Predstava Realisti (Jure Karas, režija Matko Raguž) Teatra EXIT iz Zagreba u Hrvatskoj, izvedena je pete takmičarske večeri 43. Borinih pozorišnih dana. Posle predstave održan je okrugli sto, u okviru kojeg se razgovaralo o ovom ostvarenju. Moderator Bojan Tasić (dramaturg) razgovarao je sa rediteljem Matkom Ragužom i članovima ansambla zagrebačkog teatra.
Bojan Tasić: Napravio bih vrlo kratak uvod u ovaj razgovor. Spomenuću da ste vi na sceni prikazali jednu komediju apsurda, koja je u vidu kabarea. Po reakciji publike, mogli ste sami da procenite koliko su se svi prepoznali. Koliko su ti inserti iz života, koji nas sve vežu, zahtevni da se prikažu na ovakav jedan način, za vas kao izvođače.
Rok Juričić: Imajući u vidu da nije čest slučaj da igramo van Hrvatske, meni je, recimo, večerašnja izvedba pokazatelj toga da su čak i neke scene koje su prebačene na hrvatski dijalekt, recimo scena Susjeda, potvrdile da stvar radi i da publika reaguje, čak i kad se muči da razume značenje reči i da i tu postoji neka vrsta identifikacije sa ovim tekstom.
Bojan Tasić: Naravno, ali i same teme – ekologija, susedski odnosi, odnosi u kući, u krevetu…
Matko Raguž: To svi imaju…
Bojan Tasić: Da, to je tako normalno, svi to imaju i svi se mogu prepoznati i identifikovati sa time. Zanima me koliko ste improvizovali tokom rada na ovom tekstu?
Matko Raguž: Improvizacija je u procesu bila bitna, ali naravno da se i tokom predstave dogode dodatne stvari, Domagoj reci ti...
Domagoj Ivanković: Pa, da, ma koliko sve to što radimo na sceni izgledalo lako i improvizatorski, mislim da je negde oko 90 posto čvrstog teksta, odnosno baze koje se držimo. Nika ubacuje neke lokalizme, kao što je to ovde večeras bio slučaj sa vozilima sa bujanovačkim tablicama, kao što su istarske recimo nepoželjne u Zagrebu, potom gde se u tom gradu u kome igramo jede, šta se radi u gradu, to su ta neka nova, improvizatorska mesta koja ubacujemo u zavisnosti od toga gde igramo. Ipak, najviše je improvizacije bilo u stvaranju. Kad uzmete tekst i ovo što sad mi igramo, vrlo se malo razlikuje od originala.
Bojan Tasić: Kako ste vi sami ušli u ceo proces i kakav je bio vaš odnos prema ovom tekstu?
Matko Raguž: Najpre sam naleteo na priču o Realistima, čak ne na tekst, nego na priču. Učinilo mi se da je to za EXIT, i onda sam nazvao neke svoje prijatelje glumce, raspitao se da li znaju autora teksta Jure Karasa. Rekli su „znamo“. Dobio sam njegov broj telefona, nazvao ga, rekao mu da bi to možda bilo zgodno za nas i pregovarao oko toga da li možemo dobiti tekst. Poslao nam je autor odmah tekst na mail i kada sam ga pročitao bio sam siguran da je to za nas, za EXIT i način na akoji mi radimo. Malo sam promislio, osmislio podelu i imao sam sreće da ona bude veoma dobra.
Bojan Tasić: U podeli se završi pola posla. Šta nam možete reći o EXIT teatru?
Matko Raguž: Osnovali smo ga pre skoro trideset godina, postali smo jedno od kultnih kazališta u Hrvatskoj, imamo preko 200 nagrada i neke od naših predstava su odigrane po više od 500 puta. Nisu nam predstave čista komercijala, izvedbena umetnost glumaca nam je prioritet. Nezavisno smo kazalište, dobijamo mrvice sa stola u odnosu na gradska kazališta i da nije bilo publike koja je prepoznavala stvar mi večeras ne bismo bili ovde.
Bojan Tasić: Mogu po ovom večerašnjem izvođenju da primetim da je u velikoj meri korišćen slepstik, skrub na momente. Da li inače igrate na taj način ili je ovo možda bilo fizički zahtevnije za vas?
Matko Raguž: Imamo fizički čak i mnogo zahtevnije predstave na repertoaru, koje su kao glazbene partiture, gde je sve proračunato na delić sekunde i tako sat i po vremena. Zaista su nam neke predstave ogromno glumačko trošenje u preciznosti. U procesu pripreme koristimo sva izražajna sredstva neophodna za određenu scenu – mimika, pantomima, govorni teatar i sl.
