Piše: Bojan Tasić, dramaturg
Četvrti takmičarski dan 16. Festivala predstava za decu i mlade Mali Joakim, protekao je u znaku predstave Hrabra krojačica u dramatizaciji Jelene Paligorić Sinkević i režiji Marka Torlakovića, a u izvođenju Kruševačkog pozorišta.
Katarza je, nažalost, postala redak doživljaj u pozorištu.
No, izvedba Hrabre krojačice dokazala je da se katarza uvek krije iza kulisa i spremna je da se obruši na publiku u svakom trenutku.
Ono što je sigurno jeste da joj se ni najpripremljeniji ne mogu otrgnuti.
Od prvog momenta u kome se glumci obraćaju publici i najavljuju mrak, do poslednjeg kada je potpuni mrak označio kraj, najmlađa publika pratila je predstavu samoangažujući se do mere rušenja iluzije i rampe.
Sve to iz najbolje i najplemenitije namere, naravno.
Jer su deca bila do te mere uvučena u pozorišnu iluziju, da su se naprosto prepustila mašti.
Glumci su, iako mladi, pokazali čeličnu strpljivost i disciplinu, te predstavu odigrali jako tačno i precizno.
Jelena Paligorić Sinkević, od osnovnih motiva bajke Hrabri krojač zadržava krojačev put i delimično ličnosti sa kojima se u bajci susreće, ali na to uspeva da sagradi čitavu konstrukciju savremene priče.
Naša Hrabra krojačica pokušava da se otrgne slatkorečivim trač – dnevničkim rubrikama, da ne kažem lažima.
Odvažava se da izvrši kraljeve zadatke u šivenju.
Sama se upušta u šumu divova gde upoznaje svoju saputnicu Ru.
Savladava strah i posećuje mudrog Vepra, čuvara šume.
Da bi na samom kraju svojih sedam katanaca krojačica Drina i začarana Ru otključale ljubavlju, najjačom magijom od svih.
Što skida čini sa Ru koja vraća svoj prvobitni oblik i na očigled svih postaje div(ica).
Scenografija i kostimi Irine Somborac, zajedno sa pojedinim dramaturškim zamešateljstvom u priči odaju notu japanske kulture, pozorišta, kao i pop kulture.
Konkretni primer pop kulturnih referenci jeste motiv vepra kao čuvara šume, što se može čitati kao referenca na Princezu Mononoke, već prepoznatljivi animirani film Gibli produkcije.
Kao i samo rešenje maske za Ru, što opet podseća na azijsku pozorišnu tradiciju.
Pored referenci, interesantno je da su scenografiju gradili od reciklirane odeće skupljene u posebnoj akciji pozorišta, sa konkretnom namenom za ovu predstavu.
Dajući time novu svrhu nekim predmetima koji su odslužili svoje.
Ovaj aspekt je jako važan, jer u čitavu priču upliće preko potrebno pitanje ekologije.
Čak se sama predstava završava jednim velikim čišćenjem šume.
Muzika je takođe specijalno komponovana za ovu predstavu, nju potpisuje sam reditelj Marko Torlaković.
Glumci u više delova predstave na sceni izvode muziku a-kapela, mešajući žanrove. Što je odlično uklopljeno u samu radnju, dok kod publike svaki put izaziva aplauz.
Reditelj je dopustio glumcima igranje, što oni jako dobro koriste, hrane se međusobnom energijom i snagom, kao i energijom publike, da bi im to duplo vratili igrom sa scene.
Mitra Mladenović kao Drina, tj. krojačica, vešto i sigurno vodi ceo ansambl.
Ema Petrović kao Druidica na više mesta svojom sigurnošću i upečatljivim glasom podiže atmosferu, čime uspostavlja ritam igre.
Stamena i tačna Jovana Đorić kao Ru u početku ostavlja strašan, ali intrigantan utisak na decu jer je iza maske diva, da bi ih do kraja dovela do iskrenih suza svojom nežnošću i neiskvarenošću.
