. godine urednik istog časopisa.

Posle 1935. godine neko vreme uređuje „Hrišćansko delo“ u Skoplju.

Godine 1938. učestvuje kao osnivač u formiranju Srpskog filozofskog društva.

Ratno vreme od 1941. pa do kraja rata proveo je kao profesor Pravoslavno bogoslovskog fakulteta u Beogradu, zbog čega je posle rata bio stalno proganjan od nove komunističke vlasti.

Po završetku rata bila je formirana Komisija za obnovu Univerziteta u Beogradu u sastavu dr Jevrem Nedeljković, predsednik i sekretari Jovan Đorđević i Sreten Šljivić.

Članovi ove Komisije bili su: Baja Bajić, Stefan Đelineo, Dragoljub Jovanović, Petar Jovanović, Mladen Josifović, Radovan Lalić, Aleksandar Leko, Petar Matavulj, Dušan Nedeljković, Pavle Savić, Siniša Stanković, Borislav Stevanović, Jovan Tomić i Vasa Čubrilović.

Ova Komisija trebalo je da očisti Univerzitet u Beogradu od „fašističkih ostataka“.

Odlukom Suda časti ove Komisije od 19. maja 1945. godine, 614 nastavnika i asistenata Univerziteta u Beogradu, udaljeni su sa Univerziteta, a pored drugih, i pet profesora, s tim da se protivu njih predadu predmeti Sudu za suđenje prestupa protivu srpske nacionalne časti.

Bili su to sledeći profesori: Nikola Popović, Henrik Barić, Mihailo Gradojević, Justin Popović, vanredni profeosr Pravoslavno bogoslovskog fakulteta i Miodrag Tomić.

Sud časti imao je odrešene ruke da sve ljude Univerziteta, koji su izgubili pravo i moralnu podršku, ukloni sa njihovih radnih mesta, na kojima su bili za vreme rata jer su „pružali intelektualnu pomoć okupatoru za vreme rata“.

Od tada pa nadalje, za Justina Popovića nastaju teški dani rada i života. Umalo da slučajno nije izgubio i život. Od vlasti se krio na sve strane.

Neko vreme živeo je u manastiru Kalenić, zatim u Ovčaru, Sukovu i Ravanici, a od 28. maja 1949. do aprila 1979. godine živeo je stalno u Manastiru Ćelije kod Valjeva.

U ženskom manastiru Ćelije bilo je njegovo zlatno doba za rad. Tu je stigao da napiše i da završi 12 poznatih knjiga „Žitije svetih“, za januar-decembar.

Na velikom broju strana, do detalja je opisao celokupnu istoriju svih svetaca i hrišćanske vere, pa ove knjige znače vrhunac njegovog stvaralaštva.

Čovek se s pravom pita da li je moguće, da za tako kratko vreme, jedan čovek napiše tako obimno delo kao što je „Žitije svetih“?

Uz to, sa svojih dvanaest knjiga, Justin Popović može da posluži kao primer svim našim jezikoslovcima, kako mogu da se lepo i književno pišu dela koja obrađuju verske probleme.

Justin Popović je znao više stranih jezika, a u sebi je nosio široku svetsku kulturu, pa je kao takav bio više poznat i čitan u stranom svetu nego u svojoj zemlji.

Posle oslobođenja Vranja 7. septembra 1944. godine Justin Popović je samo jedanput navratio u rodno mesto, ali je bio vrlo rđavo primljen od tadašnjih komunista. Gađali su ga kamenjem.

Nikad više nije se ni setio da ponovo dođe u Vranje. Srušili su mu i rodnu kuću.

Ja sam se 25. avgusta 1960. godine sreo s Justinom Popovićem u Leskovcu, kod njegove sestre, gde je on došao zajedno s Velimirom Hadži-Arsićem. Tom prilikom, u dužem razgovoru, imao sam prilike da se detaljno upoznam s njegovom filozofijom vere i religije i uopšte o hrišćanstvu.

Justin Popović je bio jedan od vrlo retkih i jako obdarenih govornika. Dešavalo se da su neki naši građani, slušajući usmenu besedu Justina Popovića, začas postajali vernici naše crkve.

Objavio je veliki broj dela na našem i na više stranih jezika. Danas Srpska pravoslavna crkva pokušava da ga uvrsti u svece (tekst je pisan 1992. godine).

Glavna dela Justina Popovića, u kojima je on izrazio svoju životnu i hrišćansku filozofiju, filozofiju religije, jesu „Filozofija i religija Dostojevskog“ (1923), „Dostojevski o Evropi i Slovenstvu“ (1940), „Filozofske urvine“ (1957), „Žitije svetih“ (1972-1977) u 12 knjiga, za svaki mesec u godini po jedna knjiga.

