Minja Peković predstavila se vranjskoj publici u sklopu 42. Borinih pozorišnih dana u ulozi Malčike u predstavi Izbiračica, koju je po delu Koste Trifkovića režirala Iva Milošević.
Koliko za Vas znači prisustvo na festivalu Borini pozorišni dani“?
Minja Peković: Ja sam svoju prvu ulogu dobila u Vranju, pošto sam ovde živela devet godina. Vranjska gimnazija pozvala je glumca Dragana Marjanovića da režira predstavu za gimnazijske susrete, u kojoj sam i ja učestvovala. Tada smo radili tekst Dejana Dukovskog Mamu mu... ko je prvi počeo, i svoje prve glumačke korake napravila sam na sceni vranjskog pozorišta, sa svojih šesnaest godina.
Moglo bi se reći da je ovo neka vrsta povratka kući?
- Da. Znala sam da je festival krajem oktobra, jer sam ovde gledala po prvi put neke velike predstave, ali nisam znala detalje. Jako me je obradovalo što se vraćam sa dve predstave, nakon petnaest godina, kada shvatim da festival počinje 21. oktobra, što je Dan pozorišta Bora Stanković, ali i moj rođendan! Iza scene smo se, sa kolegama, šalili da je glavni glumački zadatak za mene da ne zaplačem pre kraja predstave.
Kako ste zadovoljni svojim poklonom do sada?
- Jeste, krajnje simbolično. Da se ovako lepim povodom vratim u ovu zgradu. Pogotovo nakon moje pauze zbog nekih ličnih stvari, ali i posle požara... Lepo je, kao i svi novi počeci.
Vi ste iz Narodnog pozorišta u Subotici, čija zgrada se obnavlja već neko vreme?
- Zgrada je rušena 2007. i nadamo se da ćemo sledećeg septembra ući u novu salu. Trenutno igramo u sali bioskopa Jadran, dok su nam krojačnice, radionice i kancelarije u prostorijama bivše fabrike Mladost.
Kako se snalazite?
- Snalazimo se. Ali se nadamo da ćemo ubrzo ući u zgradu, jer je pomalo nezahvalno raditi u toj fabrici koju smo mi adaptirali u probne sale. Zbog hladnoće i vlage, pre svega. Ali, deluje nam da su radovi pri kraju, makar dok prolazimo kraj te zgrade.
Da li imate nekih većih poteškoća što se tiče rada na predstavama?
- U principu je uvek Show must go on. Bila bih nefer da kažem kako i ta fabrika nije inspirativna. Gledaćete predstavu Kus petlić čija radnja je smeštena u malom beogradskom dvorištu o koncu drugog svetskog rata, sa pet šupica. Te, pošto smo ceo proces radili u toj fabrici, samo smo preneli atmosferu na scenu. Zaista je ta probna sala jako uticala na nas. Naravno, za neke druge procese je teže. Što se samog bioskopa Jadran tiče, scena nam je malo veća od pozorišnih standarda, takođe i akustika je drugačija. Tako da, mi svaki put moramo da se prilagođavamo prilikom prelaska iz probne sale koja je u fabrici, na scenu koja je u bioskopu.
(Razgovarala: Ana Ogrizović)