Filip Milićević kao Vepar, ostaje za publiku predmet straha i mistike, iako je njegova funkcija u priči mentorska.
Ali to je sve zbog odličnog kostima koji ostavlja preveliki utisak svojom pojavom.
Ivan Ćirić u ulozi Kralja, svojim dreg nastupom i pojavnošću intrigira i zavodi gledaoce.
Dok Stevan Zdravić kao Jednorog takođe pleni svojim kostimom, kao i svojom odsečnom igrom.
Potom Marija Marić i Ivan Blagojević koji svoje funkcije boje tako da deci budu podjednako duhovite i zagonetne.
Dokle god je ovakvih predstava i ovakve energije, ne moramo se pitati da li postoji katarza u pozorištu.
Razgovor o predstavi
Posle predstave vođeni su razgovori o ovom ostvarenju, u okviru okruglog stola kojeg je kao moderator vodio dramaturg Bojan Tasić.
Razgovarao je sa rediteljem Markom Torlakovićem i glumcima Jovanom Đorić, Emom Petrović, Stevanom Zdravićem, Mitra Mladenović i Ivanom Ćirićem.
Na početku, umetnički direktor Pozorišta Bora Stanković, Bojan Jovanović, zahvalio se ansamblu na igri i poželeo im dobrodošlicu.
Dramaturg Bojan Tasić je u uvodnoj reči predočio motive istočnjačkog pozorišta, kao i motivima iz animiranog filma „Princeza Mononoke“ čuvenog studija Gibli - kojima su se u režiji i dramatizaciji koristili autori. Potom se osvrnuo na samu dramatizaciju, skrenuvši pažnju da je u pitanju dramatizacija po motivu bajke „Hrabri krojač“, da bi na kraju istakao kako se u pozorištu (na žalost) sve ređe doživljava katarza, što nikako nije slučaj sa ovom predstavom. Potom je pitao reditelja na koji način su prišli tekstu u procesu?
Marko: Proces je nešto što smo prošli, više me zanima šta je publika osetila u gledanju predstave. Možemo do sutra pričati o našim idejama. Na kraju je najvažnije šta publika vidi.
Tasić: Do njih ćemo doći, svakako. Konkretno, tekst je dosta drugačiji. Da ne govorim o ekološkoj pozadini čitavog projekta, jer na sceni koristite doniranu staru odeću koju „reciklirate“ i u predstavi joj dajete drugi život i svrhu.
Marko: Što se teksta tiče, Jelena Paligorić Sinkević smo zajedno radili na njemu. Pozorište je tražilo bajku. Setio sam se priče o „Hrabrom krojaču“ iz detinjstva. Odmah na početku smo se dogovorili sa Jelenom da će biti „Hrabra KROJAČICA“ . Na samom početku nismo ni znali da će biti ekološka priča, već se to pojavilo iz procesa pisanja. Potom je Irina Somborac kao autorka kompletnog dizajna, došla do nekih interesantnih rešenja. Želeli smo da sve bude u tkanini i odeći, kao i da sve to bude ekološki odgovorno i reciklirano. Organizovali smo akciju sakupljanja odeće, gde smo uključili širu zajednicu. Đaci su nam donosili staru odeću, potom smo je recikrilari i stvarali scenografiju. Čak smo morali da stopiramo akciju u jednom trenutku, jer je odeće bilo toliko da nismo znali šta bi sa njom. Što se tiče azijskih elemenata kulture, pozorišta i pop – kulture, drago mi je da nije ostalo neopaženo. Svakako smo se referisali na sve to što si spomenuo.
Tasić: Voleo bih da se i glumci uključe u razgovor. Nisam ostao ravnodušan posle ove predstave, ali sam na početku malo imao problema sa praćenjem. Najviše zbog glasnoće i živahnosti publike. Kako na vas utiče takva atmosfera, kada deca imaju toliku volju da učestvuju u samoj predstavi, iako to možeda nije bila zamisao?
