Piše: Slobodan Stojanović
Višeslojni fenomen česmi (i vode) u srpskom narodu, Vranju i vranjskom kraju ima poseban značaj i specifičnu simboliku.
Kako ljudi iz samog Vranja i Pčinjskog okruga, tako i višegeneracijska vranjska dijaspora u Beogradu, negovali su tu iskonsku tradiciju poštovanja zadovoljenja univerzalne potrebe ljudi za vodom.
Njeno dovođenje nadohvat ruke, u česme, smatralo se podvigom.
Podizanje česme može se shvatiti kao čin uvažavanja ljudskog dostojanstva, bez ikakvih predubeđenja i predrasuda, i gest dobročinstava i zadužbinarstva.
Naizgled skromnog, ali u suštini za mnoge žedne (najjači nagon ljudi) dragocenog i značajnog.
Najširu izvornu značajnost česmi posvećuju i ovekovečuju raznovrsni prigodni motivi, pre svega umetnički, estetski, emotivni i literarni.
Od više mogućih primera uzornog delovanja u shvatanju značaja fenomena česama, mogu se izdvojiti dva koja potiču od dva Vranjanca.
Prvi potiče od relativno manje (medijski) poznatog Vranjanca – Vojislava Stojkovića Keke.
On i njegova sestra Vera iz Golemog Sela, kod Vranja, podigli su na pijaci Zeleni venac u Beogradu prikladnu česmu.
Na fotografiji koju prilažem vidi se ponos došljaka iz Vranja u Beograd.
Oslikava se lik čoveka domaćina koji je uspeo u Beogradu i koji je hteo i mogao da zahvali svojim kupcima na Zelenom vencu.
Takođe i da ugasi žeđ svima koji su tu dolazili, ili su samo prolazili ulicom Narodnog fronta, potom Kraljice Natalije.
Česma i sada radi – žubori kao da zbori o dobročiniteljima Keki i Veri.
Međutim, dobar utisak kvari što su vandali, iz samo njima znanih razloga, bezočno zaružili ovu česmu (vidi naslovnu sliku), nešto plemenito i lepo.
Uprkos tome, nisu mogli, niti će moći da potru i obezvrede dobročinstvo.
Zato i ostaje pohvala sadašnje generacije, ne samo Vranjanaca, Keki i njegovoj sestri Veri.
Ljudima koji nisu žalili ni para, ni vremena, ni truda da se kao žitelji Beograda zahvale i oduže.
Uz razložno priznanje Keki Stojkoviću ide molba nadležnim službama opštine i grada da se, uz vrlo poželjnu pomoć svih savesnih građana, sve učini da se bestidnost i rušilaštvo, poput onih vidljivih na pomenutoj česmi, promptno otklanjaju, a vinovnici otkrivaju i kažnjavaju.
Drugi primer za zasluženu pohvalu tiče se Dragana Stojanovića, takođe Vranjanca.
Ovaj poznati prerano preminuli (1953–2021) novinar, urednik, televizijski poslenik svestranih interesovanja i izuzetnih referenci uradio je monografiju Tekla česma i pesma.
Ovo malo remek-delo (fotografije, crteži, pesme, istorijat itd) zadivilo je mnoge.
Ono dragog Dragana na neki poseban, elegantan način (uz sva njegova profesionalna dostignuća) ovekovečuje.
Monografija, između ostalog, upućuje na negovanje i vrednovanje tradicije koja se može pronaći i u česmama i mnogostrukim doživljavanjima istih.
To podrazumeva i brigu i opštu kulturu od najpraktičnijih detalja do najširih shvatanja i doživljavanja: vode, česama i pesama kao simbola ljudi i života.
Udruženje Vranjanaca u Beogradu Žuto cveće, čiji je Dragan bio vrlo aktivan član i doprinosio mu s dosta ideja, obeležilo bi ove godine s njim njegov 70. rođendan.
Nažalost, ostaju samo seta i asocijativni refleks na vrlog Gagija kad se pomenu česme i pesme.
Kao i mnogo toga dobrog od Dragana, čoveka, profesionalca, Vranjanca.
Vrline se ne gube, niti blede pozitivna sećanja i ponosno se kaže, kao i Keki: „Hvala veliko.”
I još se doda, južnjački akcentovano: „Hvala pogolemo, vama dvojici, od Vranjanci zavičajci”.
(Autor je Vranjanac iz Beograda)
