Naš razred – Istorija u XIV časova (Tadeuš Slobođanek, Narodno pozorište u Beogradu)
Piše: Ana Ogrizović
Treće takmičarsko veče 43. Borinih pozroišnih dana nastavljeno je još jednom predstavom teško svarljive ali aktuelne tematike, ovog puta u režiji i adaptaciji višestrane umetnice, rediteljke Tatjane Mandić Rigonat.
Priča Našeg razreda prati živote desetoro školskih drugara u Poljskoj, Jevreja i Katolika, čije je odrastanje obeleženo komunističkim i nacističkim režimima na tom prostoru.
Istrebljenje Jevreja u mestu Jedvabne 10. jula 1941. godine je centralni motiv ove priče i služi kao osnova za druge fiktivne događaje koji se zbivaju unutar komada. Junake upoznajemo kao decu i pratimo ih kako postaju najstrašniji primerci ljudske vrste, dželati i žrtve, silovatelji i potkazači upravo onima sa kojima su delili đačke klupe.
Dimenzija priče postaje još veća u savremenom kontekstu: 3. maja 2023. godine, manje od mesec dana nakon premijere Našeg razreda, desila se pucnjava u OŠ Vladislav Ribnikar gde je 10 stradalo. S druge strane, živimo u vreme izraelsko-palestinskih sukoba, gde nekada potlačena grupa biva tlačitelj, čime nova istorija sama piše subverziju komada.
Radnja je obimna i detaljna, prati se mnogo različitih linija priče, međutim polu-romaneskni stil pripovedanja je izuzetno pitak jer je napravljen vešt balans između dramatizacije i pripovedanja.
Scenski pokret (Igor Koruga) je brižljivo promišljen i kreće se ruku pod ruku sa pripovedanjem, čime osigurava da je gledalac u toku sa obimnom radnom.
Sa malo gestova se prikazuje sve: scene Dorinog silovanja i kasnije surove smrti, kao i Jakubovog ubistva, izuzetno su efekte jer akteri publiku gledaju u oči dok pričaju, kao da donekle i krive svakog prisutnog posmatrača.
Doživljaj ove predstave je višestruk: i pre početka radnje sa scene se čuje cvrkut ptica. Scenografiju (Branko Hojnik) čine školska tabla, klupe, česmica i ripstoli, na koje se kasnije dodaje i slama kao simbol žrtvenika i budućeg tragičnog događaja.
Oni u skrivanju se penju na ripstole kao izvestan „tajm aut“ iz krvave igre na sceni, međutim i dalje budno promatraju sve događaje. Muzičari (Vladimir Gurbaj, Nikola Dragović i Ivan Mirković) sve vreme su prisutni u uglu scene.
Tabla ima funkciju izvesne knjige smrti gde se upisuju imena stradalih, ali i značajni istorijski datumi i pitanja koja ne dobijaju odgovora, kao što je „Gde je ovde bio Bog“?Tabla na samom kraju „zaplače“ i voda uklanja sve što je na njoj bilo ispisano.
Imanje očigledno odraslih glumaca u ulogama srednjoškolaca uvek je pomalo bizarno, međutim u Našem razredu je neophodno pošto se prate čitavi životi junaka do njihovih samih krajeva.
Glumci suptilno grade svoje junake od krepke mladosti do istrošene starosti (ili istrošene mladosti, u slučajevima onih što su rano stradali).
Teško je odabrati favorita jer su uloge blistave na različite načine: Dora (Jelena Blagojević) kao mučki prerano ugašena zvezda; Zigmunt (Petar Strugar) kao najgori tip prevaranta i poltrona; Rahelka (Suzana Lukić) i Menahem (Jovan Jovanović) kao oni koji su prošli sa najmanje štete u odnosu na svoje sunarodnike, ali pođednako ubijenih duša; Vladek (Nedim Nezirović) kao antiheroj iz senke; Zoha (Nina Nešković) kao tiha vatra žene u najgorim okolnostima; Henjek (Danilo Lončarević) kao ambivalentni ljigavac; Jakub (Dragan Sekulić) i Rišek (Vučić Perović) kao dve personalizacije jednog zdravog, mladalačkog bunta koji je morao biti žrtvovan; i konačno Abram (Dušan Matejić) kao daleki posmatrač koji je naizgled izvan čitave priče, ali zapravo nosi breme nemogućnosti da išta učini protiv tragedije.
Brojnost ovih likova i različitost njihovih priča unutar istih spoljnih okolnosti u Našem razredu dočarava i prikazuje jednu univerzalnu ljudsku tragediju, gde su svi zaista izgubili: moral, život, ljudskost, porodice, nadu, veru, i sve ostalo što čini čoveka.
Mandić Rigonat u više navrata podvlači savremene paralele. Menahem u svom pokušaju razotkrivanja zločina Poljaka tvrdi kako „U ovoj zemlji ništa ne možeš da uradiš, jer će popovi uvek naći izlaz“ što je dvostruko duhovito jer on to izgovara kao Udbin tajni agent.
Opisujući propast svoje porodice, Rahelka pripoveda kako je brižljivo stvaran mlin njenog oca nacionalizacijom preuzeo čovek „sa tri razreda osnovne škole“ i uništio ga, što je bio razlog zašto je Rahelka počela da uči nemački jezik.
Muzičke numere predstave ( izbor Mandić Rigonatove, kompozicija Irene Dragović) dodatno podcrtavaju autorkinu nameru da povuče paralele sa istorijom SFRJ, što dolazi do vrhunca u izvedbi sevdalinke „Kad ja pođoh na Bembašu“ koja vodi poreklo iz jevrejske tradicije.
Neposredno nakon izvedbe ove numere događa se etnički pogrom, kao još jedan jasan, suptilan komentar rediteljke i paralela sa događajima iz prošlosti Srbije.
Priča i svedočanstava iz Drugog svetskog rata je mnogo, naročito onih što se bave masakrom nad Jevrejima. Postoji mišljenje i da ih je previše, kako je to lekcija koja je odavno savladana i da tablu treba prepustiti drugim žrtvama i njihovim još neispričanim pričama.
Ekipa predstave Naš razred uposlila je pozorišnu umetnost kako bi ispričala jednu univerzalnu i, nažalost, bezvremensku i besmrtnu tragediju koja se očigledno ponavlja.
Na prvoj večeri Borinih pozorišnih dana izgovorena je rečenica iz pera Vere Cenić „Ko zaboravlja, osuđen je da ponavlja sopstvene greške, kao i greške svojih predaka“ i smatram da je to lekcija koja i dalje ostaje da se nauči.
Ana Ogrizović
Ana Ogrizović rođena je 1999. godine u Vršcu. Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde završava i master studije. Za pisanje je nagrađena na konkursu za srednjoškolce Borislav Pekić 2018. godine, kao i na pesničkim konkursima Prvenac i Mladi maj 2023. godine. Finalistkinja je najskorijeg konkursa Sterijinog pozorja za najbolji domaći dramski tekst sa dramom Lilit na Zemlji, kao i Festivala evropske kratke priče. Objavila je zbirku poezije Ovde ne cvetaju bugenvilije, koja će biti predstavljena na Beogradskom sajmu knjiga 2023. Trenutno piše pozorišne kritike i priprema drugu knjigu.