U spisima svetaca i u glavnim delima Dostojevskog, Popović je nalazio neiscrpne izvore za svoju filozofiju religije i hrišćanstva. Iz ova dva izvora Popović je uspevao da stvori unutrašnji Hristov lik i snagu kakvu nije mogao da nađe ni u jednom drugom hrišćanskom delu.

Inače, svet u celini, iako podeljen na bezbroj narodnosnih grupacija koje se uglavnom razlikuju po jeziku, je jedinstven i nepodeljen. Zašto po hrišćanskoj filozofiji religije nema isto tako i jednog, ma kako se on zvao, Isusa Hrista – pravog i jedinog Bogočoveka? Ili zašto toga nema ni u drugim filozofijama religije?

Naš filozof Andrija Stojković dao je analizu filozofije Justina Popovića.

„Za mene, svi se problemi svode na dva problema, na dva sveproblema - čoveka i Bogočoveka.

Čovek se svestrano može sagledati i objasniti jedino Bogočovekom. Sverealnost koja sintezira i oličava i osmišljuje sve neprolazne stvarnosti i vrednosti jeste Bogočovek Hristos, Jedini Istiniti Bog i Gospod u svima svetovima u kojima se kreće ljudska misao.

A odmah iza Njega – čovek „koji kao posebno biće u suštini potencijalni bogočovek“, ali koji zloupotrebom svoje slobode često postaje i konkretni đavočovek. Nema sumnje, čovek je biće sa najdužim dijapazonom: kreće se od sebe do Boga, ili od sebe do đavola.

Trećeg puta nema.

Transponujući ovaj svoj hrišćansko-manihejski koncept na konkretnu zemnu situaciju, Popović slično Dostojevskom (i danas Sartru) smatra da smo svi odgovorni za sve; za Dostojevskim on sasvim pristaje i u protivstavu humanog Istoka Zapadu, u kome više ne nalazi humanizma.

Sistem pravoslavnog teološkog i filozofskog pogleda na svet Popović nalazi gotov kod Dostojevskog i smatra da ovaj sistem može da posluži kao osnova jednog specifičnog slovenskog iracionalističkog aktivizma.

Po njemu, kao i po Dostojevskom, Bogočovek je smisao i cilj istorije; svečoveštvo je smisao i cilj čovečanstva; svečovek je smisao i cilj čovečanstva; svečovek je smisao i cilj čoveka, i to Svečovek - Bogočovek.

Traženja Boga od strane Dostojevskog kroz đavoodiseju do teodiseje prikazano od strane Popovića kao put dolaska svakog čoveka do prave vere, a protivstav Istoka i Zapada zaoštren je kod njega do krajnje mere. Problem Zapada iscrpljuje se Katolicizmom; problem Istoka iscrpljuje se Pravoslavljem – to je Dostojevski pokazao i dokazao.

On sa Dostojevskim odbacuje zapadne metode za rešenje problema ličnosti i društva; socijalizam, ateizam, nauku, civilizaciju, kulturu i spas vidi u idealu Svečoveka kao Bogočoveka.

Popovićev pogled na svet sav je ustremljen protiv zapadnog papizma, kao krivca za savremenu agoniju humanizma prenošenjem temelja hrišćanstva sa večnog Bogočoveka na prolaznog čoveka, i na protivstavljanje njemu istočno-pravoslavnog humanizma i realizma, čiji mu je prorok i apostol Dostojevski. On smatra da je svetosavski Srbin našao put spasenja na putevima pravoslavnog humanizma.“

Upotrobljenom rečenicom u svome delu „Svaka stvar u ovome svetu jeste ram u koji je Bog uramio po jednu svoju misao“, Popović podseća na materijaliste i na panteizam. Reč „stvar“ je oznaka za jedan određeni materijalni predmet u prirodi. U stalnom traženju Bogočoveka, Popović u svojoj hrišćanskoj filozofiji odbacuje nauku, civilizaciju i kulturu. Justinova filozofija svet i ljudsko društvo zamišlja kao jednu veliku apstrakciju i čoveka u njoj lišenog svih potreba za opstankom i razvitkom. Čovek se kreće od sebe do Boga ili do đavola.

Justin Popović je 1923. i 1940. godine objavio kapitalna dela i u njima svoju filozofiju o Bogočoveku i đavočoveku, našavši istu u književnom delu Fjodora Mihajloviča Dostojevskog (1821-1881). Razmak vremena od 70 godina pokazao je čija je filozofija jača, zapadna ili istočna. Po Justinu, jača je bila istočna, a to je filozofija Dostojevskog, to je carska Rusija.
Problem Zapada iscrpljuje se katolicizmom, a Istoka pravoslavljem.

