Vlasta Cenić, poznati i pre svega dečji pesnik iz sela Kočane kod Doljevca, imao je, kako njemu i priliči, nadahnut nastup u okviru kniževne večeri u Galeriji Narodnog univerziteta, koje su organizovali ova ustanova i Udruženje književnika Vranja (UKV).
Ako neko slučajno ne zna, njegovi pesnički nastupi nisu konvencionalni, već neka vrsta pesničkog stend-apa, tokom kojeg Cenić, kazivajući neprekidno poeziju priča priču o sebi, o svojima, o životu.
Publiku istovremeno i zasmejava, i tera na suze, razotkriva, utopljava i nadahnjuje, i što je najvažnije od početka je snažno ščepa za ruku i vodi sa sobom u neki srećniji, ali ne imaginaran, već stvaran svet.
U 99 odsto slučajeva piše prizrensko-timočkim dijalektom, imanentnim i našem Vranju.
Nije to tek tako, reda radi, da se drži govora zavičaja i tek nešto piše, već je u tome redak majstor.
Teme su mu porodične i realistične - dogodovštine sa dedom, babom, majkom, ocem, bratom, biljkama, životinjama...
Ispričao je da je lane penzionisan, te da je veći deo radnog veka proveo kao profesor srpskog jezika (ukupno 42 godine) u OŠ Vuk Karadžić u Doljevcu.
Od penzionisanja je u misiji druženja sa decom po gradovima i bibliotekama, u kojima u prethodnom periodu promoviše pesništvo iz svoje knjige Selo sas jedan padež, napisanu naravno u dijalektu, ali i druge pesme iz vlastitog književnog opusa.
Kako ističe, pisanje na prizrensko-timočkom dijalektu je njegova velika radost već 35 godina, koliko je prošlo od prve knjige Bate će se ženi.
U udžbenicima za osmi osnovne i prvi razred gimnazije su i njegovi stihovi, kao ilustracija govora južne Srbije.
Njegov poetski monolog, kako je sam rekao, ima pet celina - Majkina marama, Babina vrzoglavka, Tatkova trtka na beretku, Dedino štapče i Ogledalce na bate.
Svoju prvu zbirku Bate će se ženi, napisao je pre 35 godina, rekao je na promociji.
"Srećan sam što moje pesme toliko dugo žive i što se pišu nove.
Mislio sam da sam celo svoje detinjstvo opevao i, gotovo, dosta je.
Međutim, prošle godine, za Festival humora u Lazarevcu, koji dodeljuje Zlatno gašino pero, napisao sam novih tridesetak pesama", rekao je ovaj veoma plodotvorni poeta.
Cenić je ispričao da je njegova majka Javorka imala samo nižu osnovnu školu, ali da je "bila pravni pesnik".
"Ona je razgovarala sa travkama, sa biljkama, sa životinjkama i pretpostavljam da je sve to uticalo da ja budem neko s tim posebnim okom, koje vidi malo drugačije od običnih očiju.
I valjda su te njene lekcije, koje sam nesvesno primao, uticale na moj poetski glas", kazao je Cenić.
Pre mnogo godina, kada je bio Vitezov festival u Nišu, u Doljevac su, ispričao je Cenić, stigli veliki pesnici - Dobrica Erić, Duško Trifunović, Ljubivoje Ršumović, Mošo Odalović - sam vrh srpske književnosti za decu.
"I, naravno, trebalo ja da dođe moja majka, sa tom šarenom maramom", rekao je Cenić koji je taj događaj opevao u pesmi.
Cenić je "pesnik nežnosti, mekoće sećanja, lepog osećanja za sveto u prisećanju na roditelјe i zlato detinjstva, duhovit i maštovit, koji iz svojih sećanja na rane dane živlјenja izvlači slike koje u pesmama dobijaju univerzalna značenja", napisao je svojevremeno o njemu veliki pesnik Pero Zubac.
Cenić je, tokom godina stvaralaštva, pevao i o svom ocu, a jedna od pesama koje mu je posvetio je Kad moj tatko cepi drva.
Osim o najbližima, Cenić je takođe pevao i o okolišu - biljkama, drveću, recimo o dudovima.
"Sad ih i nema toliko po našim selima.
I oni su nas lagano napustili.
Imam jedan haiku o dudu:
Dignuja glavu do boga,
išaja bi i on u svet.
Al' ga deca s nišaljku vrzala.
Jednom prilikom je naš čuveni pesnik Duško Trifunović, preporučujući Cenića, rekao organizatorima neke manifestacije: "Zovite ga, biće vam lepo s njim".
Tako je i bilo.
Ko ga sad pozove, uveriće se da je tako i danas.
Profil
Vlasta N. Cenić rođen je 10. oktobra 1957. godine u selu Kočane, u opštini Doljevac, gde i danas živi. Oženjen je suprugom Svilkom i ima sina Ivana. Otac mu je Nikola, a majka Javorka i ona je iz zaplanjskog sela Dukat. Osnovnu školu završio je u Doljevcu 1972. godine. Završio je Mašinsku tehničku školu u Prokuplju 1976. godine i Višu pedagošku školu u Prizrenu 1979. godine. Jugoslovensku književnost i srpski jezik je studirao u Skoplju i Prištini. Po struci je profesor jugoslovenske književnosti i srpskog jezika. Od 1979. godine radio je u Osnovnoj školi Vuk Karadžić u Doljevcu, gde je predavao srpski jezik. Od 10. oktobra 2022. i svog 65. rođendana je u penziji. Cenić je jedan od poznatijih živih pesnika za decu. Piše poeziju za najmlađe i prikuplja narodno blago doljevačkog kraja. Objavljivao je u časopisima Zmaj, Vitez, Osvit (Leskovac), Razvitak (Zaječar), Gorocvet (Jagodina), Riznica (Banja Luka) i drugim. Njegova pesnička zbirka Bate će se ženi, obiluje pesmama na rodnom dijalektu (dijalekt njegovog sela Kočana, prizrensko-južnomoravski tip prizrensko-timočkog dijalekta). Pesme je recitovao širom Srbije i bivše Jugoslavije. Član je Udruženja književnika Srbije, Književnog društva prosvetnih radnika Srbije i član uredništva dečjeg časopisa Vitez. Idejni je tvorac manifestacije Susreti prosvetnih radnika književnih stvaralaca za decu, koja se održava od 1994. godine u Osnovnoj školi Vuk Karadžić u Doljevcu i manifestacije Kočićevi dani u Kočanu od 2015. godine. Ljubitelj je glume. U Amaterskom pozorištu u Doljevcu je ostvario uloge Maneta u Zoni Zamfirovoj, Hasanage u Hasanaginici itd (za lik Hasanage dobio nagradu za mušku ulogu na Festivalu dramskih amatera Srbije 1984. godine). Napisao je nekoliko pesama koje su komponovane za dečje muzičke festivale.
Wikipedia