Ema: Mislim da je to divno, jer pokazuje da su deca aktivni gledaoci. Najviše je problem izboriti se glasovno sa njima. Ali, bez obzira na to, nama kao glumcima je potrebna ta vrsta povratne reakcije od publike.
Tasić: Sa nama je i specijalni žiri publike, kao i naša draga publika, pa bih voleo da se i oni uključe.
Vojin: Kod ove predstave mi se dopao odabir muzike. U svakom trenutku je zvuk bio uklopljen u radnju. Muve su mi bile duhovite, kao i kralj koji nosi štikle.
Ivan: Nije lako nositi štikle, to se uči.
Hana: Kostimi jesu bili najinteresantniji, pogotovo jednorog. Naročito mi se dopalo što je predstava ekološka.
Nađa: Najviše mi se dopala sama priča, kao i odabir muzika, mada me Vojin pretekao.
(smeh)
Nađa: Takođe iskorišćena odeća. Malo me uplašilo to što se zid od odeće pozadi iznenada pojavio, a posle sam shvatila da je bio tu od početka.
Ivan: Nije bio od početka, to si dobro primetila. Malo kasnije počne da se podiže.
Vuk: Predstavom sam jako prijatno iznenađen, ali najviše mi se dopao odabir muzike. Kao i kada Ru krene ka publici, plašio sam se da će pasti na nas.
Jovana: Nije lako kontrolisati Ru, ali sam se izborila.
Marko: Moram da konstatujem koliko su ova deca pametna. Vrlo lepo gledaju predstavu, razmišljaju o njoj i odlične komentare daju.
Vuk: Zato smo i u žiriju.
(smeh)
Marko: Moram samo da dodam, nije u pitanju odabir muzike, ona je autorska, nju sam specijalno komponovao za predstavu. Ali moram nešto da vas pitam. Zanima me kako vidite svoju okolinu u kojoj živite?
Vojin: Kada prođem pored reke pune smeća, ne osećam se dobro jer je reka zagađena, nego što je moj kraj zagađen.
Marko: Razmišljate li o tome kako možemo da rešimo taj problem sada?
Nađa: Možemo da pokrenemo akciju za recikliranje, ali u mojoj ulici ima plakat za reciklažu koji niko ne poštuje.
Vuk: Mislim da se ovom predstavom to i smanjilo, jer ste koristili stare stvari koje bi ljudi inače bacili.
Marko: Hvala na ovim rečima. Samo želim da vam kažem kako ste vi oni koji mogu da menjaju ovaj svet. Za početak je dovoljno da sami poštujemo prirodu, neko će se sigurno ugledati na nas i to će početi da se širi.
Bojan Jovanović: Najvažnije je da svaki pojedinac učini ono što je može od sebe i da tako širimo tu ideju. Ne možemo da utičemo na pedeset hiljada ljudi, ali može makar na petoro.
Jelena Filipović, glumica vranjskog pozorišta, dodala je kako joj se predstava jako dopala i potvrdila katarzičan osećaj koga sve manje ima na sceni, bilo večernjoj ili dečjoj. Zadivljena i decom koja tako lepo rezonuju i govore o predstavi i ekologiji, izrazila je žaljenje što se ne radi više ovakvih predstava i što generalno ima malo ulaganja u dečju scenu.
Reditelj napominje da su predstavu napravili za tri nedelje, ali su neizmerno uživali u tom činu stvaranja. Radili su danonoćno, ali su uspeli za tri nedelje. Srećom, radni proces na scenografiji i kostimu trajao je još od ranije, te su za probe već imali sve spremno. Kada su glumci došli imali su sa čime da rade. Zahvalio se ekipi i još jednom napomenuo koliko je uživao. Dok su se ostali glumci složili i dodali da je energija bila sjajna, i da se iznova raduju kada treba da igraju ovu predstavu.