Bojan Tasić: Pozvao bih ljude iz publike da se uključe...
Ana Ogrizović (dramaturškinja): Po mom mišljenju, komedija je jedan od najtežih žanrova da se iznese na scenu. Kod tragedije, ako je nešto tragično – tragično je, dok kod komedije, uvek će biti onih kojima nešto nije smešno. Vi ste očiglednop večeras bili lepo primljeni u Vranju, kao i vaš stil igranja. Rekli ste da jednom, kad ste ustanovili tekst, kasnije niste mnogo improvizovali. Zanima me da li je bilo slučaja da ste se sreli sa publikom koja nije baš lepo reagovala, i šta u tom slučaju radite – da li terate po svome ili improvizujete?
Domagoj Ivanković: Imali smo situacije da je bio muk u dvorani, da ljudi nisu reagovali, ali nema tu pravila u pogledu toga da li se ljudima to dopada ili ne. Dešava se da bude muk tokom izvođenja, a na kraju nas nagrade ogromnim aplauzom. Ali, u principu, teramo mi po svome uglavnom, pa ko se zakačio - zakačio se.
Ana Ogrizović (dramaturškinja): Svaka čast.
Pitanje iz publike: Da li ste bili iznenađeni pozivom da učestvujete na Borinim pozorišnim danima?
Matko Raguž: Iskreno, da. Nismo predstavu igrali u Srbiji, ne znam kako je selektor došao do nas.
Slobodan Savić (selektor BPD): Selektor je obavešten, to mu je posao. Ja sam gledao predstavu pre nego što sam odlučio da vas pozovem. Meni je izuzetno drago što ste došli na festival, što ste odigrali punim kapacitetom, punog srca, što ste u odnosu na vaše izvođenje koje sam ja gledao uveli malo više komunikacije s publikom i što ste u tekst ubacili Vranje i Bujanovac. Pokazali ste poštovanje prema vašem poslu, ali i prema festivalu. Od ove godine imamo međunarodnu selekciju i to je za nas velika stvar. Zahvalan sam vam na gostovanju. Imaući u vidu društveni kontekst koji se propoznaje, te da je ovo univerzalan društveni konteks, zato je i publika reagovala, voleo bih da nam nešto kažete o tome…
Matko Raguž: Većina scena u predstavi izlazi iz originalnog teksta kojeg sam ja dobio od autora. Ali, negde pred kraj procesa stvaranja, u januaru prošle godine, objavljeni su rezultati popisa stanovništva u Hrvatskoj i pokazali su da naša država ima 400.000 stanovnika manje nego deset godina pre. To su uglavnom ljudi koji su se iselili iz države. A, naša premijera je bila nakon toga, 12. marta prošle godine. Tako da se sve to poklopilo, malo ima ironije u toj pesmi u našoj predstavi „Lijepa naša, ćao…“. I apsolutno verujem da su svi ljudi ovde ukapirali da je pesma, ali i cela predstava gorko-ironična. I prema „Lijepoj našoj“, i prema situaciji u koju su nas doveli političari, i prema društveno-političkim situacijama kakve one jesu. Ima tu, zapravo, puno cinizma. Takođe, petnaestak dana pre naše premijere dogodilo se to što se dogodilo u Ukrajini…
Domagoj Ivanković: Kad smo radili predstavu, imali smo situaciju sa medijima, ono „pitanje – odgovor“. Oni nas nešto pitaju, mi odgovorimo na naš način. Ovaj je tekst nastao 2018. godine u Sloveniji, mi smo ga radili u Hrvatskoj prošle godne, danas smo ga igrali u Vranju i ljudi su se smejali. Znači, ima nečega u tom tekstu što radi, što rajca, što se prepoznaje. Recimo, Slovenci su mnogo duže u EU, imaju uređenija pravila, tako da mi kad smo dobili scenu sa smećem, koja je napisana 2018, toga nije bilo kod nas. Onda su počeli uvoditi da pravila za selekciju otpada i kod nas i predstava je još više narasla. Praktično, postali smo kao Simposnovi. Mi nešto izvedemo, pa se to kasnije dogodi. Tako da nećemo dalje improvizovati.
Bojan Jovanović: Ja sam umetnički direktor i glumac u Pozorištu Bora Stanković u Vranju, samo želim da vas pozdravim, da vam čestitam na divnoj predstavi i poželim dobrodošlicu u naše pozorište i naš rad.
Glumci i reditelj: Hvala. I hvala što ste nas pozvali.
Bojan Tasić: Hvala vam na prijatnom razgovoru i divnoj predstavi.
Dejan Dimić