Nije nam poznato zašto Justin nije pošao samostalno da istražuje tačne podatke o godini rođenja Isusa Hrista, o njegovom životu i radu u vreme kad je hrišćanstvo bilo najviše proganjano. Čitav sistem pravoslavnog teološkog i filozofskog pogleda na svet, Popović je našao kao gotov u ličnosti i u delu Dostojevskog.

Sveto pismo bila mu je životna duhovna hrana celog veka. Još od rane mladosti bio je sklon halucinacijama. Bio je vrlo osetljiv. Rano je ostao bez oba roditelja i njihovu smrt shvatio kao najveću dramu koju nije mogao da preboli. Godine 1849. uhapšen je kao zaverenik revolucionarne organizacije, koja se borila za oslobođenje seljaka i bio je osuđen na smrt.

Čekajući smrt, nad iskopanom rakom, on preživljava sve najgore stvari i to strahovito tragično. Desilo se da mu je smrtna kazna zamenjena zatvorom od 10 godina, koju je izdržao u Sibiru. Umiru mu brat i žena, zapada u velike dugove, kocka se. Četiri godine je van zemlje. Godine 1877. objavljuje „Piščev dnevnik“ u kojem se ceo iskazao. U njemu je tražio različite svetinje.

Popović je u celini prihvatio filozofiju Fjodora Dostojevskog i lik Hrista onako kako ga je u delu prikazao Dostojevski.
Obojica, Dostojevski i Popović, prihvatili su Isusa Hrista kao Bogočoveka, prema kome ima da se ravnaju sve ljudske vrline zemaljskog čoveka. U svesti ljudi on živi, oni ga vole i poštuju i njegovo ime prenose s kolena na koleno. To tako ide vekovima. O njegovoj ličnosti stvorena je velika knjiga „Sveto pismo – Biblija“, koja jezički i sadržinski znači knjigu nad knjigama, iz koje su mnogi učeni ljudi crpli svoja jezička znanja i lepote jezika.

Nijedan čovek ovoga sveta, od kako on postoji pa do danas, nije toliko veličan i slavljen kao Isus Hristos. A tokom vekova, mudri ljudi i sveštenici stalno, iz dana u dan, dopisivali su različite stvari iz oblasti vere i Hristovog života, pa danas Biblija predstavlja jedno savršeno delo u svakom pogledu.

Biblija je tokom vekova bila neiscrpni izvor inspiracije za stvaranje u različitim umetničkim poljima. Nijedna knjiga ovoga sveta nije bila toliko čitana i doživela toliko mnogo izdanja kao što je to slučaj s Biblijom. Naš klasik pesnik, Milan Rakić sa uživanjem je čitao Bibliju i iz nje učio sve jezičke pravilnosti za svoje pesničko stvaranje.

Iako su prošli vekovi od pojave isusa Hrista, ipak čovek današnjice raspolaže s vrlo malo podataka o rođenju, životu i radu Isusa Hrista, kao i o tome zašto on, kao nevidljivo biće, stalno živi među ljudima i u duši čoveka današnjice.

Evo odgovora i to delimičnog na sva postavljena pitanja u vezi sa životom i radom Isusa Hrista.

Novine Srpske patrijaršije, „Pravoslavlje“ u broju od 1. januara 1990. godine, na pitanje jednog svog čitaoca, kad je rođen Isus Hristos, odgovorilo je da tačan podatak o Hristovom rođenju nije poznat. Kaže da se da je rođen kad počinje naša era.

Zatim se navode različiti podaci iz Svetog pisma, kao što su: prema jevanđelisti Mateju, Hristos je rođen za vreme vladavine Iroda I, poznatog kao Irod Veliki (37 – 4 pre Hrista). Prema judejskim izvorima, Gospod Hristos je rođen na dve godine pre početka hrišćanskog računanja vremena. U to vreme, kod različitih naroda, bilo je različito računanje vremena, te je ovo razlog zašto nema tačnih podataka o rođenju Hrista.

Po onome što kažu predanje i legenda usmene priče, Isus Hristos je bio čovek samo s vrlinama, bez mana. Tako i Biblija predstavlja Isusa. On je bio privlačan najviše zbog toga što je mnogo polagao na zagrobni život čoveka, koji će doći posle njegove smrti. I ne samo to, nego je hrišćanska vera stalno i redovno mnogo polagala na činjenje dobrih dela, plemenitosti, ljubavi među ljudima, milosrđa.

U Vranju, 1992. god.